Месец: март 2026.

У дану у коме се навршило шест година од престављења Господу блажене успомене Владике Милутина, свештенство и верни народ Епархије ваљевске, предвођени Преосвећеним Епископом ваљевским г. Исихијем, сабрали су се у Храму Васкрсења Христовог и принели молитве за првог архијереја обновљене епископије у граду на обалама Колубаре.

Заокружујући парастос поучним словом и сећањем, Владика Исихије је казао да је Владика Милутин цео живот жудео за сусретом са Господом. На видљиви начин, свој живот је предао Господу у храму, који је у великој мери дело његових руку и труда, а остаје као Црква Божја, као тело Христово у све векове по обећању Господа. И наше тело, као храм Духа Светога, остаје довека, јер живот који смо добили у овом веку јесте почетак нашег живота, а престављањем Господу улази се у вечност, подсетио је Владика Исихије на веру у вечни живот- темељ хришћанског учења, које човека ослобођа надгробног ридања, упркос сети и тузи која се јавља у свима нама јер недостаје телесно присуство Владике Милутина.

– Свима је лик Владике Милутина у срцу и свако од нас има свој, јединствени лични однос са његовом личношћу и са вером се тај однос продужава. Данас, кад се молимо за њега, осећамо његову реалну присутност и имамо дар Божји да је живео са нама. Био је на челу наше Епархије ваљевске од њеног последњег оснивања у данашња времена. Мени је, као и свима вама, радост и част да могу да га у трону наследим. Ма колико се осећао ограниченим и недостојним, уздам се у његове молитве, искуство и личност коју могу и кроз сваког од вас да доживљавам и да заједничаримо сви са њим. Надамо се у Господа и молитве Светог Јована Крститеља, који је његова, а по промислу Божјем, и моја крсна слава. Са том вером можемо да наставимо да наша Црква ходи својим путем кроз овај свет и чекамо заједништво у “онај” дан- поручио је Владика Исихије у част свог претходника у трону Ваљевске епархије, од чијег обнављања, а тиме и почетка служења блаженопочившег Владике Милутина, се ове године навршава 20 година.

Владика Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи код Ваљева. Монашки живот је започео са свега 14  година, што ће га учинити архијерејем са најдужом монашком службом. За епископа Ваљевске епархије је устоличен 24. септембра 2006. године у Саборном храму. Његовим трудољубљем, подигнуто је и обновљено више цркава и манастира на овом подручју. У народу је био препознатљив по лепим и мудрим беседама, које је упућивао на богослужењима. Преминуо је 30. марта 2020. године у КБЦ “ Др Драгиша Мишовић” у Београду од последица болести КОВИД- 19.

Недеља глувна молитвено је прослављена 29. марта у Храму Светих врача Козме и Дамјана при ваљевском Здравственом центру. Свету Литургију је служио протонамесник Драган Станојевић уз саслужење ђакона др Небојше Пакевића, појање певнице и бројне сабране вернике. Беседио је ђакон др Небојша, истакавши да је Црква богата мученицима који су дали крв за Христа, који је успоставио нови духовни поредак, рекавши ученицима да је право служење у смирењу и љубави, а не у сили и страху. „Ако се више покајемо и ако се више прилепимо Богу, он ће знати то да награди“, рекао је беседник, подсетивши сабране и на страшно житије Свете Марије Египћанке, којој је посвећена Пета недеља поста. „Кроз покајање нам Господ опрашта грехе“, закључио је ђакон др Пакевић.

На празник Светог Алексија човека Божјег, 30. марта 2026. године, са почетком у 12 часова,  у Храму Васкрсења Христовог Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије са епархијским свештенством служиће парастос блаженопочившем Епископу Милутину, од чије се земаљске кончине тога дана навршава шест година.

Епархија ваљевска позива верни народ да се окупи у саборној светињи и принесе молитве за првог архијереја обновљене дијацезе крај места његовог почивалишта.

Владика Милутин преминуо је у Клиничко-болничком центру “Др Драгиша Мишовић” од последица болести ковид 19 у 71. години. Епархијом ваљевском је управљао 14 година као њен први архипастир од поновног васпостављења.

У покајању се преплићу туга и радост као стања духа, беседио је протојереј-ставрофор Радомир Алексић у Недељу глувну, посвећену Преподобној Марији Египћанки, на Светој Литургији у Храму Покрова Пресвете Богородице.

Покајање је сложен процес, који подразумева препознавање греха, кајање, исповедање греха свештенику и примање опроштаја. Ово су четири фазе кроз које пролази покајник, а кроз које је пролазила Света Марија Египћанка. Кроз исте и ми треба да пролазимо, уколико смо достојни хришћанског имена – поучио је отац Радомир Алексић о покајању, илити “другом крштењу” од суштинске важности за исцељење душе и помирење са Богом.

У Марији Египћанки видимо наду да ће и нама Бог опростити наше грехе. Имамо наду и можемо да се мењамо, да се покајемо и преумимо.

Светом Литургијом у Храму Покрова Пресвете Богородице је началствовао протојереј-ставрофор Драган Алексић, уз саслуживање братства храма, појање певнице и молитвено присуство бројних верника.

У петој недељи Васкршњег поста, у Храму Силаска Светог Духа на апостоле у Обреновцу, после прочитаног јеванђеља беседио је ђакон Стефан Брековић. Тумачећи јеванђељске одломке, ђакон је указао на две снажне слике: људску слабост и Божију љубав. Подсетио је на апостоле који, на путу ка Христовом страдању, размишљају о слави и првенству, као и на жену грешницу која Христу приступа са покајањем, сузама и љубављу, тражећи опроштај.

Ђакон је истакао да није довољно спољашње испуњавање правила поста, већ да је суштина у преображају срца. Подсетивши и на пример Свете Марије Египћанке, додао је да је пут покајања увек отворен за свакога ко се искрено обрати Богу.

Љубав је само у ономе који је даје, једна је од поука Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија на литургијском сабрању, којим је пете недеље Часног поста началствовао у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање свештенослужитеља из Ваљева, појање певнице и хорова ”Хаџи Рувим” и “Емануил” са диригентима Милицом Степановић Баба-Милкић и Вањом Урошевић

Један од јеванђељских одломака пете недеље Часног поста доноси разговор Господа Христа са Његовим ученицима (Мк 10, 32-45) у коме их Он припрема на драматичне догађаје осуде, распећа на крсту и мучења од незнабожаца, којима ће се завршити Његов овоземаљски живота, а који ће бити крунисани васкрсењем трећег дана по страдању. Апостоли то у тренутку слушања не разумеју, понајмање догађај васкрсења, будући да је то нешто заиста ново на свету, највећи дар- оно због чега је Бог дошао и за шта нас је створио, казао је Владика Исихије у свом тумачењу записа Светог јеванђелиста Марка о предочавању последњих дана Сина Божјег. Ми смо навикли да те речи чујемо у Светој Цркви, примамо их у себе и, када се причешћујемо телом и крвљу Спаситеља, то се у нама остварује и, будући да смо огреховљени, само у некој мери можемо да примимо благу вест јеванђеља, објаснио је проповедник светотајински чин нашег сједињења са Спаситељем. Господ учи Своје ученике смирењу, смиреноумљу, а само је Он заиста смирен и само Он све остале ставља изнад Себе, указао је Владика Исихије на понизност Другог лица Свете Тројице, које прихвата људску природу ради спасења људи и тим чином показује суштину смирења. Ми морамо да се трудимо ка стицању смирења на благочестив начин и томе нас учи Велики пост, чија последња- Страсна седмица у којој пратимо догађаје који крунишу домострој нашег спасења, поучио је ваљевски архијереј. Почаст коју траже апостоли Јаков и Јован, да седну са леве и десне стране Господа Христа, означава страдање. Они то прихватају, али не разумеју у потпуности као што ни ми то, као површнији, не разумемо. Али, истакао је Владика Исихије, то не треба да нас смућује. Треба само да верујемо и да живимо са то мало откривеног, јер је ипак продрло у наше срце. Наша Црква данас прославља Преподобну Марију Египћанку, која је оличење подвига, а пре тога оличење пада, подсетио је проповедник на велику светитељку чији је подвиг поста у арабијској пустињи трајао 47 година.

–  Црква нам предаје њу (Марију Египћанку) да је подражавамо. Ако је она постила 40 година, ми да постимо 40 дана… Бог тражи да наше срце буде усмерено ка Њему и даје нам Своје благодати. На начин смирења примамо благодат. Не може горди да прими благодат. Не тражи Бог да ми Њему дамо своје срце, јер Он хоће да га присвоји, него давши срце Њему, предавши се Њему у љубави као што се предајемо ближњима, то је Царство Божје, ту је благодат. Љубав је само у ономе који је даје. Могу да нас воле дивни људи око нас, Сам Господ нас воли, али ако ми не пружамо љубав и не узвраћамо, ми од те љубави ништа не можемо да доживимо- поучио је Владика Исихије, благосиљајући сабране да им Господ подари смирење.

Више верника је приступило Светој тајни причешћа. На крају Литургије, Владика Исихије је подсетио на Господње снисхођење оличено у узимању људске природе како би се домострој спасења остварио. Осврнувши се на актуелну ситуацију у свету, регионални сукоб, који може да прерасте у онај светских размера, Владика Исихије је нагласио да се ми хришћани држимо стене- Христа Господа, на Ком стоји и наша Црква.

– Морамо да знамо да смо у њој (Цркви) безбедни. Да смо у њој на правом путу. Све остало може да буде превара, смућење… Црква је једина потпуно безбедна и наше чврсто упориште, јер Исус Христос је исти јуче и данас и у све векове. Када се причестимо, исто је као што су се причешћивали наши преци и сви од времена Светог Саве, Немањића и времена пре њих. Кад смо се христијанизовали, причешћивали смо се истим телом и крвљу и на тај начин смо са нашим прецима духовно у свези. Држимо се, браћо и сестре Цркве! Не дајмо на Цркву, не дајмо да ико вређа, да нас међусобно свађа и раслабљује, већ се држимо своје Цркве. Исповедајмо се код свештеника и, како нас учи Господ, чашћу чинимо све већим од себе – закључио је Владика Исихије поуку својој духовној деци, уз молитве Преподобној Марији Египћанки да својим молитвама буде са свима нама.

Ј. Ј.

На празник Светог Бенедикта Нурсијског, 27. марта, у Храму Васкрсења Христовог служено је Друго великопосно бденије са Благовештењским акатистом. Служили су свештеници Саборног храма уз молитвено учешће Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија и присуство верног народа. Према богослужбеној пракси, прочитан је Благовештењски акатист, похвално и благодарно слово Пресветој Богородици.

У среду 25. марта у селу Трлић, по благослову Епископа ваљевског г. Исихија, архијерејски намесник тамнавски протојереј-ставрофор Небојша Миливојевић, уз саслуживање свештеника из тамнавског намесништва, освештао је темеље парохијског дома, који се гради залагањем свештеника Срђана Филиповића и мештана села Трлић. Подсећамо, у Трлићу је 2025. започета изградња Храма Свете Тројице.

У среду пете седмице Васкршњег поста у Саборном храму Васкрсења Христовог служено је јутрење четвртка – Прво бденије са Покајним каноном Светог Андреја Критског. Јутрење је служило братство храма, а тропаре канона,заједно са свештеницима, читао је Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије.

Овај канон великог светитеља из 7/8. века, архиепископа острва Крита у Грчкој,  садржи стихове који упућују на пут покајања и спасења. Осим на Првом бденију, када се чита у целости, подељен на четири дела чита се и на великом повечерју прва четири дана Часног поста.

Јеванђељска перикопа о исцељењу узетог у Бањи Витезди метафорички осликава отуђеност и усамљеност човека данашњице, једна је од поука презвитера др Владана Таталовића, проф. Православног богословског факултета у Београду, на трибини коју је приредила Црквена општина при Саборном храму Васкрсења Христовог у Ваљевској гимназији. Трибини је присуствовао и Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, са чијим благословом овај циклус траје-

Положај човека, који 38 година лежи у Бањи Витезди одузет и без икога да га спусти у воду у тренутку њеног таласања, које доноси исцељење, налик је данашњем чекању на интервју за најбоље плаћено радно месту у економском сектору, јер се у обема ситуацијама појединац осећа изложен подозривости оних који су у његовој близини, односно одсуству људскости у међусобном опхођењу. Управо ова ефектна паралела основа је тумачења познатог јеванђељског одломка (Јн 5, 7) презвитера др Владана Таталовића на трибини насловљеној управо по стиху „Господе, човека немам“. Наиме,  вапај уневољеног парализом у древном лечилишту у Јерусалиму, на који нас управо у данима Васкршњег поста свештенство подсећа приликом освећења водице, овом новозаветном тексту даје универзалност и чини га поучним посебно у 21. веку у коме, парадоксално, упркос обиљу средстава комуникације и виртуелног дружења, човек бива усамљенији него икада и, као такав, анксиозан и депресиван. У трци за удобношћу коју свет нуди, људи једни друге не гледају као људе, већ као конкуренцију. Уколико се нешто не промени, упозорио је предавач, последице усамљености ћемо осећати у још већој мери, јер се човек може навићи на то стање и оно му, попут телесне болести, може постати природно. Свети јеванђелист Јован бележи питање које Господ Христос поставља човеку:“Хоћеш ли да будеш здрав?“ што, гледано кроз визуру данашњице, значи изаћи из својеврсне удобности патње и промену начина расуђивања.

• Христос га (одузетог) лечи Својом речју.Враћа свопјој творевини првобитно достојанство. Каже:“Узми одар свој“ да не постоји траг да си био болестан, као што у болници склањају кревете болесника кад изађу… Са Христом човек мења поглед на свет! Мења поглед на околину и бива ослобођен тренутка у ком је био прикован за било шта на земљи. Болесник не препознаје Христа, не види Га, јер људи виде својим очима, умом и срцем једну страну живота. црква сведочи да постоји и друга могућност. Болест, усамљеност, проблеми и све што сналази човека нема последњу реч. Христос долази и даје Божју силу да се понесе одар- објаснио је презвитер Владан Таталовић феномен доласка Господњег у свет, благодат исцељења изливену и на човека који није показао веру, коју данас можемо наћи у Цркви- телу Христовом, која се стара о својој деци.

Указавши на опасност од обезличавања човека у потрошачкој култури 21. века, односно његовог свођења на пуко материјално битисање, др Таталовић је истакао да је на нама, као светосавском народу, да водимо борбу за очување вековних вредности, а не да „чекамо да се узбурка вода“. Такође, Господ упозорава да је грех („Иди и не греши више да ти се што горе не догоди“) кључни узрок паралисаности болесника у Бањи Витезди, те је неопходно да бдимо над собом и, уколико ипак сагрешимо, да се покајемо и трудимо се да будемо људи. Бити човек, истакао је предавач, значи застати поред оног ко је паралисан, обићи усамљеног, осмехнути се тужном… И то не можемо чинити без Христа, јер са Њим су то чинили светитељи. Црква улази у живот сваког човека и самоћа нема последњу реч, већ само живи Бог- Христос, Који нам се открива како би нас исцелио и привео Себи, закључио је презвитер др Владан Таталовић. У завршници трибине, проф. Таталовић је одговарао на питања посетилаца, које је ова тема, као и његово излагање, подстакла на размишљања и проширивање знања, имајући у виду њену актуелност у данашњем тренутку и практичну применљивост пастирских поука ради поправљања квалитета живота.