Ђакон Драган Станојевић о позиву Господњем галилејским рибарима: Господ се јавља људима који раде!

У Светом јеванђељу по Матеју, зачалу 9, описан је сусрет Господа Христа са рибарима из Галилеје, које Он позива да Га следе и, уместо ловци рибе, постају ловци људи. „Професија рибара подразумева страст за уловом, а њихова мрежа симбол је речи којом се људи придобијају за проповедање вере. Господ бира рибаре зато што су они имали ту потребу да нешто задобијају, не само за себе, већ и за своје породице и друштва у ком су се налазили“, објаснио је ђакон Драган Станојевић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и наставник веронауке у Ваљевској гимназији и Основној школи „Владика Николај Велимировић“. Рибари постају апостоли- посланици који су извршавали реч Божју, придобијајући друге људе који су наставили да раде за заједницу- Цркву Божју. Као што видимо из овог одломка, Господ се јавља људима који раде. Не јавља се некоме ко је у доколици, ко се досађује. Јако је важно да људи раде, јер нас нечастиви лако запоседне ако не радимо ништа. Јавља се браћи, јер на тај начин симболично наглашава значај породице“, истакао је ђакон Драган Станојевић.

Протонамесник Филип Јаковљевић: Првосвештеничка молитва показује велику Спаситељеву љубав према ученицима и свим вернима

У Светом јеванђељу по Јовану (17, 1-13) описан је тренутак обраћања Господа Исуса Христа Оцу на небесима у коме тражи да га прослави „славом коју имаде пре него што свет постаде“. Ово јеванђеље садржи Првосвештеничку молитву Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. „Када се Христос обраћа Богу Оцу, Он говори о Себи, Својим ученицима и свима верујућима. Ова Спаситељева молитва је опширнија од свију које је Господ на земљи учинио. Када видимо у каквим судбоносним околностима је Господ Христос изговара, њен значај је утолико већи. Наиме, изговара је пред ученицима током ноћи, како би им показао да последње време Свог боравка на земљи посвећује благовољењу и умилостивљењу Оца небеског. Ова молитва показује не само силу, него и велику Спаситељеву љубав према ученицима и свим вернима“, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Исихија, тумачећи јеванђељски одломак у коме је садржана Првосвештеничка молитва Господа Христа.

Иако је знао да Му се ближи час страдања, Господ Христос и у тим последњим тренуцима живота на земљи носи искупитељску улогу, будући да у молитви мисли на све људе. Такође, указао је отац Филип Јаковљевић, подижући очи ка небу, Спаситељ нам указује да се увек треба молити Богу за све потребе.

Јереј Александар Филиповић: Не треба да тражимо узрок болести, већ да прихватимо помоћ Божју

Бити од рођења слеп несумњиво један је од најгорих усуда које човек може носити кроз живот. Свето јеванђеље по Јовану о исцељењу младића који је од рођења ускраћен за телесни вид (9, 1-38) отвара питање о сагрешењу, његовом личном или родитеља, за које је слепило дошло као казна. Господ Христос дарује вид младићу и објашњава Својим ученицима да је младић заправо сасуд кроз којег ће Он показати због чега је дошао, те да је младић створен такав како би се на њему јавила дела Божја. Такође, овај догађај има и духовни смисао. „Нови завет није само књига, енциклопедија неких историјских догађаја, већ књига која има за циљ да у сваком тренутку покаже однос човека према Богу и Бога према човеку, љубави Божје према човеку“, рекао је јереј Александар Филиповић, тумачећи овај јеванђељски одломак. Стога, човек који је од рођења био слеп није туговао, нити тражио ишта од Господа. Иако није видео Божју творевину, његове духовне очи су биле отворене да препознају Господа. Када га Спаситељ исцељује, шаље га да се умије. Ту се, истакао је отац Александар Филиповић, показује спремност на послушање, што је изванредан пример поверења у Господа. Овај јеванђељски одломак је поука нама данас да је важно читати Свето писмо и сагледавати га кроз тумачења Светих отаца, будући да и данас често слушамо да је одређена болест плата за грех. „Не треба да тражимо узрок болести, већ да прихватимо својим срцем помоћ Божју и дочекамо да нам Он подари исцељење“, поручио је отац Александар Филиповић.

Протонамесник Драган Јаковљевић: Спасење није само за нас, већ за све народе!

У Недељу Самарјанке на Светим Литургијама чита се прича о жени Самарјанки(Јн 4, 5-42) у којој је описан сусрет Господа Христа са њом, у коме Он личним примером показује како би требало да се односимо према људима који су другачији од нас. Наиме, Јудеји су Самарјане доживљавали као идолопоклонике и нечисте људе. Међутим, Месија долази из рода јудејског за све људе и овај поступак Господа Христа говори да је дошао да спасе све, рекао је протонамесник Драган Јаковљевић, тумачећи овај јеванђељски одломак. „Када бисмо разговор Господа Христа пребацили у ово време, могли би да створимо слику нашег односа према иновернима. У јеванђељу нам Господ говори како би требало- да са њима попричамо, јер спасење није резервисано само за нас, већ за све народе“, истакао је протонамесник Драган Јаковљевић.

Ђакон Мија Бојиновић: Морамо да водимо рачуна једни о другима

Свето јеванђеље по Јовану зачало 14 доноси нам причу о Бањи Витезди, свима нама најпознатији одломак, будући да га од парохијских свештеника слушамо приликом освећења водице за Васкрс и славу. Лековита вода у бањи, коју је анђео узбуркавао и таласима доносио исцељење болесном који први успе да се спусти у воду, јесте праслика Свете тајне крштења, у којој човек добија духовно исцељење и опроштај грехова. Господ говори да је грех узрок болести и онај који би ушао у воду, добио би и духовно и телесно исцељење. На тај начин би се пројавила сила Божја. Главни јунак ове приче је човек који је 38 година болестан јер, како писац каже, нема човека да му помогне да се спусти у воду. Међу свим болесницима, Господ бира да помогне баш њему, знајући колика је његова вера, будући да није одустао од борбе за оздрављење, рекао је ђакон Мија Бојиновић, свештенослужитељ при Храму Светог великомученика Георгија, тумачећи овај јеванђељски одломак у емисији „Сведочења“. Прича о Бањи Витезди чита се у Недељи раслабљеног. Данас смо сви раслабљени. Имамо све што нам је потребно за спасење душе, али неретко то заборавимо, јер нас муче овосветске бриге. „Морамо да схватимо да је неопходно да водимо рачуна једни о другима, посебно о младима,  јер то ће нас Господ питати у часу Страшног суда“, поручио је ђакон Мија Бојиновић, коме су управо млади под окриљем Светосавске омладинске заједнице поверени на духовно старање.

Протонамесник Филип Јаковљевић: Љубав се свим срцем излива

Када са овог света оде неко нам је близак или кога смо познавали, одлазимо му на сахрану да се од њега опростимо. За живота ретко одлазимо да пажњу укажемо, изузев када је реч о људима са којим смо били чврсто везани. Марија, сестра Лазара из Витаније, Господа Христа доживљава и за Његовог живота као Спаситеља света. Нардово миро којим Га је помазала било је изузетно скупо, реда величине годишње зараде ондашњег Израиљца. Када бисмо хтели некоме да учинимо част и помажемо њиме, вероватно бисмо то учинили капима мира. Марија, пак, чини другачије и то можемо посматрати као пројаву љубави. „Љубав не може на кашичицу да се даје, него је просто  човек свим бићем, свим срцем излива. Колико год данас однос човека једног према другом био прорачунат и давао се „на кашичицу“, ако има праве љубави, то не може бити случај, већ се излива на исти начин на који је Марија излила скупоцено миро и помазала Христове ноге“, рекао је, поред осталог, протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Исихија, тумачећи зачало 41 Светог јеванђеља по Јовану.

Јереј Далибор Чкојић: Вера која се манифестује љубављу ствара праведност

Марија Магдалина помазује ноге Господу Христу нардовим миром, кваси их сузама и брише сопственом косом, јер зна да је Он Син Божји кроз Кога долази спасење света. Опроштај грехова који добија од Њега плод је велике љубави коју је она имала. На чуђење Симона фарисеја над Његовим поступком, Спаситељ одговара причом у сликама о двојици дужника којима поверилац прашта дугове, те да је онај коме је опроштено више благодарнији и има више љубави. „Ова жена није жалила труда да на дирљив начин покаже љубав према Господу. Ако се Симон својим понашањем сматрао мање грешним у односу на њу, показао је да има мање љубави према Христу“, објаснио је свештеник Далибор Чкојић, тумачећи јеванђељски одломак о Марији Магдалини (Лк 7, 36-50), један од најупечатљивијих догађаја из земаљског живота Господа Христа, често коришћен као мотив у делима популарне културе.

„Вера која се манифестује љубављу ствара праведност и може да издејствује опроштај грехова. Она (Марија Магдалина) је показала да је управо с љубављу примила вест о Христу као Спаситељу. С тим Му се приближила, добила опроштај и духовни мир. Сви смо пред Богом грешници и пример ове покајнице требало би нам створи жељу да тражимо опроштај, јер је Господ милосрдан „, рекао је отац Далибор Чкојић у емисији „Сведочења“ на Радију Источник.

Јереј Александар Филиповић: Будимо искрени и Господ ће нас утешити!

Током Свог живота на земљи Господ Христос је учинио низ чуда, нарочито исцељења болесних, о којима до данас знамо захваљујући ауторима јеванђељских списа. У поукама Својим ученицима и народу приликом сваког исцељења, Господ Христос наглашава важност вере са којом Му уневољени приступа. То видимо и у овонедељном јеванђељу (Мк 9, 17-31), које говори о дечаку у коме је био дух неми, а којег Господ исцељује на молбу његовог оца. „Све је могуће ономе који верује…“ каже Господ Христос, обраћајући се дечаковом оцу, али и Својим ученицима који, иако сведоци бројних чудеса, ипак испољавају клицу сумње. Можемо закључити, и поред свега што је Господ Христос учинио,  да људи исповедају маловерје. Али, велика су утеха за нас речи, које изговара отац дечака:“Верујем Господе, помози моме неверју!“ Наиме, ми верујемо Господа, али у тренуцима неке слабости можемо бити поколебани и посумњати. Али, Господ нас окрепљује, уверава у истинитост Његову, Своје милосрђе и снисхођење човеку, рекао је свештеник Александар Филиповић, свештенослужитељ при Храму Светог Нектарија Егинског, тумачећи Свето јеванђеље по Марку у коме је описано исцељење дечака поседнутог духом немим. Битно је да будемо искрени и покажемо своје слабости. Да своју рањивост поделимо и покажемо немогућност живота без Господа, а Он ће нас утешити, помоћи да се вратимо на пут којим смо кренули, истакао је отац Александар Филиповић.

Протонамесник Бранко Чолић: Човек треба да живи у односу са Богом и ближњима

Човек када се усправи и рашири своје руке, образује крст. То симболично показује човеку какав треба да буде – да живи у односу са Богом и са ближњима и има добар однос. Не може неко бити хришћанин само ако испуњава оно што је записано у Светом писму, а да је истовремено у завади и мрзи неког. „Када Господ каже да узмемо свој крст и идемо за Њим, то значи да распињемо своје страсти и све оно што нас може одвојити од Бога, рекао је протонамесник Бранко Чолић, тумачећи јеванђељски одломак за недељу Крстопоклону (МК 8, 34-38; 9,1)

Протонамесник Драган Јаковљевић: Христос је пастир наших душа

Без Христа нема спасења и кроз Њега улазимо у заједницу са Богом у Царству небеском. На неколико места у новозаветним списима Господ Христос говори о себи као пастиру, првенствено због тога што је метафора пастира блиска јеврејском народу, будући да су кроз историју често водили номадски живот и од чувања стада зарађивали за живот. Такође, пастир је бринуо о свом стаду, хранио га и, ако се нека овца изгуби, трагали би за њом док је не пронађу. „У пренесеном значењу, Христос је пастир наших душа, Онај који се стара о нашим душама, чува од грабљиваца који на њих нападају“, рекао је протонамесник Драган Јаковљевић, тумачећи Свето јеванђеље по Јовану (10, 9-16), у коме је забележена порука Спаситеља о себи као „пастиру добром“, који живот свој полаже за овце. Христос је у овај свет дошао да свако ко поверује у Њега не погине, него да има живот вечни. Он је то жртвено јагње, које је узело грехе света за живот и спасење словесних душа, објаснио је отац Драган Јаковљевић.