У данима када се Црква богослужбено и практично (кроз пост и молитву) припрема за прославу великог празника, примећујемо улице и тргове украшене светиљкама разних боја и облика. Туристичке агенције нас позивају да доживимо Адвент у европским градовима и да узмемо учешће у надолазећој еуфорији. Иако би неко рекао да су и код њих и код нас тргови украшени идентично, неки лепше, и раскошније, ипак постоји једна велика разлика, а то је разлог и повод за украшавање. Пре свега то је појам „Адвент“ који ми тако олако користимо, иако велики проценат људи и не зна његово право значење. Адвент пре свега има црквени карактер и означава седмице пред прославу Рођења Исуса Христа. Назив адвент долази од латинске речи adventus што значи „долазак”. Он означава период пред долазак Исуса Христа то јест дан Његовог рођења. Може се рећи да је то слично православном Божићном посту. Овде одмах видимо једну веома велику разлику, а то је да је повод за украшавање градских тргова широм Западне хемисфере заправо Божић, а код нас Нова година и успут Божић. Организују се корпоративне прославе у новогодишњем духу, приредбе у школама и вртићима. Сви смо сведоци новогодишњих реклама, а у трговинама и новогодишњих попуста. Како је дошло до тога да Срби заветни и већински православни народ ставе Нову годину испред прославе Божића?
Може се рећи да се та промена код нас десила делом ненамерно, а делом отвореном борбом против религије. Када је 1919. Краљевина СХС усвојила грегоријански календар, а Српска Православна Црква остала при јулијанском, имали смо прославе две Нове године. Чак и тада као што видимо из новинских чланака из тог периода (вест о доласку Нове године је објављена тек на каснијој 4. или 5. страни) Срби о Новој години нису претерано марили, јер је на првом месту био Божић. Овоме је допринела и борба између различитих народа у заједничкој држави, где се свако ставио на страну своје етничке и верске припадности, те је тако настала ,,католичка” и ,,православна” Нова година.
Главни разлог данашњег феномена десио се након 1945. године, када је на власт дошла богоборачка идеологија. У првим годинама новог поретка свака прослава Нове године по јулијанском календару била је строго забрањена јер је у себи садржала религијски елемент који је неговао један народ. Поставља се питање, одакле потреба једног тоталитарног система да се бори против религијских празника? Одговор можемо пронаћи у главном идеологу и инспиратору револуције – Совјетском Савезу. Један од првих задатака који су себи бољшевици задали, био је стварање празника и култова личности који ће бити замена православним празницима и светима. Тако већ крајем 1917. Лењин уводи грегоријански календар насупрот јулијанском који је користила Руска Православна Црква. Идући корак даље у периоду од 1929. до 1940. године уводи се Совјетски календар који уводи петодневну недељу насупрот седмодневној. Један од циљева је био и намерно укидање недеље као хришћанског празника. Касније су због увида у мањкавости петодневне недеље, увели шестодневну, али се убрзо и од ње одустало. Такође решеност да раскину сваку везу са хришћанском традицијом видимо и у тежњи која се одржала све до нестанка СССР-а, да се године броје од Октобарске револуције. Ове промене нису обишле ни сам празник Рођења Христовог који је одмах по успостављању власти забрањен, а на његово место је дошла Нова година као замена. Сви елементи православног Божића су ,,огољени” и обучени у ново рухо. Јелка која је код Руса била символ Божића, постала је новогодишња јелка, Деда Мраз је заменио свој узор по ком је настао, а ког преознајемо у личности Светог Николаја Мирликијског и тиме постао обичан деда који асоцира на зиму – мраз. Празнично даривање које је била главна одлика хришћана су заменили новогодишњи поклони, а сам карактер Божића као породичног празника је замењен Новом годином као празником радничке совјетске породице.
Све ово је пренето и на наше поднебље уз веће или мање разлике. Већ након Другог светског рата, нова власт је инсистирала на прослави Нове године насупрот Божићу. Овоме је допринела и чињеница да је по већ раније усвојеном грегоријанском календару Нова година прослављана недељу дана пре православног Божића, због разлике између два календара, грегоријанског који постаје световни и јулијанског који постаје искључиво црквени. Већ 1955. године Нова година бива проглашена за државни празник, а 31. децембар за Дан дечије радости (не случајно). Све оне одлике које су биле карактеристичне за прославу Божића, сада су ,,примењене“ на прославу Нове године. Јелке, слаткиши, пакетићи за децу, па чак и Деда Мраз који у почетку није баш био пожељан због свог ,,порекла“, враћа се због глобалног утицаја као деда у ,,црвеном“. Може се рећи да је социјалистичка Југославија имала своју верзију зимске чаролије лишене било каквог религијског смисла тиме што је фокус са Божића пребацила на Нову годину. Држави која се базирала на секуларизму, али и антирелигиозном деловању је Нова година дошла као добар друштвени догађај који није везан нити за једну веру или нацију, већ је пропагирана као заједнички празник оптимизма и ишчекивања доласка бољих времена и просперитета за чији долазак смо одговорни ми и снага нашег рада. Држава је ово схватила озбиљно тако да су за новогодишње празнике припремани телевизијски програми, организоване радничке забаве у фирмама и заједнички дочек уз припадајући програм. Трпезе су биле богате уз огромне количине хране, пића, музике, организоване су игре на срећу итд. Пратило се и где и како доживотни председник државе дочекује Нову годину, често је то било у Београду, мада је неретко путовао и у веће центре ове сада већ бивше државе. Чак и када је Југославија престала да постоји крајем прошлог века, прослава Нове године остаје у народу ,,главна прослава“ у зимском периоду, док Божић и даље остаје у сфери приватног славља. Можемо слободно рећи да је код велике већине Нова година постала празник који стоји у рангу са религијским празницима. Чак је и попримила одређене елементе без којих се она не може назвати својим именом (јелка, богата мрсна трпеза, поклони…). Због већ споменуте разлике у календарима где Нова година претходи Божићу, те се њено прослављање догађа у време поста, велики број верника узима учешћа у њеној прослави уз све њене елементе, не сматрајући да чини нешто погрешно, јер је она постала обичај који ваља испоштовати.
Сумирајући све до сада речено видели смо како је један историјски тренутак под утицајем једне тоталитарне идеологије учинио да празник Рођења Богомладенца у Телу буде потиснут у тишину домова науштрб прославе празника који је уздигнут на престо радости. Шта смо добили овом променом? Прославу не Спаситељевог доласка, него славље због проласка времена. Одбацили смо Бога који постаје Човек, да бисмо пригрлили човека коме Бог није потребан. Празник који је изнад историје, заменили смо празником који је хроничар пролазности. Похитали смо ка сјају новогодишње ноћи, а Светлост Христову смо одбацили. Деда Мраз је заменио Христа, њему се правдамо и доказујемо какав смо живот водили претходне године и дајемо обећања какви ћемо бити у наступајућој. Од њега очекујемо поклоне, уместо Његове благодати коју нам свагда дарује, без обзира јесмо ли је заслужили или не. Радост празника који се изнова слави сваке године, као да се баш сваке године Христос рађа поново и постаје један од нас, заменили смо приземним весељем коме смо крајем сваке године окренути као хипнотисани. Тиха, смерна и достојанствена божићна ноћ, замењена је ,,најлуђом ноћи“. Као некада стари Римљани који су првог јануара приносили жртве богу Јанусу да би им даровао мирну и успешну годину и ми данас дајемо себи обећања да ћемо бити бољи људи у наступајућој години.
Међутим, као што се Божић сваке године враћа, а Нова година постаје стара и пролази, тако и Божић полако проналази своје место – не испред или иза других празника, већ у средини живота. Млади људи који похађају часове веронауке, који долазе са отвореним питањима, а одговоре добијају у учионицама и литургијским сабрањима, јесу снага на коју се Црква треба ослонити. Они поново откривају да Божић није неки догађај ,,заглављен“ у традицији и да је пука ствар прошлости, већ догађај који је свевремен и савремен. Ово нам сведоче и цркве у које сваке године долази све више верника жељних да обнове прославу празника чију су прославу њихови преци неретко и животом бранили. Тајна Оваплоћења поново заузима своје место међу празницима, силазак Логоса Божијег на земљу опет завређује пажњу народа гладног и жедног Слободе, Правде и Љубави Божије.
Никола Василић, вероучитељ
