Свето јеванђеље Седмице 14. по Духовима за уторак 5. септембар лета Господњег 2023.

/in , , /by

Свето јеванђеље по Марку, зачало 17. (4,24-34)
24. И говораше им: Памтите што чујете: „Каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити и дометнуће се вама који слушате. 25. Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.” 26. И говораше им: „Тако је Царство Божије као човек кад баци семе у земљу; 27. и спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да он и не зна. 28. Јер земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. 29. А кад сазри род, одмах пошаље срп: јер наста жетва. 30. И говораше: „Са чиме ћемо упоредити Царство Божије? Или у каквој ћемо га причи исказати? 31. Оно је као зрно горушично мање је од свих семена на земљи; 32. које кад се посеје у земљу, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његову хладу и птице небеске боравити.” 33. И таквим многим причама казиваше им реч колико могаху слушати. 34. А без приче не говораше им ни речи. А ученицима насамо тумачаше све.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години

Прича о постепеном расту пшенице из семена (Мк.4,26-29) у односу на сваког човека символизује постепени раст скривеног човека срца, благодаћу Божијом посејаног и чуваног, а у односу на човечанство – постепени раст тела Цркве или заједнице спасаваних у Господу Исусу Христу, на начин који је Он установио. Том причом се даје одговор на питање због чега ни до нашег времена Хришћанство није постало свеобухватно? Семе које човек баци на земљу клија и расте само по себи, без његовог знања, док он спава и устаје. Положивши на земљи семе божанственог живота, и Господ оставља слободу да се по себи разраста, потчинивши га његовом природном току догађања и не вршећи насиље над њим. Он га само чува, помажући му у неким случајевима и дајући му опште усмерење. Узрок томе је у слободи човека. Господ тражи да му се сам човек потчини и чека приклањање његове слободе. Због тога се дело и одужило. Кад би све зависило само од воље Божије, већ одавно би сви били Хришћани. Друга мисао: тело Цркве које је у изградњи, гради се на небу. Са земље, међутим, притиче материјал, који се такође обликује небеским делатељима. Реч долази са неба на земљу и привлачи оне који је хоће. Они који је прихвате и следе јој, као сирови материјал долазе у радионицу Божију, у Цркву, и ту се прерађују по обрасцима који су са неба дати. По изласку из овог живота, прерађени прелазе на небо и улазе у здање Божије, свако на одговарајуће место. И тако без прекида. Према томе, дело Божије није у застоју. Свеопшта раширеност Хришћанства и није неопходан услов за њега. Здање Божије се гради невидљиво.
чита: јереј Јован Новитовић

Свето јеванђеље Седмице 14. по Духовима за понедељак 4. септембар лета Господњег 2023.

/in , , /by

Свето јеванђеље по Марку, зачало 16. (4,11-23)
11. И рече им: „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а онима напољу све у причама бива, 12. да очима гледају и да не виде, и да ушима слушају и да не разумеју; да се како не обрате и да им се опросте греси.” 13. И рече им: „Зар не разумете причу ову? А како ћете све приче разумети? 14. Сејач реч сеје. 15. А покрај пута, где се сеје реч, јесу они који кад је чују, одмах дође сатана и узме реч посејану у срцима њиховим. 16. Тако и они посејани на каменитим местима јесу они који кад чују реч, одмах је приме с радошћу, 17. али немају корена у себи, него су непостојани, па кад дођу до невоље, или гоњења због речи, одмах се саблазне. 18. А они посејани у трњу, јесу они који слушају реч, 19. али бриге овога века и обмана богатства и пожуде за осталим стварима уђу и загуше реч, и без рода остане. 20. А они на доброј земљи посејани, јесу они који слушају реч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто.” 21. И говораше им: „Еда ли се светиљка доноси да се метне под суд или под одар? А не да се на свећњак постави? 22. Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити би што сакривено, а да не изађе на видело. 23. Ко има уши да чује, нека чује!”

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години

Дуну Бог дух животни и постаде човек по образу Божијем. Тако је и у препороду: надахњивањем Духа Божијег, који незнано откуда и незнано како прилази, поставља се почетак новог живота и обнавља се образ човека. То је полазна тачка. Од тада почиње труд усавршавања образа до подобија. Препорођени по образу Онога који га је саздао се Господњим Духом преображава из славе у славу, иако не без личног удела. Наш је труд и старање, а Бог, по нашој вери у Господа, изграђује и узраста [дело] благодаћу Пресветог Духа. Ето идеала и начина остварења образа и подобија Божијег! А колико само пишу и говоре о васпитању! Међутим, у речи Божијој оно је у потпуности одређено са неколико речи. Подухвати се само да оствариш написано и васпитање ће само по себи успешно да крене ка свом циљу. То је Божији пут. Он, међутим, не искључује и људске путеве. Напротив, он им даје смер и венчава их успехом. Кад се остаје само на људском, васпитање обично бива недовољно и мањкаво, а не ретко и сасвим изопачујуће за васпитанике. После тога и живот почиње да иде наопако. Где се умножава наопако васпитање, све друштво почиње да се све више и више накривљује – и у свом животу и у својим погледима. Крај тога је – свеопшта искривљеност. Један вуче на једну страну, а други на другу.
чита: јереј Јован Новитовић

Свето јеванђеље Седмице 13. по Духовима за недељу 3. септембар лета Господњег 2023.

/in , , /by

Свето јеванђеље по Матеју, зачало 87. (21,33-43)
33. Другу причу чујте: „Беше човек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. 34. А када се приближи време бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. 35. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. 36. Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише им тако исто. 37. А најзад посла им сина свога говорећи: „Постидеће се сина мога.” 38. А виноградари видевши сина, рекоше међу собом: „Ово је наследник; ходите да га убијемо, и да присвојимо наследство његово.” 39. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. 40. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним?” 41. Рекоше му: „Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје време.” 42. Рече им Исус: „Зар нисте никада читали у Писму: ‘Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим.‘ 43. Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове.”

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години

Марија је добар део изабрала (Лк.10,42).Успење Мајке Божије представља добар крај тога избора. Сам Спаситељ је при Њеном успењу у своје руке примио њену душу. Тога су се удостојили и многи свети. У разним облицима и степенима, исто доживљавају и сви који изабирају добар део. У тренутку избора надом се назире крај. Он се у извесном степену предосећа. Након тога, труд, борбе и самопринуђавања делимично помрачују изабрани пут. Ипак, као звезда водиља – остаје добри крај доброг дела. Он личи на ватру која у даљини светлуца путнику кога је на путу задесио мрак. Нада је подстицај снаге и поткрепљење трпљења и постојаности у започетом. Она сама јача вером. Вером се прави избор, надом се истрајава у избору, а трпљењем се долази до доброг краја.
чита: јереј Јован Новитовић

Свето јеванђеље Седмице 13. по Духовима за суботу 2. септембар лета Господњег 2023.

/in , , /by

Свето јеванђеље по Матеју, зачало 90. (22,15-22)
15. Тада отидоше фарисеји и на већању се договорише како би га ухватили у речи. 16. И послаше к њему ученике своје са иродовцима, говорећи: „Учитељу, знамо да си истинит и путу Божијем заиста учиш и не обазиреш се ни на кога, јер не гледаш ко је ко од људи. 17. Кажи нам, дакле, шта ти мислиш: треба ли дати порез ћесару или не?” 18. Разумевши Исус лукавство њихово рече: „Што ме кушате, лицемери? 19. Покажите ми новац порезни.” А они му донесоше динар. 20. И рече им: „Чији је овај лик и натпис?” 21. Рекоше му: „Ћесарев.” Тада им рече: „Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу.” 22. И чувши задивише се, и оставивши га отидоше.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години

Прича о постепеном расту пшенице из семена (Мк.4,26-29) у односу на сваког човека символизује постепени раст скривеног човека срца, благодаћу Божијом посејаног и чуваног, а у односу на човечанство – постепени раст тела Цркве или заједнице спасаваних у Господу Исусу Христу, на начин који је Он установио. Том причом се даје одговор на питање због чега ни до нашег времена Хришћанство није постало свеобухватно? Семе које човек баци на земљу клија и расте само по себи, без његовог знања, док он спава и устаје. Положивши на земљи семе божанственог живота, и Господ оставља слободу да се по себи разраста, потчинивши га његовом природном току догађања и не вршећи насиље над њим. Он га само чува, помажући му у неким случајевима и дајући му опште усмерење. Узрок томе је у слободи човека. Господ тражи да му се сам човек потчини и чека приклањање његове слободе. Због тога се дело и одужило. Кад би све зависило само од воље Божије, већ одавно би сви били Хришћани. Друга мисао: тело Цркве које је у изградњи, гради се на небу. Са земље, међутим, притиче материјал, који се такође обликује небеским делатељима. Реч долази са неба на земљу и привлачи оне који је хоће. Они који је прихвате и следе јој, као сирови материјал долазе у радионицу Божију, у Цркву, и ту се прерађују по обрасцима који су са неба дати. По изласку из овог живота, прерађени прелазе на небо и улазе у здање Божије, свако на одговарајуће место. И тако без прекида. Према томе, дело Божије није у застоју. Свеопшта раширеност Хришћанства и није неопходан услов за њега. Здање Божије се гради невидљиво.
чита: јереј Јован Новитовић