slide1_Layer_1

РАДИО ИСТОЧНИК

ЕПАРХИЈЕ ВАЉЕВСКЕ

В Е Р О Н А У К А - за ђаке од 1. до 4. разреда ОШ

https://www.youtube.com/watch?v=yMOeMxos97U https://www.y…

В Е Р О Н А У К А - за ђаке од 5. до 8. разреда ОШ

https://www.youtube.com/watch?v=whC0UEHAFnU https://www.y…

В Е Р О Н А У К А - за ђаке СРЕДЊИХ ШКОЛА

https://www.youtube.com/watch?v=T86GlIPPonM https://www.y…

Вести

Eмисијe

Апел за помоћ у лечењу трогодишње Таре Луковић

Преносимо апел за помоћ у лечењу мале Таре Луковић, девојчице која сада има три године – од којих је пуне две провела на интензивној нези. Од рођења је имала низ тешких компликација, са дијагнозом – церебрална парализа. Благодаримо свима који помажу потребитима међу којима је мала Тара.

Тара је дете рођено према порођајном термину. Прве компликације јавиле су се тек у току самог порођаја. На рођењу добијена оцена била је нула. Њена дијагноза је церебрална парализа. Из породилишта пребачена је на неонатологију услед тешке пренаталне асфиксије. Тада почињу проблеми које је веома дуго имала са плућима. Због честих инфекција плућа, највећи део времена провела је у болници. Са шест месеци старости имала је прекид срчане радње на сат и по времена, колико је трајала и реанимација. Тара сада има три године од којих је укупно две провела на интензивној нези. Коначно је активно и константно кренула са вежбама. Има вољу, упорност, жељу, наду као и веру да ће људи великог срца помоћи у прикупљању средстава за рехабилитације, физикалне третмане, операцију тетиве, логопедске и дефектолошке третмане, бањско лечење, потрошни медицински материјал, суплементе, као и за путне трошкове и смештај.

Тари се може помоћи:

Слањем СМС поруке: Упишимо 906 и пошаљимо СМС на 3030

Слањем СМС поруке из Швајцарске: Упишимо human906 и пошаљимо СМС на 455

Уплатом на динарски рачун: 160-6000000795173-51

Уплатом на девизни рачун: 160600000079551204

IBAN: RS35160600000079551204
SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Уплатом платним картицама путем линка: Е-донирај

Уплатом са вашег Paypal налога путем линка: Paypal

(апел је саопштен на линку: https://www.budihuman.rs/sr/korisnik/906/tara-lukovic )

Јереј Дејан Трипковић: Верници долазили у храмове посебно да би чули Златоустог!

Јереј Дејан Трипковић, парох Храма Васкрсења Христовог, у разговору за радио „Источник“ истиче да је Свети Јован Златоусти проповедао јеванђеље Христово, поучавао монахе, свештенство и вернике, те да је бринуо о њима и чинио добра дела. Живео је у тешко време, доживео велику славу, али и осуде, прогањан од многих људи. „Живео је у љубави Божјој, а колики је био ауторитет Цркве, говори чињеница да су многи долазили у храмове само да би чули његове беседе, а верује се да их је изговорио више од 2000“, каже отац Дејан који је са свештенство Саборног Храма служио Свету Литургију у славу овог великог светила цркве Христове.

Јереј Дејан Трипковић на празник Светог Јована Златоустог: „Твори и говори“!

На празник Светог Јована Златоустог, у четвртак 26. новембра, братство Саборног храма Васкрсења Христовог предвођено јерејем Дејаном Трипковићем служило је Свету Литургију у молитвеном присуству верника. Беседећи о великом учитељу цркве, светитељу који је чинио бројна милосрдна дела, али и који је много страдао, отац Дејан је рекао да се Света Литургија у данашњем облику служи управо захваљујући Светом Јовану Златоустом. Беседник подсећа да су чувене Златоустове речи „твори и говори“. „Ако је ико творио и говорио, то је био он“, каже отац Дејан , напомињући да је време у којем је живео светитељ било тешко. „То је било време прогона, али је Свети Јован увек живео у љубави Божјој“, закључио је отац Дејан чију је беседу забележила Јадранка Јанковић.

Епископ шабачко – ваљевски др Симеон 1886 – 1960: Бистра душа у смутним временима

„Као Ваш, промислом Божјим одређени архипастир, апелујем на све Вас као на своју духовну паству и молим Вас да увек, у свакој прилици, видно исказујете своју љубав и оданост према нашој Светој Православној Цркви која, можемо слободно рећи, једина у пуној и идеалној чистоти чува и проповеда божанску и за све људе спасоносну науку Христа Спаситеља. Угледајте се на многе светле и похвалне примере славних предака, који су живот давали за Православље и Српство…“

Управо ове, али и још много мудрих и богонадахнутих речи, изговорио је Епископ др Симеон (Станковић) приликом устоличења у трон Епархије шабачко – ваљевске. Збило се то на празник Светог краља Владислава, 7. октобра лета Господњег 1934., у Саборној Цркви Светих апостола Петра и Павла у Шапцу. И управо на празник владара из светородне немањићке лозе, ктитора по лепоти чувене Милешеве, отпочела је пастирска служба врсног духовника, научника, молитвеника, проповедника и страдалника за веру Христову и српски народ, од чије се земаљске кончине навршило 60 година. О Владики Симеону се данас мало зна. Услед разних околности мало тога је о његовом плодоносном пастирском путу и сачувано. Ако ништа, оно бар јубилеј је ту да нас опомене да и то мало не предамо забораву. Рођен је 17. октобра 1886. у селу Лежимир код Сремске Митровице. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију од I до IV разреда у Сремској Митровици, а гимназију од V до VIII разреда са матуром у Сремским Карловцима. Православни богословски факултет са звањем доктора завршио је 1914. у Черновицама (тада Румунија, данас Украјина), а нешто касније и Философски факултет у Бечу и Загребу. Био је наставник у гимназији у Сремској Митровици, Другој мушкој гимназији у Београду и Карловачкој богословији, а од 1922. до 1932. године професор Хришћанске етике на Православном богословском факултету у Београду.

Монашки пут овај сјајни теолог започео је на празник Свете Петке, 27. октобра 1919., примивши постриг у фрушкогорској светињи Мала Ремета од игумана Корнелија (Зубовића). Те године, 9. новембра, рукоположен је у чин јерођакона у Саборној цркви у Београду. Годину касније у тој престоничкој светињи, на празник Цвети, постаје јеромонах , а на Духове бива одликован црвеним појасом. Године 1928. Свети Архијерејски Сабор СПЦ производи га у чин архимандрита. Указом Краља Александра Карађорђевића, пре ступања у архијерејску службу, одликован је Орденом Светог Саве III и IV степена, а године 1932., као Епископ захумско – херцеговачки, и Орденом Светог Саве I степена са лентом. На катедри Хришћанске етике на ПБФ – у Београду, 1931. године затиче га избор за Епископа захумско – херцеговачког са седиштем у Мостару. Хиротонисао га је у Саборној цркви у Београду 31. јануара 1932. Патријарх српски Варнава, док га је у трон Епархије захумско – херцеговачке увео на Сретење, 15. фебруара 1932., Епископ нишки Доситеј. Иако је епархијом у „Војводини Светог Саве“ управљао свега две године, Епископ Симеон остварио је запажене резултате у свом пастирском раду. Основао је нова намесништва, чинио редовне канонске посете и поучавао свештенство и народ. Нарочиту пажњу посвећивао је верској настави, те је редовно обилазио школе и присуствовао испитима . У Мостару је обележио и два велика јубилеја – стогодишњицу обновљења Старе цркве и шездесетогодишњицу освећења Саборне цркве. Септембра 1933., дочекао је у Мостару Патријарха Варнаву у пратњи Епископа охридског Николаја, бачког Иринеја и моравичког Антонија. На редовном заседању Светог Архијерејског сабора, 19. јуна 1934., изабран је за епископа Шабачко – ваљевске епархије, упражњене упокојењем дотадашњег Епископа Михаила (Урошевића). У трон, завичају му близу, града на Сави, где ће остати до краја свог земног века, увео га је Епископ тимочки Емилијан.
Догађај по коме је име Епископа Симеона препознатљиво и који га чини налик ранохришћанским мученицима јесте „Крвава литија“, која се одиграла 19. јула 1937. године у Београду. Наиме, у покушају да ослаби утицај Хрватске сељачке странке и среди односе са Римокатоличком Црквом, Влада Краљевине Југославије 1935. године у Риму потписује Конкордат – споразум са Светом столицом, којим се Римокатоличкој Цркви даје висок степен овлашћења у области образовних, хуманитарних и културних активности. Конкордат је чекао на ратификацију у Народној скупштини скоро две године, будући да је председник Владе Милан Стојадиновић желео да постигне споразум и са Српском Православном Црквом. То се, међутим, није догодило јер је СПЦ, на челу са Патријархом Варнавом, у овом документу препознала потенцијално угрожавање својих верника. „Игром случаја“ како се криза у друштву поводом Конкордата продубљивала, здравствено стање Патријарха Варнаве се погоршава. Истог дана, 19. јула 1937., када је у Народној скупштини требало да се расправља о Конкордату, била је заказана и молитвена литија за оздрављење српског првојерарха. Молепствије у Саборној цркви су служили Епископ шабачко – ваљевски др Симеон и викарни Епископи Сава, Платон и Викентије. Управа Града Београда наредила је да се најављена литија не одржи, што је изазвало гнев мноштва народа. Литија је кренула ка Кнез Михаиловој улици и код зграде Народне банке жандармерија им је препречила пут. Долази до сукоба и врло бруталне интервенције у којој Владика Симеон добија ударце по глави и грудима. Како пише блаженопочивши Епископ шумадијски Сава, „пао је обливен крвљу на калдрму, добивши озледу ока. Епископска митра ударцем гумене палице је улубљена, а крст који је држао у руци је искривљен. Стање Владике Симеона је било рђаво и одмах је пренесен у Патријаршију, а затим у Санаторијум „Живковић“. Какве су природе биле повреде Владике Симеона најбоље се види из лекарских билтена…“ Жандарми су тукли и остале епископе, свештенике и народ. Након „Крваве литије“, која је довела до одустајања од Конкордата, Владика Симеон наћи ће се пред новим искушењима, која за собом носи Други светски рат, а потом долазак комуниста на власт. Према речима протојереја – ставрофора Мирка Вилотића, архијерејског заменика Епископа шабачког Г. Лаврентија, у Шабачко – ваљевску епархију су у време рата као избеглице из Босне, Хрватске и Војводине дошли 65 свештеника, неколико монаха, професора богословије, вероучитеља, 7 богослова, неколико свештеничких удовица и сирочади и много народа. Владика Симеон се, наглашава отац Мирко Вилотић, трудио да свима помогне. Да би све свештенике збринуо, веће парохије је делио на мање и тако стварао нове на које је постављао избегле свештенике, запошљавао их као вероучитеље или у болнице, а сирочад је склањао код верника или у домове. Посебно је водио рачуна да се током рата Литургија служи редовно колико су градске власти дозвољавале. Нажалост, током рата, овај трудољубиви посленик њиве Господње суочио се и са страдањем многих свештеника, монаха и вероучитеља, као и са окупирањем Владичанског двора, због чега се преселио у помоћну кућу. Иако поново жртва људске суровости, Владика Симеон успева да сачува јеванђеоски мир и љубав у свом срцу и у новим друштвеним околностима, које намеће атеистичка власт, Стара се о образовању свештеника и њиховом оспособљавању за мисионарски рад. Написао је бројна дела, међу којима је и научни рад о Јосипу Јурају Штросмајеру који до данас није објављен. Године 1948., по благослову Епископа Симеона, у манастир Ћелије долази истакнути теолог, писац и проповедник архимандрит др Јустин Поповић, потоњи светитељ Српске Цркве. Примањем у епархију човека који је од ондашњих власти проглашен државним непријатељем, Владика Симеон поново показује изузетну храброст и спремност да за Христа Господа дела, не марећи за реакције овосветских моћника. Старији Шапчани, који су имали част да га упознају, кажу да је Владика Симеон био омиљен у народу, а посебно међу припадницима културне елите. Врата његовог двора увек су за све била отворена и ко год је желео да са њим поразговара, имао би ту радост и част. О љубави Шапчана према Владики Симеону сведочи и улица која носи његово име у граду на Сави.
Несумњиво, реч је о још једном духовном горостасу Српске Цркве и народа у 20. веку. Човеку, чији нас подвиг љубави, жртве, смирења, и (с)трпљења и данас може поучити како да у Христу живимо. Године његовог управљања Шабачко – ваљевском епархијом обележили су најдраматичнији и најтрагичнији догађаји на овим просторима. Владика Симеон понео је свој крст храбро и достојанствено, без роптања или пак чињења компромиса са представницима сила овог света. Данас, када обележавамо шест деценија од његовог престављења Господу, свака реч о Владики Симеону, изговорена и написана, прилог је култури сећања која код нас Срба никако да пусти корене. Због нас самих, како би постали бољи. Њему овоземаљске хвале никада нису биле важне, а Онај Коме је током живота на земљи тежио засигурно га је одавно загрлио.
Јадранка Јанковић

Ове недеље свако јутро Литургија у Новом Ваљеву

Ове недеље, закључно са суботом 28. новембром, свако јутро се од 7:30 часова служи света служба Божја у Храму Светог Георгија у Новом Ваљеву, односно у манастиру Лелић од 7 сати.

Архијерејски намесник Дарко Ђурђевић о Божићном посту: Припремимо се за сусрет са Христом

Уочи Божићног поста који почиње 28. новембра и који траје до празника Рождества Христовог, названог и малом четрдесетницом, разговарамо са протонамесником Дарком Ђурђевићем, архијерејским намесником ваљевским првим и парохом Покровске цркве који подвлачи да је сваки пост припрема за сусрет са Христом, а да је Божићни настао по угледу на Васкршњи, највероватније у Антиохијској цркви. „Овај пост је лакши од Великог и Госпојинског. Ако пратимо типик, средом и петком се пости на води, понедељком, уторком и четвртком на уљу, а суботом и недељом је дозвољена риба“, подсећа отац Дарко који додаје и да су бројни празници, који су крсне славе, а од којих неки падају радним данима, такође разрешени на рибу. Саговорник истиче да о начину поста сваки верник може да разговара са парохијским свештеником или духовником, те да у договору са њима пости како може. „Пост је подвиг и како је човек целокупно биће, тако у подвигу учествују и тело и душа“, каже отац Дарко који наглашава да је сада право време за пост због актуелне неповољне здравствене ситуације, јер је ова криза изазов и шанска да из ње изађемо бољи. „Хришћанство је оно што е нама дешава, оно што нас преображава“, напомиње отац Дарко, закључујући да су Света Литургија и причешће суштина хришћанског живота.

Видео прилози