Велики четвртак

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се прославља као Велики Четвртак, била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа говорећи: „Узмите, једите; ово је тело моје.“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26, 26-28). Ове се речи могу чути у току Свете Литургије. Господ Исус Христос је својим ученицима опрао ноге учећи их тако, сопственим примером, како треба да служе једни другима. Заповедио им је и да љубе једни друге: „Да љубите једни друге као што ја вас љубим“ (Јн. 15, 12), и отворено говорио о предстојећем страдању.
Из архиве нашег радија слушазе беседу блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина коју је изговорио на Велики четвртак 2019. године у Храму Покрова Пресвете Богородице.

Протонамесник Дарко Ђурђевић на Велики четвртак: Света Литургија – печат нашег хришћанског живота

Уз поштовање свих мера предострожности на Велики Четвртак је служена Света Литургија у Храму Покрова Пресвете Богородице. Началствовао је протојереј Зоран Павловић, а беседио је протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први. Говорећи о Великом четвртку када је установљена Света Литургија, отац Дарко је рекао да без Литургије и без нашег сабирања у молитви и причешћивању не би било нас као хришћана. „Света Литургија јесте печат нашег хришћанског живота“, нагласио је отац Дарко, додајући да та света служба нема магијска својства, те не може од нас направити оно што нисмо. „Али оно што смо током Литургије, треба да будемо и после, односно увек треба да живимо Литургијским животом“, подвукао је отац Дарко, истичући притом да нас Литургија не штити од сваког зла, али да она јесте предукус живота вечног. У наставку своје проповеди, отац Дарко је позвао сабране да брину једни о другима, закључивши да за верујуће људе највећу вредност има вечни живот.

Протонамесник Александар Вучај на Благовести: Од те вести почиње живот…

Протонамесник Александар Вучај, парох обреновачки, беседио на на Благовести у Храму Силаска Светог Духа на Апостоле. Отац Александар је подсетио да је Богородица нова Ева, да је дала крв своје крви за нас, те да су Благовести празник воље, празник живота и празник спасења. „Блага вест је најрадоснија вест коју је човек чуо икада“, рекао је отац Александар додавши да све што се дешавало од тог тренутка јесте живот. „Благовест треба да буде свачији живот. То је живот који у себи носи јеванђеље, који у себи има пуноћу, смисао“, нагласио је обреновачки парох. „Све што данас пролазимо и што ћемо проћи – осмишљено је Христом, те ниједна несрећа, ниједна епидемија и ниједно страдање не може да се мери са благом вешћу“, додао је отац Александар, закључујући да је наша Епархија у овим тешким данима дала заштитнике који су од рођења до кончине живели благу вест. Проповед можете погледати и послушати на следећем линку: https://www.youtube.com/watch?v=XJ_ECbQjps0&feature=youtu.be .

Епископ ремезијански Стефан: Владика Милутин је ишао небеским путем

Данас се Српска Православна Црква опрашта од Владике Милутина. Владике, чији живот подсећа на животе светих Божијих угодника у првим вековима Хришћанства. Још као дете је отишао у манастир, са четрнаест година, што је данас готово незамисливо. Али, када знамо да су му први духовници били отац Антоније Пустињски и Троношки, као и Преподобни Јустин Ћелијски, онда је то логичан пут на коме се срећу Божија промисао и чежња човека да живи у вечности.

Владика Милутин је одговорио на позив Божији и, до краја свог земног живота, ишао је овим небеским путем. На том путу је много учинио и за претке и за потомке. Новообновљену Епархију ваљевску је препородио заједно са свештенством, монаштвом и побожним народом овог краја.

Данас, он одлази Богу на истину, као некада убоги Лазар, а знамо и верујемо да га горе дочекују хорови Небеске Србије о којој је певао свети, велики Владика Николај.

Во блаженом успении вечни покој подажд Господи новопрестављеном Епископу Милутину и сотвори јему вечни покој!

Ваљево, 1. априла 2020.

Погребно слово свом духовном родитељу

Ваша Светости, уважена браћо архијeреји, ожалошћени Саборе Светосавске нам Цркве, ожалошћено и осиротело свештенство, монаштво и благочестиви верни народе Божији богомспасаване Епархије ваљевске, ожалошћена породице Кнежевић, сродници, пријатељи и духовна децо,

Налазећи се мислено поред ћивота драгог нам духовног оца и брата, ронећи топле суза са свима вама, Црквом Божијом сабраном у ове великопосне дане у Саборном храму Васкрсења Христовог, храму – сведоку коначне победе живота над смрћу, вечношћу над пролазношћу, смисла над бесмислом. У храму који данас прима у своја њедра изморено и намучено тело палог ратника Цркве Христове, нашег вољеног и драгог оца, брата и искреног пријатеља, Епископа ваљевског Милутина, као семе које треба да се преда земљи да би проклијало васкрсењем. Опраштајући се са њим, осећамо чудесну морфозу која се одиграва у нама, како нашу велику бол, тугу и жалост полако замењује осећај „радосне туге“, јер постајемо свесни да смо у нашем животу имали редак благослов да познајемо и живимо са човеком Божијим, сведоком живе вере у Васкрслог Христа.

Није случајно што је наш драги Владика отпутовао у сусрет Господу на дан Светог Алексеја Човека Божијег, јер је и сам Владика Милутин био човек Божији, тајна многима, која је након његовог упокојења јасније проговорила, и која тек има да се пројави.

Данас се присећамо јеванђелске приче о одласку женика, после чијег одласка наступа време поста. Док је био са нама наш добри Владика, био нам је велики ослонац, утеха, подршка, стуб на који смо могли да се ослонимо и да се иза њега сакријемо од навале бурних ветрова који су наилазили. Био нам је радост, сунце које нас окриљује, те нисмо осетили пост, пост без родитељског ослонца.

Док је наш вољени отац био међ’ нама, сви смо осећали његово топло очинско окриље, молитвену подршку, бригу и заштиту. Сада када нам одлази, као што то обично бива, осећамо заправо колико је његово присуство међу нама, Цркви Христовој, било драгоцени дар Божији којега нисмо до краја могли бити свесни.

Као архијереј Цркве Христове, Владика Милутин је живео скроман и једноставан живот. Није гледао да буде примећен, да се истиче пред светом. Није сабирао себи благо на земљи, већ је умножавао, поред осталих врлина, и врлину милосрђа, гледајући да помогне свима потребитима. У исто време, био је и прави српски домаћин, дочекујући све са пуно љубави, увек зрачећи радошћу Васкрсења Христовог.

Владика Милутин је као ретко ко спојио богољубље и човекољубље у савршену синтезу.

Поред љубави коју је имао за све људе око себе, Владика је волео и Божију творевину. То се могло приметити у његовом односу са својим птицама, а и цвећем. Говорио је да се цвеће и биљке радују када бринемо о њима, а дивио се и све дубље понирао у тајну односа животињског света и човека. Тврдио је да животиње осећају љубав човекову према њима, да се радују човеку, а то је говорио из свога личног опита што могу да потврде особито они који су имали благослов да живе и раде поред њега.

Владика Милутин је био човек дубинске вере у Богочовека Христа, коју је пре свега понео из свога дома од родитеља, блажене успомене, оца Милорада и мајке Цвете, чланова Светониколајевског богомољачког покрета, а затим, узрастајући и усавршавајући се у њој уз опитно руководство свога духовног оца, игумана и старца Теофила.

Владика Милутин је био дубоко замишљен над тајном смрти, и све трагичности њене по икону Божију човека, над страхотом рањености човекове природе. У исто време, Владика је јасно и уверено закључивао ове разговоре речима „да је једино у Богочовеку Христу решена ова тајна, дат одговор и излаз“. Настављао би светојустиновски, Христос је једина логика, једини излаз у страхоти безизлаза који окружује наш пали свет и човека.

Као члан Сабора Светосавске нам Цркве, веома потресно је доживљавао искушења која су се надвијала над Црквом и друштвом, залазећи дубоко у клет својега срца, молећи се Господу да помогне Својој Цркви у времену великих испита.

Носећи име великог српског неимара, Св. Краља Милутина, Владика Милутин је Божијим провиђењем уједно и био обдарен даром градитељства, остављајући за собом изобилне плодове истог, како у свом матичном манастиру Каони, тако и на Петом континенту где је епископствовао у манастиру Светог Саве Нови Каленић код Канбере, као и у својој Епархији ваљевској где је свој највећи печат оставио.

Претрпео је, као и многи други Божији људи, велике ударце и ране, доживео губитке многих вољених, али је све превазилазио вером у поновни сусрет са њима у Царству Богочовека Христа.

Његове беседе су биле извор утехе и инспирације за многе. Говорећи од срца, многа срца је загревао и храбрио, а рецепција истих се одражавала и у томе што су често његове беседе испраћене сузама од стране верних.

Драги оци, преподобни монаси, благочестиви верни народе богомспасаване Епархије ваљевске, драги Ваљевци… Опраштајући се данас са сузама од свога Архипастира који је Крст свога апостолског служења верно носио међ нама до самога краја, завршавајући своју овоземаљску трку, по речима Светог апостола Павла, дужност нам је да затражимо од њега опроштај за сваку духовну рану коју му нанесмо свесно или несвесно, речју или делом, његовом очинском срцу и голубијој души.

Опрости, драги Владики и оче!

У својој приступној беседи приликом своје хиротоније 2003. године, у Саборном храму Светога Архистратига Михаила у Београду, Владика Милутин, духом назирући предстојећи подвиг ношења крста свога архијерејског служења, нимало случајно се позвао на пример свештеномученичког страдања Светог Игњатија Богоносца, изустивши следеће: „Окован у ланце и праћен војницима на путу за Рим, обраћа се (Свети Игњатије) Римљанима и каже: Ја сам Божија пшеница, па нека ме измељу зуби зверова, те да постанем чисти хлеб Божији. Нека они постану гроб мога тела, како не бих после смрти никоме био на терету. Тада ћу бити прави ученик Исуса Христа (Рим, 4)“. Након овога Епископ Милутин закључује: „Иако немам овакве духовне снаге и моћи, овакве молитвене ревности, свестан својих немоћи, уздам се у Господа, јер се сила Његова у немоћи пројављује. Зато имам веру да ће ми Он дати вере, наде и љубави да на овом тешком путу заслужим живот вечни“.

Тежак је био и трновит пут нашег вољеног и драгог брата и оца Епископа Милутина. Након веома свечане службе и надахнуте беседе у другу недељу Часног поста, охрабривши и поучивши свој верни народ, Владика је налик на Светог Игњатија пошао својим путем за Рим, где су га чељусти болести притисле и млеле као пшеницу, примивши добровољно мучеништво на које је био позван, постао је чисти хлеб и принос Господу своме, коме је до краја верно служио, и Коме је данас отишао у вечни загрљај.

И ето, драги у Христу, испунио је и други део молитве Светог Игњатија, да не буде никоме на терету. Данас он, као и током целог свог живота, ненаметљиво и тихо одлази своме Господу и Женику, коме је са 14 година посветио читав свој живот.

Драги ми Владико, драги ми оче и брате, опрости што нисам могао физички да будем са тобом у тренуцима твога страдања, а и сада када на свој вечни починак одлазиш, опет сам спречен, али се молим Христу да ћу се удостојити сусрета поново са тобом у незалазном дану Царства небеског.

Опрости и помени! Немој нас оставити сироте, грли нас и љуби, молећи се заједно са Небеском Србијом за спас нашега рода, за брод Светосавске нам Цркве.

Поздрави нам горостасног Николаја Српског и громогласног Пророка Јустина Ћелијског, просећи за нас њихове свете молитве.

Поздрави нам и Светога Нектарија Егинског, твога сапатника, којега си много заволео и храм му подигао као треће велико духовно лечилиште града Ваљева! Ниси дочекао његово освећење, али то је опет још један додатни венац који си понео, додатни бисер у круни смирења и трпљења којом те је Господ овенчао.

Поздрављам те у име свога свештенства, монаштва и верног народа са Петог континента коме си верно апостолствовао.

Умом и срцем целивајући твоју свету и измучену десницу, неизмерно ти захвалан и увек дужан, твој духовни син и најмањи међу браћом архијерејима,

+ Силуан

Епископ аустралијско-новозеландски

Опроштано слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске за блаженопочившег Епископа Милутина

Како просвјетитсја свјетилник свјета, како руку положит раб на Владику? Са овим речима, драги наш оче и Владико, Ваш небески заштитник Свети Јован Крститeљ излази пред Спаситеља света. А са којим речима ми, Ваша духовна деца, да станемо пред Вас и да говоримо о нечему о чему нам никада нисте дозвољавали да говоримо – о Вама лично? Мање је страха што треба беседити пред Вама – беседником Николајевског кова и богомољачког духа – а више је несигурности због саме теме. Били сте Епископ који је волео празнике и прослављања, па смо заједно у Епархији ваљевској стално нешто прослављали. Од 17 векова слободе хришћанства (2013), преко 10 година од обнове Епархије ваљевске (2016), 800 година аутокефалности Српске православне Цркве (2019) и тако редом. И поред свега тога никада нам нисте дали, јер то нисте искрено желели, да се славе Ваши спомендани, да се пишу речи похвале о Вама, да прослављамо у Вашу част. Сваки је човек тајна, сваки велики човек је још већа тајна, а Ви сте из велике скромности Ваше, остали тајна за многе око вас. Стога, опростите оче и Владико, на овом првенцу писаном о Вама у тренутку када треба да се поздравимо, када нас гуши и кочи наш привремени растанак.

Када је богобојажљиви четрнаестогодишњи младић Михаило кренуо да иде уским и тешким путем монашког живота, био је то истински редак пут. Овај луди избор, најлепше описује песник речима које се у потпуности односе и на нашег Владику: А у време јагме о значке и прње, своје голо тело обуче у трње. Дошавши у манастир Каону, млади искушеник се одмах заљубио у овај манастир, оном искреном дечачком љубављу. Манастир Каона врло брзо постаје његова кућа, а он један од добрих и верних слугу Божијег дома. Владика Милутин је до краја живота неизмерно волео, не само манастир Каону, већ уопште манастире и монаштво, тишину и бројаницу. Верни слуга Христов, монах Милутин, као негда Његов Господ воду у вино, стрпљиво је у Каони претварао земаљску у небеску лепоту. Тако манастир Каона до тада само „средњовековни споменик културе”, постаје огледало небеске лепоте и духовна лавра. Запустели сеоски поточић, постаје мали Јордан шабачког краја, место у чијој су крстионици, коју је изградио отац Милутин, крштени многи, а крштавају се исто тако и данас. Већ у овим првим монашким корацима видимо карактер овог младог монаха: био је храбар, вредан и са смислом за лепоту. Тај га смисао није напустио до краја, јер је све чега би се дотакао, волео да украшава и уређује. Са једнаком је љубављу прилазио птици, цвету или детету, видећи у њима огледало лепоте Божије. Још више је, наравно, волео лепоту храма и богослужења. Насмејан и стрпљив, био је неуморни указатељ те небеске лепоте.

Друга одлика вредног каонског монаха била је његова служба да увек, од ране младости, буде учитељ и духовник. Његово учење ницало је, не из жеље за знањем или славом овога света, већ из његове бриге о другима, из његове љубави према другима. Владика Милутин је један од првих који је у српској Цркви, још седамдесетих година прошлог века, организовао школу веронауке, тако што је извео шест генерација и стотине младих људи, који су у хладу манастирске порте први пут чули за Христа. Ови катихетски дани остаће најлепше животно сећање многих данашњих лекара, професора и обичних радника, који сваке недеље испуњавају храмове широм земље, памтећи и понављајући и данас наизуст речи које им је њихов учитељ усадио у душу. А увек их је учио о побожности, смирењу, лепоти и љубави. Братство каонско постало је прозор у небо и свет многим младим душама које данас, верујемо и знамо, детињски плачу за њим.

Ова школа веронауке и живота у Христу била је само припрема за ону праву духовну школу коју је у манастиру водио Владика Милутин. Када је наша Црква била суочена са великим бројем кандидата за богословију, игуман манастира Каоне отвара врата за све богочежњиве душе богослова које су прошле ову специфичну духовну академију. Од тада, манастир Каона ће увек бити кошница која врви од духовности, лепоте, молитве и живота.

И колико год је отац Милутин у свом манастиру био активан и предузимљив, подједнако је толико био послушан и смирен пред својом Светом Црквом, никада и ништа не тражећи од ње, већ само слушајући и радећи. Зато је требало да протекну четири деценије од када је први пут закорачио у порту каонског манстира, до оног момента када је позван на апостолску службу у својој Светој Цркви. Тако је промислом Божијим Владика Милутин први епископ у нашој Цркви посвећен у 21. веку. Када историчари после нас буду помињали ову важну чињеницу, треба да знају да у њој има много више симболике и значења него што се то на први поглед чини. У мехове новог времена, било је потребно преточити старо вино мудрости и побожности које је каонски духовник поседовао. Наша Света Црква послала га је да пастирствује на петом континенту, да тамо настави, како је сам волео да каже, своје служење Богу и роду. У овом ритму – Богу и роду – одзвања сав животни пут и труд Владике Милутина. Волео је Бога, био му је веран, али је одмах после тога волео неизмерном снагом и свој српски народ. Велика је штета што многи који данас агресивно говоре против верности и љубави према свом народу, нису били у прилици да упознају великог родољуба, Владику Милутина. Врло брзо би схватили да – волети свој народ, заправо, значи служити му и чинити да он буде бољи и лепши. Владика Милутин је искрено био поносан на то што је Србин, и баш зато умео је да цени сваки народ и сваког човека на свету, од Кнаде, Аустралије па све до Африке, куда га је Божија промисао водила. У тој љубави према свом народу, према српском језику и имену, према српским светитељима (име једног српског светитеља је и сам носио), крила се она истинска хришћанска љубав, која од појединачног иде ка општем, а од локалног ка универзалном. Тако је наш владика Милутин био велики и прави Србин, а то је исто што и велики и прави човек и хришћанин. Зато није чудно што је и у далеком свету петог континента, свету туђем и другачијем, Владика Милутин оставио исто онолико трага, као и у маленој каонској светињи. Да је овај далеки пут Владике Милутина ипак био по Божијем промислу, сведоче и плодови његовог тамошњег рада. Ипак један плод се својим значајем издваја од осталих, а то је једно духовно родитељство које је довело до тога да и данас Владика Милутин, у лику и делу свог духовног сина, Владике Силуана, помаже и води Цркву Српску у Аустралији. Ако се икада и ичим скромни владика Милутин дичио и поносио, то је онда својим духовним сином Владиком Силуаном, којем је, са правом, увек могао рећи: Ви сте наша посланица, коју познају и читају сви људи; који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама него на таблицама срца (2. Кор 3, 2-3).

Ваљда баш због те његове несагориве љубави према свом роду, после нешто више од три године проведене у Аустралији, промисао Божија Владику Милутина враћа тамо одакле је и кренуо, у његово Ваљево. Овде се Владика Милутин нашао у загрљају и под благословом двојице светитеља које је посебно волео, Светог Владике Николаја и Преподобног оца Јустина. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске Владика Милутин је, безмало деценије и по, неуморно радио и борио се, водећи се само мишљу да угоди Богу и народу, али и да буде достојан наследник двојице духовних горостаса. За нас, његову духовну децу, он је то несумњиво и био. Готово се никада није могло догодити, за сво ово време пастирске службе у Епархији ваљевској, да Владика одржи једну беседу, говор, јавно обраћање или кратку поуку, а да се не позове на речи Светог Николаја или Преподобног Јустина. Ми, његова духовна чеда, данас бисмо тешко, од свега онога што смо научили од нашег Владике, могли да раздвојимо шта је николајевско, шта јустиновско, а шта његово. Вредност тог његовог учења можда и јесте у томе што оно никада није било само његово, јер Владика Милутин је црквено живео и црквено мислио. Али није то случај само са његовим речима. До самог краја свог живота, Владика није имао ништа, нити је ишта присвајао само за његово. Али то не значи да је у нечему био сиромах, живео је и понашао се као онај који све има али нипта не поседује. Све своје духовно богатство, своје полувековно прегнуће, своју жртвену љубав коју је неуморно умножавао, свој дар за лепоту који је ширио, све је то једно велико богатство које је он оставио и својој Цркви и своме народу. По том труду нека га Господ и награди.

И на крају οвог привременог растанка, једино што осећамо као дужност јесте да замолимо опроштај пред лицем Његовим, за све ране и проблеме које смо му као некда нехотице наносили. Уз ову молбу за опроштај приносимо и речи благодарења, које данас иду из душа и срца свих Ваших свештеника, монаха и верног народа. Речи благодарења Господу што нам је послао Божијег човека. Благодарења и Вама, Владико Свети, што сте нас чували очински, а штитили и волели мајчински. Знамо да Вам то није било тешко, знамо да сте све из љубави радили. Хвала Вам што сте Господњи били, што сте из сопственог кандила вере изливали доброту и незлобивост и у наша срца. Последњи дани Ваши, сведоче о Вама оно што ниједна реч није кадра да искаже. Смирено сте и стрпљиво дочекали и последњег непријатеља, без бојазни и страха. И онда када су нам из болнице јављали да се дешава нешто необјашњиво, она нека чудна игра живота и смрти, да сте кретали Господу у наручје и враћали се. Није то за нас било ништа необично, јер знамо да сте на тој лествици између неба и земље цео живот и ходили. Сада сте само закорачили који степеник више, и из земаљске прешли у небеску Србију, лепи и уређени кварт Царства небеског. Тамо где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају лице Божије.

Ликуј са њима и наслађуј се и Ти, добри наш оче и Владико. Срећно ти Царство небеско. Амин.

Дарко Ђурђевић, протонамесник
архијерејски намесник први ваљевски

Епископ Милутин: Пастир који је волео целокупну Божју творевину

Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин, један од најпоштованијих Епископа СПЦ, био је познат као пастир који је волео целокупну Божју творевину. Обожавао је птице сматрајући да оне имају посебну везу са Господом и да разговарају са Њим. Волео је цвеће које је лично садио, окопавао, заливао, старајући се и о његовом изгледу Колико је важно волети и љубити Бога, као и све што је Он створио, Владика је неретко подсећао у својим проповедима. Као посебну благодат Божјег стварања истицао је примере монаха и монахиња, говорећи да се снага Цркве Христове најбоље огледа у бројности оних који су се венчали са Господом.

Епископ Милутин – архипастир који је живео за сусрет са човеком и Богом

Блаженопочивши Епископ Милутин, први архипастир васпостављене Епархије ваљевске од 2006. године, оставио је неизбрисив траг у срцима својих епархиота. Ко је имао прилику да га упозна, да проведе неко време са њим, могао је да каже да је богат човек. Богат јер се напојио љубављу молитвеном и делатном. А Владика Милутин је волео сусрете. Умео је да каже да је понекад усамљен, али је умео да се обрадује сваком човеку да га пригрли, очински поучи, обрадује, али и прекори када треба. Зато смо за данас изабрали две Владичине беседе које на посредан начин говоре о важности сусретања, човека са човеком, човека са Богом. Пуноћа тих сусрета остварује се у Цркви Христовој, на Светој Литургији, у Светој Евхаристији, говорио је Владика.

Сахрањен Владика Милутин – пастир очинског срца и голубије душе

У среду 01. априла 2020. године отишао је ненаметљиво и тихо у загрљај Господу Епископ ваљевски Милутин, очинског срца и голубије душе, како је за њега рекао духовни син Владика аустралијско-новозеландски Силуан. Због ванредног стања проузрокованог пандемијом вируса корона у Србији и уз ригорозне мере предострожности, сахрана Епископа Милутина уприличена је уз минималан број архијереја и саслужитеља Цркве Христове. Многи су желели да га испрате у загрљај Божји, али су остали ускраћени за то. Посебну жал што није могао од свог „оца“ да се поздрави исказао је Епископ аустралијско-новозеландски Силуан који је написао погребно слово , а које је прочитао на опелу протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина. Литургију Пређеосвећених дарова је служио викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Епископ Стефан, који је, изјављујући саучешће свештенству и верном народу Епархије ваљевске у име српског Патријарха и Светог Архијерејског Синода СПЦ, рекао да живот Владике Милутина подсећа на живот првих Божјих угодника, те да је почивши Владика препородио Епархију ваљевску. „Епископ Милутин одлази Богу на истину где га чекају хорови Небеске Србије“, подвукао је Епископ Стефан.

Oпело је након Литургије служио Епископ мохачки Исихије, викар Епископа бачког Иринеја. Опраштајући се од свог духовног оца, Владика Силуан је рекао да је Епископ Милутин „као семе које треба да се преда земљи да би се пројавило Васкрсење“, али и да многи након његовог уснућа постају свесни да су живели са човеком Божјим, тајном која сада јасније проговара. „Владика нам је био велики ослонац, Сунце које нас укрепљује. Живео је скромно, једноставно, умножавао је милосрђе. Прави српски домаћин који је волео целокупну Божју творевину“, делић је погребног слова Владике Силуана. Владика Милутин је дубоко замишљен над тајном смрти. Потресно је доживљавао искушења. Био је обдарен даром градитељства. Његове беседе су утеха за многе. „Имао је тежак и трновит пут и претрпео је више удараца и рана“, закључио је своје потресно слово Епископ Силуан који моли за опроштај што није у могућности да испрати свог вољеног Владику. Погребно слово чита протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина

„Били сте Епископ који је волео празнике и прославе, али нисте нам дали да славимо Вас, Ваше јубилеје, Вама важне датуме. Зато нам опростите Владико што сад говоримо о Вама“, део је погребног слова свештенства Епархије ваљевске које је прочитао ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске био је достојан наследник двојице духовних горостоса – Светог Николаја Српског и Аве Јустина. „Вредност учења Владике Милутина јесте у његовом живљењу у Цркви Христовој“, истакли су свештеници Епархије ваљевске.
Вечан спомен драги и љубљени Владико Милутине!

Епископ Милутин – Монаси и деца чувају Косово и Метохију

Уснули Епископ ваљевски Милутин током свог архипастировања је посебно бринуо и помагао страдални народ и цркву на Косову и Метохији. Остаће упамћен као један од великих добротвора Призренске богословије, поштовалац и љубитељ појања призренских богослова које је радо дочекивао и у својој Епархији. Говорио је да нема лепше слике од иконе Божје у Богородици Љевишкој која је једина преживљавала вишевековну тортуру рушитеља и завојевача. „Косово и Метохију чувају монаси и деца“, понављао је Владика Милутин, наглашавајући да је Епархија рашко-призренска један од стубова православља. Колико је волео Косово и Метохију, колико се радовао сваком сусрету са Епископом Теодосијем, клиром и верним народом слушате у његовим беседама посвећеним њима. Посебну драж овог осврта чини звучни запис који нам је послала новинарка и професорка Оливера Радић из Ораховца, а који се односи на Епископову посету јужној српској покрајини 2005. године, када је духовно водио Митрополију аустралијско-новозеландску.