У Београду одржана Академија сећања на Погром у Бачкој 1942. године

У четвртак, 19. маја 2022. године, у Театру Вук у Београду, одржана је Академија сећања поводом осамдесетогодишњице Погрома у Бачкој, током којег су мађарски окупатори у Новом Саду и Шајкашкој погубили више хиљада невиних људи, међу којима и велики број жена и деце.

Академији сећања присуствовали су Његова Светост Патријарх српски господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј и Преосвећена господа архијереји, чланови Светог Архијерејског сабора Српске Православне Цркве. Поред њих, академији су присуствовали: г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, др Радивоје Стојковић, председник Националног просветног савета и директор Гимназије „Јован Јовановић Змајˮ, протојереј др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије, др Весна Туркулов, председник Управног одбора Универзитетског клиничког центра Војводине, г. Никола Перваз, председник Црквене општине новосадске, многобројни званичници из света културе и науке, као и свештенство и монаштво наше свете Цркве.

На самом почетку Академије, присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј, чије обраћање преносимо у целости:

„Ваша Светости, Преосвећена браћо архијереји, часни оци и браћо свештеници, уважени господине Градоначелниче Новог Сада и сви остали овде сабрани пријатељи, браћо и сестре, Христос воскресе!

Веома ми је драго што вечерас могу да вас поздравим у име православне Епархије бачке и у своје лично име и да вам свима заблагодарим што сте се одазвали нашем позиву да заједно, саборно, обележимо и на овај начин осамдесетогодишњицу тужног Погрома у Бачкој, еуфемистички називаног Рацијом и другим именима – а ради се заиста о Погрому – и да се кроз вечерашњи програм присетимо свих невиних жртава које су зверски убијене само због свога имена и своје вере.

Епархија бачка, Град Нови Сад и Јеврејска општина новосадска ову тужну годишњицу обележавају молитвеним поменима и пригодним културним програмима који су посвећени унапређењу и очувању културе сећања нашег народа. Тако је почетком ове године настављена реализација обележавања свих места масовних егзекуција у Новосадској рацији. Прво место на којем је постављена спомен-плоча било је у Милетићевој улици, у самом центру Новог Сада, а ове године је, као својеврсни символ страдања Новосађана, обележено место некадашње куће петорице браће Јовандић, који су убијени на прагу свога дома, пред њиховом мајком Јеленом, само зато што су исповедили да су православне вере. Ових дана очекујемо и објављивање јавног позива за учешће у конкурсу за идејно решење Меморијалног центра жртава Погрома у Бачкој. Веома је важна и чињеница да је Национални просветни савет једногласно подржао иницијативу да се у школске уџбенике историје унесе наставна јединица о Погрому у Бачкој и надамо се да ће ресорно Министарство просвете увидети оправданост ове иницијативе и донети потребне одлуке за њену реализацију.

О Погрому цивилног становништва у Бачкој, махом Срба, Јевреја и Рома, од стране Хортијеве нацистичке Мађарске, предуго се није смело говорити или се говорило искључиво у оквирима пожељног и једино одобреног наратива братства и јединства. Еуфемистички назив Рација био је један од начина да се геноцидна намера окупатора најпре прикрије, а затим и потпуно сакрије од јавности. Резултат таквог односа према Погрому у Бачкој јесте чињеница да тачан број жртава никада није утврђен, као и да после осамдесет година многи наши сународници не знају или недовољно знају о страдању Срба и Јевреја у Бачкој током Другог светског рата. Ово нису једини, али су више него довољни разлози да се као друштво отрезнимо и постарамо да наша деца, будући нараштаји, о свему овоме и о свим другим страдањима уче из историјских уџбеника и читанки, а знамо, нажалост, шта све уче сада из уџбеника.

У пакленом вихору рата било је и оних појединаца који су сачували образ, па и душу свог мађарског народа, попут Бајчи Жилинског и Пала Телекија, а било је и оних који су се саможртвено посветили служењу Богу и ближњима. Такав је био и мој претходник, блажене успомене епископ бачки др Иринеј Ћирић, који се потпуно посветио – у оно страшно и трагично време – спасавању нашег народа, посебно деце, из логора у Шарвару, у Мађарској или злогласном затвору Армија у Новом Саду. Спасао је око три хиљаде деце и око стотину шездесет породиља и удомио их по српским кућама у Бачкој. Многа деца која су избављена из логора била су оболела од туберкулозе и других болести и за њих је блаженопочивши владика Иринеј, заједно са црквеним општинама Епархије бачке, основао епархијску болницу у Новом Саду. За овакав чин родољубља, у свакој уређеној држави, био би проглашен за народног хероја, али у комунистичкој Југославији проглашен је за народног непријатеља, издајника домаћег, сарадника окупатора и мађарона и, без суда и пресуде, смештен у кућни притвор.

Вечерас се, поред њега, сећамо и његових шеснаест свештеника који су мученички пострадали, а многи од њих су свој овоземаљски живот окончали под ледом Тисе и Дунава. Вечерашња Академија је први јавни час о Погрому у Бачкој који се одржава у престоници Србије и молимо се Богу да она буде почетак новог доба у којем ће се о свим страдањима нашег народа моћи слободно говорити, без било какве примесе ревизионизма или задаха лажних еуфемизама.

Сваке године, 23. јануара, на Кеју жртава Рације, овде присутни градоначелник Новог Сада господин Милош Вучевић, наш драги пријатељ рабин Исак Асиел и моја смерност, понављамо једну исту поруку и жељу, и верујем да ће бити корисно да је, као закључак, поновимо и овде: Наша света дужност јесте да учинимо све што је до нас да се злочини не забораве, да се никада и никоме и нигде не би поновили и да дамо свој допринос неговању међусобне љубави и заједништва.

Благодарим Вашој Светости за благослов да се вечерас овде саберемо и молитвено присетимо свих жртава Погрома у нашој Епархији бачкој и свугде где су страдали, широм овог нашег простора, али и по белом свету, за чије гробове често данас и не знамо, нажалост понекад и не маримо. Добро нам дошли сви! Христос воскресе!ˮ

У драмском делу академије учествовали су драмски уметници Небојша Дугалић, Иван Вучковић, Дејан Стојаковић и Саша Ђурашевић. Неколико композиција извео је хор Богословије Светог Саве у Београду, којим је дириговао Бранко Тадић. У току академије приказан је део документарног филма који говори о злогласном Погрому у Бачкој. У оквиру драмског приказа, представљено је како је Погром и Рацију у Новом Саду доживео тадашњи епископ бачки др Иринеј (Ћирић), те је прочитан и његов извештај Светом Архијерејском Синоду о страдању Цркве и народа током Погрома. Водитељи програма су били Мирјана Требињац и Милан Стокановић.

На крају Академије сећања, присутнима се обратио и Његова Светост Патријарх српски господин др Порфирије, чије обраћање преносимо у целости:

„Преосвећена браћо архијереји, господине Градоначелниче Новог Сада, директоре Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама, браћо и сестре!

После свега што смо видели и чули сувишна је свака реч, али као закључак можемо да изведемо неопходност сећања на невино пострадале жртве у Рацији у Шајкашкој и у Новом Саду, јер је и та жртва равна свакој другој жртви нашег народа током Другог светског рата, али и пре и после њега, у свим местима која су наведена и која смо чули. Сећање на жртве или, како се то каже, култура сећања невино пострадалих жртава свог народа нас чини да будемо дубоко укорењени у свом идентитету и да тај корен може да развија из себе чврсто стабло и да даје у наша времена плодове нашег идентитета. Без сећања на невино пострадале жртве свога народа, напросто није могуће познавати себе, а самим тим није могуће онда ни градити односе и заједницу са било којим другим народом, маколико ми трошили милозвучне речи о демократији, о међусобном разумевању, о међународној заједници и тако даље. Знајући своје жртве, ми знамо себе. Са друге стране, све ово што смо видели и чули нас уверава да ове жртве јесу жртве за Име Христово, жртве Божје, а то значи да се ради о светитељима Божјим. И у том смислу и ове жртве, ови светитељи Божји нам дају низ парадокса од којих јесте један најважнији, а то је парадокс наше вере, који се састоји у Крсту и Васкрсењу; да као жртве Божје светитељи Божји превазилазе границе само свога биолошког постојања, границе свога народа, свога времена и простора, и налазећи се у руци Божјој засигурно, онда када им се ми обраћамо чују наше молитве, али исто тако – и то јесте парадокс вере – моле се и за оне који су над њима вршили злочине и за читав свет, за мир у свету, јер је мир присуство Божје.

Ова тема, дозволићете да кажем, јесте моја тема и још неке браће и сестара која су овде међу нама, пре свега и тема брата Фотија, и то можда више него нека друга тема, зато што ова тема и мене прати од првих дана мога живота, и могао бих о њој бескрајно дуго да говорим. Од првих корака које сам учинио у Чуругу паралелно са корацима јесте тема страдања, тема такозване Рације. То је нешто што је уобличило, формирало и мене и сигурно много више несвесно него свесно. Од многих људи, староседелаца у Чуругу, којима сам био окружен, могу рећи да није било готово ниједне једине куће у којој неко није пострадао те сурове, хладне зиме, божићних дана 1942 године. Пострадала је готово четвртина села, више од четвртине села, а тада је у Чуругу живело дванаест хиљада људи. И данас је то село, мада, по параметрима данашњих урбаних средина, било би у најмању руку село које је варошица. Говорећи, дакле, о Рацији ми говоримо о парадоксима, о парадоксима хришћанства, парадоксима Крста Христовог, крста који заправо носи сваки хришћанин, опет било да је тога свестан или несвестан. Тај крст може бити и остати Христов, а може се претворити у крст који није спасоносан.

Недавно се упокојио Станимир Панић, председник Црквене општине у Локу. Његов син је свештеник овде у Београду. Станимир Панић је у Рацији, као мало дете, изгубио оца. Када би говорио о Рацији и о свом несавладиво трауматичном искуству које је такође забележено у једном другом филму, камером, о искуству болном и преболном, покојни Станимир је сећање и размишљање о Рацији, са сузама у очима закључивао речима: „Господ нека им је милостив.“ И то су речи које смо и ја и владика Фотије и многа деца наше генерације слушали од готово сваке баке, сваког деке који су живели сами у својим домовима и живели сећањем на Рацију. Безброј пута смо могли чути од оних који су све изгубили и једини остали живи из своје породице: „Нека им Господ буде милостив.“ И ја могу да кажем лично у многим ситуацијама данас и када бих хтео нешто својом логиком да проговорим на тему страдања, на тему невино пострадалих жртава било где, препознам да много јаче из мене говори глас тих Чуружана, који су заправо свој живот претворили у искрену, потпуну и сталну молитву неголи што је то мој лични глас.

И Станимир Панић се позивао на једноставне речи молитве Господње, и то су опет речи које се често и до данас наравно, хвала Богу, али и у времена када је то на многим местима било забрањено и није се чуло, у Чуругу су се чули речи: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Станимир и други наши сународници који су изгубили ближње у геноциду, у ономе што је доживео наш народ себе су, свој бол, своја најдубља осећања, разапели. Станимир је читав живот носио тај крст, крст као сазнање да су му комшије убили оца кога он није стигао у потпуности ни да упозна, да му запамти лик. Покојни старац Станимир се добровољно распео, није тражио крст, али када га је живот донео, он га је прихватио. Носећи крст праштања кроз живот, и он и многи други који су изгубили своје најближе, изабрали су Васкрсење. Верујем дубоко да их је Бог у томе и препознао. То је атмосфера у којој су стасавала деца Шајкашке – атмосфера неосуђивања, пре тога атмосфера сећања, атмосфера незаборављања, али и атмосфера неосуђивања, заправо атмосфера праштања и састрадавања. То је жива, најдубља могућа вера, најдубље разумевање крста, жртве, распећа Христовог. Рекао бих да је такав етос сведочанство да православна вера најдубље суштински живи у нашем народу. И то је моје искуство и данас. Српски народ се не бави толико разумевањем, нема потребу да користи логику када су овакве ствари у питању, не бави се анализом и тумачењем Христових речи, страшних Христових речи: Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, сачуваће га. Српски народ живи Јеванђељем. Сваки осврт и на кључне историјске догађаје и на поступање појединаца у њима то нам сведочи. Али представа коју смо видели, на којој, у име свих нас, захваљујем и честитам владици Иринеју и његовим сарадницима, показује нам да част, одважност нису ексклузивно српске особине. Свуда, у сваком народу има храбрих, истинољубивих, честитих људи који не само положај, иметак, него породицу и свој живот заложе за другог, без обзира на то што ти други нису исте вере и нису из истог народа. Такав је био Бајчи Жилински, такав је био Пал Телеки, Лајош Дунафалви и Андор Молнар, Маћаш Фазекаш и Иштван Вира и многи, многи други. И данас, када говоримо о овој теми дужни смо да истакнемо да у овом времену, пуном веома озбиљних искушења, имамо драгоцене пријатеље и помоћнике у Мађарској и њеном државном руководству, а и обрнуто је, и они у нама имају искрене пријатеље и сараднике. Ја сам сигуран да је таква ситуација резултат, плод молитава светог владике Иринеја Ћирића, али и плод многих и многих мученика пострадалих у Рацији у Шајкашкој и у Новом Саду. Напослетку, разумевајући онако како смо ми учили науку Господњу, Божји закон, владика Иринеј Ћирић, свештеници који су пострадали у Рацији и народ невини – дубоко верујемо – јесу овенчани венцем славе, непролазним у Царству Христовом, као свети из рода нашега.

Молитвама светог епископа Иринеја Бачког и пострадалих у новосадској и шајкашкој Рацији, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас и спаси.ˮ

Извор: Епархија бачка