Личности и догађаји који су обележили 23. мај у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 22. мај у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 21. мај у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 20. мај у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 15. мај у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 12. мај у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 07. мај у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 29. април у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 28. април у прошлости…

Догађаји и личности који су обележили 16. април у прошлости…

Теолог Марко Радаковић, катихета из Сомбора одржао је запажено предавање на тему „Нећу вас оставити сиротне – Млади и савремена искушења“, у недељу 01. јуна, у Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву. Уочи његовог излагања разговарали смо о блогу „Авденаго“ по којем га највише људи препознаје. „У почетку су многи ломили језик да изговоре ту реч, сада је потпуно другачије“, прича катихета који је почео да пише у средњој школи, а затим и да објављује своје текстове, не очекујући ништа притом. Но, у међувремену, његове текстове су почели да деле и размењују и свештеници и верници. Занимљиво је да се из сваке приче, посредно или непосредно, упућује позив свима нама да будемо делатни, активни, динамични, јер Бог нас воли. Предавање катихете Марка Радаковића је на овом линку: https://radioistocnik.info/emisije/predavanje-teologa-marka-radakovica-odusevilo-valjevce/

Самостални уметник и иконописац Сања Миладиновић, донела је нов израз у савремену црквену уметност, јер је једна од ретких које осликавају ликове оних који су пострадали у ратовима деведесетих година прошлог века. „Све је почело од оца Харитона, монаха мучки убијеног и обезглављеног 1999. године. Он је био мој мастер рад“, прича Сања, која је потом представила ликове: пилота Миленка Павловића, Пеђе Леовца, Ивана Васојевића, Муринских мученика, Слађане Станковић и других великих људи који су изгубили животе 1999. године. Истиче да ју је отац Харитон утемељио, а да ју је охрабривао почивши Митрополит Амфилохије. Њен опус је завидан, имала је 15 самосталних, а учествовала на више од 40 изложби. С обзиром да је врло неуобичајено, можда и смело да на овакав начин представља људе којих се многи и данас сећају, питамо да ли су то заиста иконе или ипак нешто друго.

„Филм о пилоту Миленку Павловићу нисмо радили за овај тренутак, него за вечност. Оставили смо траг на свој начин, чувајући успомену на његово херојско дело“, каже Љубиша Милутиновић, аутор документарног филма „Пилот Миленко – лет у вечност“, који је премијерно приказан на дан погибије витеза српског неба, 04. маја. На овом остварењу Љубиша је радио две године и захвалан је свима који су учествовали, међу њима и Епископу ваљевском Исихију. Београдска премијера ће бити 02. јуна у кинотеци, а после 05. јуна, заинтересовани га могу погледати на јутјуб каналу Mali div, где се налазе и други Љубишини филмови.

Протојереј Саша Ђурђевић, старешина и парох Храма Светог Саве у Норт Порту на Флориди, родом из Ваљева, говори о животу у економски најразвијенијој земљи света, истиче да човек мора за много штошта сам да се избори, да су Срби у Америци црквени, али не и побожни, те да ће обавезно понети натраг ракију и вино за причешће, односно љубав и лепе тренутке проведене са милима и драгима.

Поневши веру из, како каже, домаћинске, али традиционално побожне породице, умировљени прота Бранко Ћурчин, духовник терапијске заједнице „Земља живих“, истиче да је Васкрс имао посебно место у његовом животу, те да би све без празника над празницима било обесмишљено. „Када сам почео да радим са зависницима, знао сам да нема назад. Понудио сам им Христа са жељом да не траже смисао у бесмислу“, каже отац Бранко.

„Морамо се занети љубављу Божјом, поделе оставити по страни јер суд Божји је најважнији“, рекао је у Васкршњем разговору протојереј-ставрофор мр Јован Милановић, ректор Карловачке богословије. Изазова је увек било, али Васкрс је чудесан празник који нас враћа самима себи, о чему говори наш саговорник.

На питање како се слави Васкрс у Савини, игуман ове обитељи јеромонах Макарије позива се на речи Светог Николаја, који је једном рекао да је Бока слична рају, а да је Савина душа тог раја. „По дубини доживљаја Великог петка, зависи  како ћемо доживети Васкрс. Ако човек заволи распеће, заволеће и Васкрсење, истиче отац Макарије, позивајући нас да одржимо заједницу и добру наду са Богом.

Јереј др Душан Ђаковић, свештенослужитељ у Манастиру Ћелије, позива верујући народ на прославу Благовести у једној од задужбина Светог краља Драгутина. Бденије се служи у недељу у 17 часова, дочек архијереја на дан празника у 8:30 часова, а у наставку Света Литургија – служиће више Епископа СПЦ. „Богородица је Евино обновљење, у њу су положене нада и очекивање целог света да роди Спаситеља“, рекао је отац Душан, додајући да је Ава Јустин, који се и родио и упокојио на Благовести, био благовесник, са Господом у себи, осећајући бол, патњу и радост сваког човека. Овај празник се пости најблаже, пошто „храна прати расположење“, што такође објашњава отац Душан.

Ђакон Стефан Брековић, свештенослужитељ Храма Силаска Светог Духа на апостоле у Обреновцу и координатор за веронауку у посавском намесништву, говорећи о томе како треба најмлађи да посте, истиче да је најважније младима усадити љубав, али и жељу да чине добро. Ако дете изрази жељу да пости више од једне седмице, треба га подржати, али и максимално му ублажити пост, а „причешће није награда, него дар од Бога“, подвлачи наш саговорник. Питамо и да ли је веронаука заслужна што све већи број младих пости, што је посебно приметно и видљиво на њиховим протестима у Епархији и шире.

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија, Kамерни хор „Емануил“ у сарадњи са ваљевском Модерном галеријом, у овој институцији културе, одржаће хуманитарни концерт у среду 12. марта, са почетком у 19 часова. Прикупља се помоћ за Теодору Мартинко, пострадалу у несрећи проузрокованој падом надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду. „Путем песме обраћамо се Ваљевцима са надом да ћемо допринети да се помогне Теодори“, каже диригент хора Вања Урошевић, која најављује и наступ у Бања Луци 22. марта.

Велики руски светац, Свети Серафим Саровски (1759–1833), рекао је: „Тражите Господа, али не испитујте где Он живи.“ Ова мисао провлачи се кроз целокупно духовно наслеђе православља. Живот неће имати пуни смисао док душа не пронађе Бога и не ступи у блиску личну комуникацију са Њим. Међутим, пронаћи Бога не значи пронаћи нешто физичко, материјално, просторно. Да бисте комуницирали са Богом, не морате летети у свемир или измишљати мобилни телефон. Шта је потребно за ово? Чувени старац, Свети Силуан Атонски(1866–1938), одрастао је у породици православног руског сељака. Отац је волео да указује гостопримство путницима. Једног дана им је дошао неверник и почео да се препире о вери. Дечака су посебно погодиле његове речи: „Где је Он, Бог?“ И будући светац помисли: „Кад порастем, ићи ћу по целој земљи да тражим Бога.“ Одрастао је и једног дана чуо детаљну причу о животу сада покојног аскете Јована Сезеновског (1791–1839) и о чудима која су се догодила на његовом гробу. Прича је толико дубоко продрла у Силуанову душу да је помислио: „Ако је он светац, онда то значи да је Бог са нама и да нема потребе да идем по целој земљи да Га тражим.“ Бог је веома близу свакоме од нас. Човек га заиста може срести, као што је био случај са сваким светитељем. Ако је Он преобразио њихове душе и они су могли да познају Бога, онда је исто могуће и у нашим животима. Али хајде да разјаснимо још једно важно питање: да ли постоје границе знања? Јеси ли икада покушао/ла да погледаш иза хоризонта? Ако сте покушали, онда вероватно знате да без обзира колико се приближите хоризонту, никада нећете достићи ову линију „контакта“ између неба и земље. Дакле, у схватању Бога, немогуће је достићи крај. Познање Бога представља савршенство које нема граница. Истовремено, Свети Оци једногласно сведоче: можемо схватити Божја својства, Његова пројављења у овом свету, можемо се учествовати у благодати Господњој, али суштина Божија је несхватљива. http://извор

Вероватно сте приметили да свака особа има неки посебан дух, своје посебно унутрашње расположење, чак и стање које осећају и други. Ово стање може утицати на друге. Ако особа има тежак дух, онда је тешко комуницирати са њим или чак само бити у његовој близини. На пример, размотрите следећи одломак из аутобиографске приче аустралијског писца Алана Маршала: „Када је он (наставник) казнио ученика, нико у разреду није учио. Само смо гледали у збуњеној тишини, уплашени нападом беса који нисмо могли ни да разумемо ни да објаснимо. Његово црвено лице и промењени глас изгледали су нам као доказ неких страшних планова, и дрхтали смо од страха за својим клупама.“ Маршал даје карактеризацију сеоског учитеља који се није одликовао љубављу према другима, односно, очигледно је био тешког духа. Овај дух, попут хладне, мрачне силе, парализује оне око себе. Живот се заледи од контакта са људима таквог духа. Сада обратите пажњу на још један пример – из аутобиографије митрополита Венијамина (Федченкова) . Он прича о свом путовању код старог свештеника оца Исидора у Сергијевом Посаду, током којег га је пратио младић Иван, који је изгубио руку. Током путовања успели су да се посвађају неколико пута. Коначно, пратиоци стижу до старца: „…У том тренутку уђе Иван. Управо смо с њим раздражено разговарали о нечему пре уласка. Али чим је угледао оца Исидора, догоди се са њим нека врста чудесног преображаја: радосно се осмехнуо, постао сладак и са љубављу пришао свештенику. Отац Исидор га је љубазно благословио. „Седи, брате Иване, седи“, мирно и љубазно показа на столицу. Иван је сео, и даље ћутећи, смешећи се. – Ах, брате Иване, брате Иване! „Тужно, саосећајно и нежно рече свештеник: „Како те је Бог смирио, а ти се ипак не смирујеш!…“ Отац је посебно примећивао несрећне људе, избачене из колотечине живота, како кажу – изгубљене. Неки бивши московски адвокат, избачен из своје корпорације због лоших дела, хтео је да изврши самоубиство, али га је свештеник загрејао и спасао. Сви сиромашни и просјаци из Сергијевог Посада нашли су у њему заштитника. Често би им одлазио у незгодно време да их утеши и на неки начин им помогне. Зими је хранио смрзнуте врапце из руку. Њему је, као топлом сунцу, Бог довео несрећног богаља. И од тада се Иван толико везао за свог оца да се, заправо, могло рећи да је живео за њега. „Ја сам свима сувишан“, рекао ми је много, много година касније, „само ме је отац Исидор волео…“ „Како те је Бог смирио!“ Кад бих ово рекао, настала би бура беса, прекора и свађа. Али када је ово речено из љубљивог срца оца Исидора, Иван није проговорио ни речи, само је покорно сагнуо главу и, осмехујући се, ћутао. Дакле, љубазан, љубавни дух особе је способан да трансформише и оживи друге. Наведени примери ће нам послужити као фигуративни опис. Чињеница је да Божја благодат греје људску душу духовном топлином. Милост доноси светлост, љубав, живот свему што постоји. Све добре особине које људи поседују, сав сјај, чистота и племенитост њиховог духа, само су мали одраз величине Духа Божјег – Његове благодати. Сама реч благодат значи добар, љубазан дар, јер Бог даје само добре ствари. И светле особине духа људи су такође Његов, Божји дар. Благодат је спасоносна сила Божија, која људима даје живот, радост и унутрашњу снагу. http://извор

Јер вам кажем да ако не буде већа правда ваша него у књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско. (Јеванђеље св. Матеја 5:20) Као што многи од нас памте, у земљама под комунистичком влашћу држава је чинила све што је могла да искорени веру. Разна средства, од пропаганде до отвореног гоњења, била су употребљавана да се верницима спречи практиковање религије и похађање цркве. Па ипак, било је много појединаца који су се одупирали атеистичким, антирелигиозним напорима тоталитарних режима, те су одлазили у цркву и практиковали своју веру, ризикујући да буду ухапшени, прогнани у концентрационе логоре, или чак и погубљени. У тим земљама одлазак у цркву није била и није и сада нека формалност, већ акт личне храбрости и потврда истинске и искрене вере у Бога и цркву. У нашој земљи, где је слобода исповедања загарантована нашим Уставом, нико не ставља себе ни у какву опасност тиме што похађа цркву и практикује своју веру. Наравно, како суптилни тако и доста отворени напори се чине да нас одвоје од Бога и наше вере, али бар нема масовног и свирепог гоњења. И поред тога, има много особа које немају везе са својом црквом и вером. Не говорим о онима који поштено и отворено кажу да не верују у Бога и цркву, јер они раде у сагласности са својим изјављеним неверовањем. Говорим о верницима, о онима који тврде да верују у Бога и да припадају цркви, јер такви, слично фарисејима и садукејима, делима својим оповргавају оно што тврде да верују и исповедају. Истина, они могу имати неке озбиљне разлоге за недолазак у цркву, и ти разлози морају бити веома јаки ако су важнији од Господњих заповести и црквеног учења. Међутим, уместо да расуђујем о важности њихових разлога, које ће Господ расудити, ја ћу радије указати на разлоге зашто треба похађати цркву и практиковати своју веру. То је не само дужност, већ и потреба, право и привилегија сваког искреног верника. Ако неко не употребљава своје руке у току од неколико месеци, способност употребе руку може бити делимично или тотално изгубљена. Тако је и са нашом вером: не практикуј је неколико месеци ‡ а у неким случајевима и неколико година ‡ и ко зна да ли ћеш је икада после тога моћи практиковати. Црква постоји за оне који је стварно желе. Добро је да имамо слободу одлучивања да ли ћемо је похађати или не, јер управо та слобода је деоница између оних који стварно желе цркву и оних који то само говоре. Тако, ако не похађате цркву, нико вас не може натерати да је похађате, али, то морам отворено рећи, није право ни поштено ни пред Богом ни пред људима називати себе православним хришћанином или хришћанком, чланом или чланицом једне православне парохије, а немати ниакакве везе ни са парохијом, ни са црквом, ни са вером. Они који говоре да је црква потребна за њихову децу, а сами сматрају да је у реду да је они не похађају, не чине добро ни себи ни својој деци. Деца ће се питати зашто је њима црква потребна ако није потребна њиховим родитељима. Свако ко очекује да му вера буде само извор задовољства, разоноде, забаве, није схватио основну истину о природи и сврхи религије. Она је пре свега и изнад свега лични напор, начин живота, а тек после тога и извор радости. За разлику од атлетских такмичењима, где у такмичењима може уживати и публика исто толико као и такмичари, у цркви само активни учесници налазе радост и инспирацију, али и тегобе духовног узрастања. Лакше је бити неверник него верник. Неверовање не обавезује ни на шта. Можда је то главни разлог оних који не долазе у цркву и не практикују своју веру. http://извор

Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке. Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје. Понекад пролазно охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху. Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински). Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: „Остани са оним у шта се уздаш“. Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога. Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот. (свети Теофан Затворник) из књиге „Обитавање безграничног у срцу“ https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BD%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D1%83%D1%98-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D1%81%D1%80%D1%86%D0%B5-%D0%BD%D0%B8-%D0%B7%D0%B0-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%BE%D1%81%D0%B8%D0%BC-%D0%B7%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B0-r27782/

+ Веруј и надај се, јер као што је теби лако да дишеш и живиш ваздухом, да једеш или пијеш, још је лакше вери твојој да од Господа добије све духовне дарове. Молитва је дисање душе, молитва је духовна храна и пиће. + Молитва је – вода жива, којом душа гаси жеђ. + Молитва – то је созерцавање у себи, људима и природи дела премудрости, доброте и свемоћи Божије; молитва је – постојано стање благодарности. + Молитва је – дисање духовно; молећи се, ми дишемо Духом Светим: “Молите се Богу Духом Светим” (Јуд. 1,20). Све црквене молитве су – дах Духа Светога, као да су духовни ваздух и, у исто време, светлост, духовни пламен, духовна храна и духовна одећа. + “Молитва је узношење ума и срца ка Богу” (Митрополит Филарет), созерцавање Бога, одважна беседа твари са Творцем, побожно стајање душе пред Њим, заборављање свега што нас окружује ради Њега, храна душевна, ваздух, светлост, животворна топлота њена, очишћење грехова – благи јарам Христов и лако бреме Његово. Молитва је – непрестано осећање сопствене немоћи или ништавности душевне, освећење душе, предукус будућег блаженства, блаженство ангелско, киша небеска која освежава, напаја и оплођује земљу душе, очишћење и освежење мисаоног ваздуха, озареност лица, радост духа, златна нит која твар повезује са Творцем, ведрина и срчаност у свим патњама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делању, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва је – веза са Ангелима и светима. Молитва је – поправљање живота, мати суза и скрушености срца; подстицај на милосрдна дела; животна сигурност; уништење страха од смрти; занемаривање земних драгоцености и жеља за благом небеским; очекивање Онога Који ће судити целом свету, свеопштег васкрсења и живота будућег века; настојање за избављењем од вечних мука, непрестано тражење помиловања од Владике; жива вода душе; молитва значи моћи својом љубављу примити у срце све људе, силазак неба у душу, смештање Пресвете Тројице у срце, као што је речено: “К Њему ћемо доћи и код Њега ћемо се настанити”(Јн.14, 23). + Када се молиш Господу, очима срца гледај унутар себе, гледај душу своју; Господ је тамо, у мислима твојим и у исправним кретањима срца твога, као што је и изван тебе и на сваком месту. “Близу ти је Он – у устима твојим и у срцу твом?”(Рим. 10,8), а не само на небесима или у понорима. + Бог је истина: зато и молитва моја мора да буде истина, као што то мора бити и мој живот; Бог је Светлост: и молитва се моја мора приносити у светлости ума и срца; Бог је ватра: и молитва моја, као и мој живот, мора бити ватрена; Бог је слободан: и моја молитва мора бити слободно изливање срца. Колико је богатство људског духа! Само од срца помисли на Бога, само пожели усрдно сједињење са Богом и Он ће истог часа бити са тобом. + Молитва неизоставно мора увек бити искрена и савршено слободна, никако наметнута, изнуђена обичајем или навиком, уопште, она мора бити слободно и свесно изливање душе пред Богом. “Пред Богом изливам душу своју” (Молитва Ане, мајке Самуилове). + Бог хоће да Му се свакодневно обраћамо молитвом зато да би нас, подивљале од греха и чеда Своја која су се од Њега удаљила, привукао Себи, очистио нас и обгрлио Својом љубављу. Тако и добри родитељи поступају са својом непослушном децом. + Током молитве је нужно свесно, промишљено, крајње смирење. Оно је нарочито потребно при читању молитве Господње, “Оче наш”. Смирење разара све подвале ђаволске. О, колико је у нама скривене гордости! Ми кажемо: ја то знам, то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе нисам грешан. Колико је ту свога умовања! + Бог брзо услиши молитву када се двоје или троје заједно и од срца моле. То је искуство. + Не обраћај пажњу на помрачења, пламен и тескобу ђаволску у време док се молиш и срцем се чврсто ослони на речи молитве, уз уверење да су у њима скривене драгоцености Духа Светога: истина, светлост, животворни пламен, опроштај грехова, спокојство и радост срца, живот и блаженство. + Ако се не молиш, онда поступаш сасвим неразумно и неразборито; тело на све начине потпомажеш, наслађујеш, снажиш, док душу занемарујеш. Јер сваки је човек двојак, и састоји се и од душе и од тела. + Искрени хришћани се непрестано моле, зато јер непрестано и грешимо; захвалност је непрестана, јер свакога дана, свакога часа, задобијамо нове милости Божије, а и старих је безбројно много; славословље је непрестано, зато што стално гледамо славу дела Бога нашега у нама и у читавом свету, а нарочито славу Његове безграничне љубави према нама.

Емисија посвећена Праведном Јову, праобразу Господа Христа.

У откривању лепоте Духа Педесетнице морамо учинити осврт на празник Преполовљења, који се празније у 25. Дан по Васкрсу, у среду по недељи Раслабљеног, а који се убраја у Господње празнике. Колика је важност и величина овог празника, сведочи нам Константин Порфирогенит у свом делу О церемонијама, описујући на неколико страница колико раскошно је у Цариграду овај празник слављен, са царском процесијом и патријаршијском литијом. Зашто? Јер овај празник је пресек од Васкрса до Педесетнице, а кроз химнографију их везује и ’’предсказује’’ славу Вазнесења Господњег. Овде је нагласак на јеврејској речи Месија за Христа и и грчке речи το μεσον – што значи средина тј. половина. Такође, читања се односе на Христово поучавање у Храму – Христос учитељ, Онај који није научио слова док проповеда у Храму али поседује пуноћу мудрости јер је Он Мудрост Божија која је саздала свет. И у овом празнику имамо наглашени елемент воде, где жедном људском роду Христово учење долази као вода жива, као река благодати која је освежила лице земље. Христос је извор балгодати, воде која тече у живот вечни и напаја душе људи, гасећи страшну жеђ која их мучи. Он је извор благодати који преображава оне који пију из извора: ’’из утробе његове потећи ће река воде живе’’ (Јн.7,38). Слична поука нам је и у недељи Самарјанке и Слепога. Везивна карика овог периода Пентикостара су библијска читања – Јованов пролог на Васкрс; Јављање Господа Томи; Сабор Јосифа и Никодима и жене Мироносице; Раслабљени; Самарјанка; Слепи. Сва јеванђелска читања и Апостолска реч дочаравају нам и уводе нас у Дух времена по Васксрсењу, дарујући нам доживљај потпуне радости и испуњења обећаног. Управо у недељи Самарјанке, кроз догађај на извору, открива нам се нит Старог завета и патријарха Јакова, а Христос као испуњење целокупног старозаветног очекивања Месије. Црквена химнографија и овде у потпуности прати, појашњава и украшава библијски темељ. Сусрет на Јаковљевом студенцу у потпунсти нам дочарава Дух Предесетнице у којој се налазимо и коју исчекујемо. Педесетница је дар Духа Утешитеља, ’’Који дише где хоће, и не знамо од куда долази и куда иде’’ (Јн. 3,8). Сво Хришћанство је молитва за Духа, вера у Духа и радост у Духу! Протонамесник Александар Вучај https://crkvauobrenovcu.rs/misija/samarjanka-2025

Када волимо свог ближњег, природно је да му желимо добро… Када видимо да га нека његова особина или начин живота спречавају да буде срећан, па се то још преноси и у наш однос те и ми почињемо да патимо, тада пожелимо да му помогнемо да се промени… Иако имамо добру намеру, проблем је у томе на који начин покушавамо да је спроведмо у дело. Да, промена јесте неопходна, али пут којим се до ње долази често је у потпуно другом смеру од онога одакле је ми очекујемо. Фокусирамо се на то како да променимо другу особу и њен однос према нама, али не схватамо да се то може остварити једино променом нас и нашег односа према њој… Појаснићу то на једном обичном примеру: Замисли да држиш једну мараму са особом коју волиш и желиш да јој помогнеш да се промени… Ти држиш један крај мараме, та особа држи други крај. Покушавајући да је помериш према себи са места на ком је, вучеш мараму према себи надајући се да ће друга особа то прихватити и кренути да корача према теби. …Али она остаје у свом месту и само још више затеже свој крај мараме. Почињеш да нагло цимаш мараму горе, доле (”таласаш”) не би ли се друга особа померила из места у ком је…али ништа. Полако расте фрустрација и осећаш се немоћно, безнадежно… усамљено. Ако не можеш да натераш и ”намолиш” другу особу да промени свој начин како се држи за ту мараму и да се помери из места у коме је, на кога можеш да утичеш? Ко још држи ту мараму? Ти… Управо ту јесте моћ твоје слободе: Ако други крај мараме на жели да се помери према мени и не могу га натерати на то, могу ја да откријем нове начине како да користим мој крај мараме и да се померим према њему да бисмо били ближе. Какав је мој хват мараме, то је у мојој моћи… Људи се не мењају зато што им говоримо да би ”требало да се промене”. Људи се мењају када се осете сигурно јер ми научимо љубављу да их прихватимо у тренутном издању у ком јесу. Често и тада имају несвесну потребу да испровоцирају нашу бурну реакцију и тиме ”увере себе” да ”ипак нису вредни љубави и стрпљења” и тако остану заглављени у страху од промене, изнова потврђујући себи и другима своје несвесно уверење ”да ће на крају остати сами”. Да… на жaлост ни поред свог нашег труда нема сигурности да ће та особа прихватити нашу жртву и упорност у љубави…, али са нашим трудом и вером расте и могућност да се то догоди. Већ и у том нашем труду ми полако мењамо себе на боље и љубав доноси добро и нама самима. Не заборави да ни Бог не може натерати човека да се промени и прихвати љубав коју му Христос пружа, али га то не спречава да га и даље воли и нада му се. Не може натерати човека да му дође, али је могао Он доћи човеку поставши и сам човек… Тако смо му и ми пришли, јер је Он први пришао нама (”Ми љубимо њега, јер Он први заволе нас” 1Јн 4,19). Не можеш натерати другог да се промени, али можеш научити како да ти оствариш ту промену у себи… Тада тој промени у теби полако прилази и твој ближњи. Како бих могао да ти помогнем и боље разумем са чим се суочаваш по овом питању, уколико желиш одговори на ово питање, а ја ћу се потрудити да ти напишем краћи одговор: ”Да ли у твом животу постоји неко кога би желео да промениш. Ако постоји, на које начине си то до сада покушао да урадиш?” https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%9B%D0%B8-%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%B6%D1%9A%D0%B5%D0%BC-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8-r27764/

— Како се може сачувати пажња ума, нарочито у граду, где нас окружује свакојака злоба? — Потребна је борба, потребан је подвиг. Као хришћанин, добро знаш шта ти шкоди, зар не? Е, па, труди се да то не чиниш. Исто тако добро знаш шта ти користи — врлине. Врши их, и преко њих ћеш се спасити. Зато рачунај: ти си као на ратишту, као војник који с леве и десне стране настоји да одбије противника и не допусти му да напредује. Тако и ми, хришћани, треба да се боримо против страсти које нам шкоде, против непријатеља наших душа, и да се трудимо у вршењу врлина. Али и када се трудимо, човек је увек слаб — не би могао испунити своје добре намере ако му Бог не помогне. Ако Бог види да је срце твоје искрено, да није лажно, онда ће ти неизоставно помоћи. Немогуће је да ти не помогне. И ако се трудимо уз Божију помоћ, онда ће нас, разуме се, Бог и укрепити. (1996)

---

— Како се може живети светим животом у свету, где на сваком кораку вребају саблазни, рецимо, за очи и слух? — Е-ех!.. Трпљењем, уз духовну одлучност у својој души. Реци себи овако: „Знам шта је грех. Зашто да погледам с похотом ову девојку само зато што је лепа, а затим да ми се срце рањава?“ Видиш шта каже Свето Писмо: када си погледао на жену са жељом, „већ си сагрешио с њом у срцу своме“ (Мт. 5, 28). Зато треба да се трудимо да имамо духовну храброст у души. Рецимо себи: „Ова девојка је лепа, али она је Божије створење. Ако већ овде, у овом пролазном свету, несавршен човек може имати такву лепоту, какви ли су тек Божији анђели?“ Усмери свој ум и помисли ка анђелима и небеским красотама које Бог има, и тада нећеш осетити страст. Али, као што рекох, неопходна је духовна храброст — и Бог ће помоћи. У сваком тренутку, у свакој секунди говори: „Боже, помози!“ — и сваког трена Он ће ти помагати, јер Бог није далеко, Он је свуда и вечан је. (2002)

---

— Који бисте нам савет дали, нама мирјанима, у вези са умном молитвом срца? Шта да чинимо да бисмо се молили? — Трудите се, трудите се — то је добро дело. Нема дела бољег од овога. Али потребна вам је припрема да бисте могли стећи молитву срца. То није немогуће, али је потребно много трпљења. Бог помаже: „Царство небеско на силу се узима, и који се труде задобијају га“ (Мт. 11, 12). Пре свега, избацимо из свог срца и ума гордост — мисао да смо нешто. И када је из себе изагнамо, треба да сматрамо себе пред Богом најгрешнијим човеком на земљи. Тада знај: имаћеш велику помоћ и велики напредак. Докле год имаш гордост у души и срцу, труд ти је узалудан. Али се труди — јер ма колико мало да се потрудиш, добићеш корист. Ако дођеш до тога да стално имаш умну молитву — ту велику Божанску благодат, чак и док спаваш — то је добро. А ако се деси да не успеш у томе — ни тада ниси оштећен. И за то ћеш добити награду од Бога. Видиш шта нам говоре свети оци: ако си се само једанпут осенио светим крсним знамењем са страхом Божијим и смирењем, тај један крсни знак већ бива записан на небесима. А зашто је тако записан, тај један свети крст? Зато што непријатељ, ђаво, непрестано бележи све наше недостатке, све зло које чинимо. Тако и Бог, и наш свети анђео чувар записују све што чинимо — и најмање добро дело — како би, кад будемо пролазили ваздушна митарства, анђео чувар имао шта да покаже, да бисмо се избавили од непријатеља на тим митарствима. — Оче, немамо много жеље за молитвом. Стално одлажемо: касније, сутра, прво да обавим ово, прекосутра, почећу од следеће недеље… — То је дело кушача. Никада не говори: „Урадићу то сутра“, јер тај тренутак који живимо — он је наш. А други тренутак, друга минута која долази — она није наша, не знамо да ли ћемо је дочекати, јер човек је као трава. Свети пророк каже: „Човек је као трава дани његови, као цвет пољски“ (Пс. 102, 15). Не можемо рећи: „Ма добро, урадићу то касније.“ Поставимо пред себе ову мисао: „Ако је Богу угодно, нека ми помогне да сутра одем у цркву, да се исповедим и будем пажљив на оно што ми духовник каже. Јер он има благодат Светога Духа, и што ми каже, то треба да настојим да испуним, да бих могао наследити Царство Небеско.“ Без исповедања грехова не можемо ући у Царство Небеско. Видите колика је Божија доброта? Он је, преко благослова архијереја, установио да свештеник може бити и духовник, и оно што духовник каже, то говори сам Бог. Видиш ли? Није Бог поставио анђеле да буду духовници, него човека — сличног теби, како би могао прићи и искрено му све исповедити. Јер ако приступиш без искрености, нећеш добити опроштај грехова. Треба бити искрен. Милост Божија нека буде са вама! — А ако је свештеник грешнији од онога ко му се исповеда? — Како год био грешан, не дејствује он, свештеник, него дејствује благодат Светога Духа. И ако је недостојан, ти ћеш се спасити и отићи у рај, а он ће отићи у пакао. То се дешава стотине и хиљаде пута, јер и свештеници су људи, обукли су се у тело. И ако пастир не пази на себе, скреће са правог пута. А ми треба да идемо путем истине, правим путем. — Као што видите, ми смо већином из градова. Говорите нам о молитвеном тиховању, а како ми можемо прићи Богу у тиховању када имамо толико проблема? Већина нас живи у главном граду: телефони, свакодневне бриге… Веома је тешко говорити о тиховању у градским условима. — Ако не можемо достићи безмолвије (тишину ума и срца), чинимо оно што можемо. Трудимо се, немојмо бити безбрижни, јер безбрижност је највећа опасност за душу сваког од нас. Кажеш: „Ма није то ништа. Сад је пост, али хајде да поједем нешто мрсно“ или „Не бих требало да учиним ово срамно дело, али Бог зна…“ Ето. То се зове безбрижност, која је у неку руку — безнађе. Сагрешио си — па шта? Значи да сам себе не жалиш. А ту лежи опасност. Ипак, колико можемо — трудимо се. И у Букурешту има људи блиских Богу, који траже спасење. Тамо је теже, али таквих људи има. А и ако их буде мање, и ради малобројних Бог чува све човечанство… Сетите се шта је Аврам питао Господа у вези са Содомом и Гомором (в. Пост. 18, 30–33): „Господе, а ако се тамо нађе тридесет праведника, хоћеш ли уништити град?“ — „Нећу.“ — „А ако буде двадесет?“ — и тако редом, све до десет. Тако и у свету постоје људи блиски Богу. Да. (1996)  http://Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића)

Преглед најважнијих дешавања у Епархији ваљевској

Догађаји који су обележили живот Епархије ваљевске у претходној седмици.

Преглед најважнијих дешавања у Епархији ваљевској…

Преглед најважнијих догађаја у Епархији ваљевској…

Догађаји који су обележили живот Епархије ваљевске у претходних седам дана.

Преглед најважнијих дешавања у Епархији ваљевској у претходној недељи…

Догађаји који су обележили живот Епархије ваљевске у претходних седам дана…

Догађаји који су обележили седмицу за нама.

Преглед најважнијих дешавања у претходних седам дана у Епархији ваљевској.

Преглед најважнијих догађаја у Епархији ваљевској у претходних седам дана…

Теолог Марко Радаковић, катихета из Сомбора, Ваљевцима најпознатији по свом блогу „Авденаго“, на којем пише и промишља на друштвене теме из хришћанске перспективе, одржао је веома инспиративно предавање 1. јуна у Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву. „Нећу вас оставити сиротне – Млади и савремена искушења“, наслов је једночасовне анализе изазова са којима се најмлађи нараштаји суочавају, али и решења за њихове недоумице. „Бог нас све воли, не одбацује никога од нас. И када то знамо, нема проблема са којим се не можемо ухватити у коштац“, рекао је предавач, коме је добродошлицу пожелео јереј Мија Бојиновић, духовник Светосавске омладинске заједнице, која је организовала трибину. Да је ова тема била насушна, сведочи и велики број младих који су пажљиво пратили Радаковићево излагање, а неки од њих су постављали и питања.

Један од најбољих проповедника савремене Српске Цркве, протојереј-ставрофор др Милош Весин, умировљени парох чикашки, одржао је предавање са темом “Бити толерантан или бити трпељив” у оквиру циклуса трибина “Православље и млади”, које је, са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија, приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог. Претходно је на позив протонамесника Дејана Трипковића, прота Весин био је гост Казнено-поправног завода и својим казивањем одушевио тамошње штићенике. Говорећи о навикама људи данашњице да непрестано буду изложени медијским садржајима, предавач је подсетио на пророчке речи Светог апостола Павла да ће доћи време у коме “људи неће подносити здраве науке, већ тражити оне које голицају уши”, односно заокупљати себе информацијама које одговарају њиховим емотивним и менталним “ушима”, бежећи од суочавања са собом. У програму трибине учествовао је и Хор Центра за неговање традиције и културе “Абрашевић”. У име организатора, протонамесник Дејан Трипковић је најавио да ће наредни гост циклуса трибина “Православље и млади” бити протојереј Бранко Ћурчин, духовник Заједнице “Земља живих” у Епархији бачкој. Детаљније на интернет страници Епархије ваљевске.

Свето причешће је центар наше вере и духовног живота од његовог установљења на Тајној вечери до данашњих дана. У њему постајемо једно са Господом Христом и међусобно, једна је од низа мудрих и језгровитих поука о овој Светој тајни, које је произнео Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Јеротеј у Храму Светог Оца Николаја у Рабровици Говорећи о теми „Свето причешће – залог вечног живота“, Владика Јеротеј је поменуо и често коришћену синтагму „лек бесмртности“, која упућује на људски „проблем“ са смртношћу, или губитком бесмртности  услед прародитељског греха, због чега се Господ Христос оваплоћује, долази међу људе, страда и васкрсава. Овај медицински термин први је употребио Свети Игњатије Богоносац почетком другог века, а на њега се надовезују Свети Григорије Ниски, који каже да „Христово обесмрћено тело у нама све претвара у бесмртно“, и бројни Оци Цркве кроз векове све до наших савременика Преподобног Аве Јустина, за кога је причешће „највећа светиња коју примамо“, и Светог Порфирија Кавсокаливита, који каже да „са Свете Литургије одлазимо као крстоносци“, јер је Црква била и остала давалац вечних добара- тела и крви Христове, преко којих се сједињујемо са Њим, побеђујући смрт, провео је шабачки архијереј окупљене кроз расуђивања угодника Божјих о овој Светој тајни, чију пуноћу очекујемо у „незалазном дану“, дану Другог доласка Спаситеља. Једно од питања које се од памтивека често поставља јесте:“Колико пута се треба причешћивати?“, навео је предавач, указавши да на њега постоји низ одговора као и људи који различитом динамиком приступају причешћу- од једном годишње, по једном у току вишедневних постова, до оних који то чине на Свакој Литургији. „Нама је потребна Света Литургија и причешће за наше спасење. Литургија се служи да бисмо се причешћивали. На свакој Литургији се освећују дарови, причешћују се свештеници и људи… Без Светог причешћа Литургија нема смисао. Ако се освећују дарови, имате позив за причешће  и зашто да се неко не причести?“, запитао је Владика Јеротеј, надовезавши се питањем:“Да ли је причешће индивидуалан чин или дело заједнице?“, такође често постављаним међу верницима и богословима. „Некада је екскомуникација, искључивање људи из Цркве, била најтежа казна за човека. То говори да је причешћивање било ствар Цркве, а не индивидуална ствар… Морамо да се укључимо и осетимо себе као део евхаристијске заједнице. Ту је акценат на пароху и он је критеријум причешћа. То подразумева озбиљан пастирски рад са парохијанима и рад са људима ван Цркве. Важно је да се људи повезују и ствара заједница, а онда се полако изграђује дух заједнице и причешћивање постаје заједнички чин“, објаснио је шабачки архипастир смисао пребивања у Цркви као заједници народа Божјег, преко потребног данас у време наглашеног индивидуализма и отуђења међу људима. О томе ко треба да донесе одлуку о причешћивању, Владика Јеротеј је мишљења да је то дужност духовника, те да верник треба да послуша благослов. Када је реч о исповести уочи причешћа, он је истакао да се то не сме претворити у „каузални однос“, илити- ако се ниси исповедио, не можеш да се причестиш. Тада смо у опасности да на људски начин вреднујемо бесцени Божји дар, један је од закључака сјајног предавања, приређеног у Храму Светог Оца Николаја, једној од најстаријих и најлепших епархијских светиња, која ће ове године обележити 250 година оод оснивања. Старешина храма, протонамесник Невен Лукић, заблагодарио је предавачу, Преосвећеном Епископу ваљевском г. Исихију на благослову и посетиоцима, позвавши све да дођу на овдашња литургијска сабрања и на славу светиње 22. маја, празник Преноса моштију Светог Оца Николаја. Ј. Ј. 

Протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Карловачке богословије, одржао је надахнуто предавање о теми „Крст часни – мера света и мера човека“ у Парохијском дому Храма Светог Георгија у Новом насељу 23. марта. Говорио је о крсту као знаку страдања и победе, љубави и спасења, истичући да је Христос раширио руке на крсту да загрли цео свет. Подсетио је да је човек крстообразно биће и да сваки дан треба почињати крсним знаком, те да родитељи тако уче и децу. Парохијски дом био је испуњен верницима који су са великом пажњом пратили ово надахнуто излагање, пре којег је отац Јован са свештенством храма служио Свету Литургију.

Протонамесник Дејан Трипковић, парох Храма Васкрсења Христовог, духовник у Казнено-поправном заводу за малолетнике и уредник трибина „Православље и млади“, одржао је 29. марта предавање на тему „Света тајна покајања – о разбојницима на крсту“ у Мачванској Митровици. „Покајте се јер се приближило царство небеско“, речи су Светог Јована Крститеља које је предавач подвукао као суштински важне за живот данашњег хришћанина. Говорећи о људима из свог непосредног окружења који су имали проблема са пороцима, а сусрећући се свакодневно са штићеницима у затвору, отац Дејан се више пута уверио да су Божја љубав и милост бескрајни, те да свако ко падне, може да се издигне уз помоћ Божју. Предавање је одржано са благословом Епископа шабачког Јеротеја.

Важно је да се изнова преиспитујемо да ли смо добри према деци – Угледни дечји и адолесцентни психијатар др Биљана Пиргић одржала је још једно у низу квалитетних и душекорисних предавања, пруживши својим суграђанима драгоцене савете о васпитању деце, расветливши тему “Да ли смо довољно добри родитељи (одрасли) нашој деци?”. Са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија, у оквиру циклуса “Православље и млади”, трибину је у Вишем јавном тужилаштву приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог- Не треба да се трудимо да будемо непогрешиве маме, јер то не постоји. Али, сасвим је довољно да будемо довољно добри и то је свака посвећена мама, без обзира на ниво њеног образовања, констатација је којом је др Биљана Пиргић, дечји и адолесцентни психијатар, психотерапеут и психоаналитичар, отворила своје излагање. Под појмом “деца” подразумевају се и сопствена, али и уопште деца са којима се сусрећемо и радимо, која у нас гледају, уче и увек су слика нас одраслих и света којег ми креирамо, јер су она у тај свет дошла и сналазе се. Стога, сматра др Пиргић, питање из наслова предавање, увек треба да имамо. Три “П”, односно посвећеност, поузданост и предвидљивост, према речи струке, јесу карактеристике које би требало да имају одрасли- родитељи и професионалци који се понашају одговорно. – Свако ко је посвећен у било ком послу долази до успеха. Посвећеност подразумева преданост и једну фокусираност, праћење и труд да се нешто разуме, да се у нечему истрајава, да се буде упоран и доследан. Посвећен човек није човек који не греши. Он ће се бавити својим грешкама и трудити се да их исправи. И то је оно што је битно у родитељству- да родитељи знају да се не плаше својих грешака, али и да их не сакривају и да не беже од њих. Томе треба да уче и своју децу- казала је др Биљана Пиргић о карактеристици одраслог која је јако важна у развоју детата. Говорећи о другим двема психолошким особинама- поузданости и предвидљивости, она је истакла да детету треба да буде предвидљива реакција родитеља у опхођењу са децом, али и свима са којима долазе у интеракцију. – Ми васпитавамо децу према ономе како свакодневно живимо, како се опходимо једни према другима, родитељима, пријатељима… Јако је важна поузданост и предвидљивост у реаговању, јер оне детету праве осећање сигурности, без ког детету нема стабилног развоја. Све што радимо треба да задовољава основну потребу детета, а то је да се осећа сигурно, прихваћено и вољено- објаснила је др Пиргић. Говорећи о потребама и задовољствима деце, предавач је скренула пажњу да та два појма не треба мешати. Наиме, деца имају потребу за играма и то је задовољство, али осећање сигурности јесте истинска потреба која се састоји од збринутости у физичком смислу (да не будемо гладни и да нам буде топло), али и у емотивном смислу. Важно је разумети потребе, интересовања деце, јер се на тај начин показује заинтересованост за њих, односно да им пажљиво указујемо да нешто није примерено (облачење и сл.), јер родитељи често знају да буду груби и несвесни изговорених речи, које децу могу да повреде. – Посвећен родитељ ће да прати промене и да примети како му се дете мења, да види да ли је дете овог или оног темперамента, да ли бурно реагује… Родитељи који имају више деце могу да примете да никад нису исти родитељи, јер су деца различита и у њима покрећу различита осећања. Исто важи и за децу у окружењу- неко дете нам је одмах симпатично и са њим успоставимо контакт, а неко нас иритира. У позицији одраслог, без обзира на то да ли смо терапеути, свештеници или рођаци, стално морамо имати на уму да су деца осетљива и повредљива- указала је др Пиргић на суштински важне ствари у бављењу децом, без обзира на однос у којима се са њима налазимо. Деца која нису вољена се разбољевају од разних врста болести, органских и психолошких, и јако је важно да то озбиљно схватимо, скренула је пажњу др Биљана Пиргић на појаву о којој је важно говорити, имајући у виду да се услед лоших односа родитеља и чланова фамилије, направи негативан контакт и однос у ком дете осећа да није прихваћено, иако мајка изговара речи попут “љубави…” – Важно је да се стално питамо да ли смо довољно добри родитељи и одрасли нашој деце баш као што ми православни верници изнова радимо на свом духовном животу. Не можемо да кажемо да смо једном постили, једном се исповедили и причестили. То је незаустављив процес. Ми се стално трудимо, преиспитујемо какво нам је срце. Јесмо ли се отворили, јесмо ли ушли преко молитве у однос са Богом… Тако је и у односу са децом- поучила је др Пиргић, повукавши интересантну паралелу односа са Богом и децом, који и један и други изискују максималну посвећеност. Говорећи о најчешћим проблемима деце млаћег узраста, др Биљана Пиргић је навела да су то постављање граница и сналажење родитеља у односу на то. – Границе се постављају без освете и колапса. Освета би била батине и сурово кажњавање, а колапс је повлачење и попуштање. Границе су битне примера ради ако деце хоће да иде према утикачу, јер су нешто што је забрана. Граница је то да оброк траје “од до”, да толико траје игра, цртани филм… Кад неко задовољство траје и мора да престане. Такође, граница је научити дете о томе шта је штетно и оне одржавају стабилност унутрашњег система. Дете које има осећај за границе, сигурност и стабилност, нема немир и дилему шта треба да ради- једно је од бројних објашњења, праћено стручним саветима, које је др Биљана Пиргић упутила завичајцима који су, као и увек приликом њених предавања, дошли у јако великом броју. Након излагања, др Пиргић је с пажњом одговарала на питања свима који су желели да продубе сазнања о овој изузетно важној теми за родитеље, наставнике и све који се професионално баве новим нараштајима, као и друштвено одговорне људе уопште. Ј. Ј.  

Један од истакнутих научних посленика млађе генерације др Данило Михајловић, теолог и психотерапеут, одржао је предавање „Страх и анксиозност“ у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву. Предавање је окупило велики број махом младих Ваљеваца, а присуствовао му је и свештеник Саша Ђурђевић, парох при Храму Светог Саве у Норт Порту (САД), који је заједно са протонамесником Дејаном Трипковићем 2008. покренуо овај циклус сабрања са циљем приближавања православне вере и науке младима, али и свима који желе да уреде свој живот према њиховим начелима.

О теми „Вера и спорт“ у циклусу „Православље и млади“ говорили су током ових седамнаест година бројни прослављени српски спортисти попут Дејана Бодироге, Дејана Томашевића, Влада Дивца и других, који су са публиком која прати овај реномирани циклус поделили своја искуства са такмичења и освајања најсјајнијих одличја, као и искуства спознаја сопствене личности у односу са Богом по Чијој вољи и промислу се збивају све земаљске победе и порази. Јовица Спајић, ултрамаратонац и припадник Специјалне антитерористичке јединице МУП- а Србије, расветлио је ову тему из угла бављења спортом који изнова тестира и помера границе људске издржљивости, истовремено отварајући човеку спознаје о вољи и милости Творца, те подсећајући на љубав према ближњима као највредније у животу

„Ако икоме ишта значи ово што ја радим, да га подстиче да машта о нечему што и сам жели да оствари, да му улепша дан, ја ћу наставити овим да се бавим“, једна је од надахњујућих порука које је на трибини у Вишем јавном тужилаштву упутио Јовица Спајић, један од најбољих ултра тркача на свету, у оквиру циклуса трибина „православље и млади“. Захваљујемо се ТВ „Ва плус“ из Ваљева на аудио снимку трибине.

Са благословом Епископа ваљевског г. Исихија, презвитер др Оливер Суботић, парох Храма Светог Александра Невског на Дорћолу, одржао је предавање на тему „Ко је као Господ Бог наш?“ (ПС. 112,5), у четвртак 24. октобра у Храму Вазнесења Господњег на Убу. Након получасовног излагања оца Оливера, бројни посетиоци су му постављали питања на која је он радо одговарао. Оца Оливера најавио је свештеник Душан Бабић, један од пароха Убског храма.

„За мене многи кажу сиромах човек пошто сам рођен без руку и ногу. Моје рођење није прослављено, сви су се питали шта су моји родитељи Богу згрешили кад су добили овакво дете“, прича Бранко Радунковић, човек невероватне снаге и воље за животом, моделар са више од 300 направљених макета, проповедник, појац, једно време и морални терапеут у болници у Сремској Каменици.

На велику радост Ваљеваца, посебно оних који се осећају безнадежнима, усамљенима, безвољнима, Бранко Радунковић, самоуки уметник – моделар, рођен без руку и ногу, одржао је два предавања у граду на Колубари у суботу 10. маја. У преподневним часовима, штићеницима Казнено-поправног завода за малолетнике у Ваљеву, говорио је на тему „Воља чини чуда“, истоветну његовој књизи, која је многима променила живот и мотивасала их да га усмере ка Богу и добру. На исту тему, али на мало другачији начин, беседио је у вечерњим сатима и у Храму Покрова Пресвете Богородице.

Са благословом Патријарха српског Порфирија настао је пре три године пројекат „Православни волонтери у здравству“, који је покренуо Верско добротворно старатељство АЕМ. Посебно обучени људи волонтирају једном недељно по неколико сати, помажући медицинском особљу у немедицинским пословима (распремање и намештање кревета, вођење пацијената на прегледе, одлазак по њихове резултате, разговор са њима, помоћ при обављању личне хигијене). Координатор пројекта је јереј и инжењер Хаџи Жељко Јовановић, који је у себи спојио два најплеменитија и најузвишенија занимања, свештеника и здравственог радника. „Много значи када помажете оном кога не познајете, кога видите сад и никад више“, каже наш саговорник који сабира 80 волонтера, позивајући и друге да им се придруже. Више информација на број телефона: 062-8259-202 или у просторијама ВДС-а, у Француској улици 31 у Београду.

Туга, као једно од основних људских осећања, неизбежна је и присутна у људском животу. Као таква, она је субјективно осећање и пролази кроз више фаза, које рашчлањује психолог Живана Пантић, истакавши да је она потребна и да је беспотребно по сваку цену форсирати задовољство среће. Поред индивидуалних, постоје и колективне туге, те, све што нам се данас у друштву дешава јесте једна велика туга – оцењује наша гошћа, која ипак верује у млади део нашег друштва.

„Пост је благотворан и душекористан ако је исхрана уравнотежена и добро избалансирана“, каже Снежана Маринковић, нутрициониста-дијететичар из ваљевског Завода за јавно здравље. Нема препрека да здрав човек пости, јер поред бенефита за тело, пост нам даје могућност да будемо и бољи људи. Није исто што и гладовање и није сва биљна храна здрава, поготово она што се прерађује на високим температурама, грицкалице, чипс, помфрит… Како може да унапреди своје здравље, човек може и да га погорша у току поста, зато нам корисне савете и смернице даје наша гошћа.

„Нажалост, мора човек више пута да удари главом у зид да би схватио да има проблем и да мора да га решава“, каже Андреј Лукман, спортски тренер, музичар, васпитач и координатор терапијске заједнице за лечење болести зависности „Земља живих“. У заједници насталој пре две деценије у Епархији бачкој, лечење траје тридесет месеци, с тим што што је оболели првих шест месеци лишен од сваког контакта са спољним светом. Андреј каже да се „Земљи живих“ највише јављају зависници од психоактивних супстанци и да је велико интересовање за лечење. Осврћемо се и на шесту кућу која је отворена у Гроцкој, а коју је освештао Патријарх Порфирије. „Ми смо једни другима све“, закључује Андреј Лукман. Ко има проблем са зависношћу или има у ближој околини зависника, може да се информише путем странице https://zemljazivih.info/ . Фотографија је преузета са странице Kurir.rs

„Под коцкањем подразумевамо начине на који долазимо до новца, а да нисмо уложили рад, труд, напор“, каже психотерапеут Иван Гавриловић. Коцка је, као и остале болести зависности, тренутни бег од проблема, доноси краткотрајно растерећење и олакшање, истиче наш саговорник, ангажован у терапијској заједници „Земља живих“ , у којој програм траје тридесет месеци, уз вођење светотајинског живота. Психотерапеута питамо има ли разлике између коцкара-зависника и професионалног коцкара, зашто је уврежено мишљење да се ова зависност најтеже лечи и да ли се по завршетку програма говори о залечењу или излечењу.

О осећању зависности, зависничком понашању и зависничком односу разговарамо са др Биљаном Пиргић, дечјим и адолесцентним психијатром, психотерапеутом и психоаналитичарем. Како се зависност, у почетку неопходна за преживљавање и опстанак по доласку на свет, развија до паразитског и заробљавајућег односа у одраслом и зрелом добу, објашњава докторка, поткрепљујући примерима из богате терапеутске праксе.

Педагог Ива Јевтић из Саветовалишта за младе у Дому здравља Ваљево, говорећи о болестима зависностима, каже да су данас међу младима у највећем порасту зависници од електронских цигарета и информационих технологија. Истиче да лечење траје минимум две године, те да се након тог периода говори о залечењу, а не излечењу. „Не оправдавајмо, али ни не осуђујмо оболелог од болести зависности!“, апелује наша гошћа.

У новом издању емисије „Са Богом и Хипократом“ гостују Јелена Илић, виши физиотерапеут и Дејан Драјић, председник Удружења Мултипла склероза Колубарског округа. Разговарамо о овој подмуклој, хроничној болести, за коју нема лека и која напада људе у најбољим годинама. Иако је болест неизлечива, уз адекватне терапије може се побољшати квалитет живота, чему сведоче успешни пројекти које наши гости заједно реализују. Захваљујемо се и Удружењу на Захвалници коју су доделили нашем медију.

„Свесно одбацивање Христа и Његовог домостроја спасења, јасно је и свесно стајање на страну противника Божјих, богобораца, а следствено томе значи и самоосуђивање на вечност ван љубави Божје“, рекао је јереј Бранимир Терзић, тумачећи стих „ко се одрекне мене пред људима…“ (Мт 10, 31) из овонедељне јеванђељске приче. Поред исповедања имена Божјег, те последица с њим повезаног животног избора, овај одломак доноси и чувену Спаситељеву поруку „Ја не доносим мир, него мач“, која је неретко предмет контроверзи и недобронамерног односа према хришћанству. „Тај мач, који Христос доноси, то је мач вере, мач речи Божје, који ће одвојити сина од оца, али само онда када отац одваја сина од Христа“, одговорио је отац Бранимир Терзић на једну од недоумица које ствара ова Христова порука, а чији је циљ заправо раздвајање истине и лажи, правде и неправде, добра од зла…

Када каже:“Ко је жедан, нека дође мени и пије!“, Господ Христос не говори о физичкој, већ оној много дубљој жеђи- жеђи душе. То је она егзистенцијална потреба за смислом, за пуноћом живота љубављу која не пролази, правдом, истином и светлошћу јер, објаснио је ђакон Душко Перић, човек остаје у дубини срца празан, ако не нађе Оног, Који је пут, истина и живот, ма колико да ужива у овоземаљским добрима. Тумачећи јеванђељски одломак у недељу Свете Педесетнице (Јн 7, 37- 52; 8, 12), отац Душко Перић је истакао да је Свети Дух та жива вода, јер нас Он оживљава, просвећује и облагодаћује, те наше срце чини способним да љуби и прашта. „Без Духа Светог, душа човекова остаје сува, пуста, препуна страхова, страсти и таме“, рекао је он, додавши да и други кроз човека на тај начин бивају просвећени.

Јеванђељски одломак шесте недеље по Васкрсу (Јн 17, 1-13), популарно звани Првосвештеничка молитва, говори да је благовољењем Бога Оца Син дошао на свет, узео на Себе људску природу, изборио се са грехом, а кроз крсну смрт и васкрсење ће се изборити са највећим искушењем и проблемом читаве творевине- грехом, смрћу, и ђаволом. Христос је глава Цркве, а ми, бивајући део тела Христовог, можемо од Господа само преко Христа бити услишени и тако добити вечност. „Вечни живот апсолутно зависи од познавања и правилног исповедања вере. Онај ко нема праву веру, зове се незнабожац. Ако је Бог Тај Који даје постојање, Он је тај који даје и вечност“, рекао је протојереј Бранко Чолић, тумачећи овај, по много чему изузетно захтеван и поукама вишеслојан одломак.

Јеванђељска прича у недељи Самарјанке (4, 5- 42) доноси један важан тренутак из живота на земљи Господа Христа, који се одиграо у граду Сихару крај извора Јаковљевог, једног од отаца старозаветних народа. Иако се Јудејци, којима је припадао, нису дружили са Самарјанима, сматрајући их незнабошцима, Господ Христос тражи воду и започиње разговор са Самарјанком крај извора. „Господ чини још једно чудо, призивом ове Самарјанке за својеврсног апостола. Она ће ширити глас о Њему. Иако су супротстављених страна у световном смислу, Господ нам показује да је пут љубави и спасења у превазилажењу наших размирица и подела“, рекао је ђакон Александар Панић, тумачећи овај одломак у емисији „Сведочења“. У прилог томе говори нам и прича о милостивом Самарјанину, који помаже човеку којег су напали разбојници. „Господ нуди спасење свима, и добрима и лошима“, једна је од поука ове приче, које је пружио отац Александар Панић.

Бања Витезда је место сусрета Старог и Новог завета. Пали човек се из дана у дан све више удаљавао од Господа, али колико год да се удаљавао, Господ није одустајао од човека. Напротив! У свом домостроју спасења је осмишљавао начине како да приведе човека и спасе га од греха, смрти и ђавола. У Бањи Витезди, навео је свештеник Александар Мандарић, човек који би ушао у узбуркану воду, оздравио би ма од какве болести да је боловао. Бања Витезда јесте праслика Свете тајне крштења. Ралика између њих јесте у томе што старозаветна бања лечи телесне болести и то једанпут годишње, док новозаветна бања- бања крштења лечи целог човек и лечи увек. Такође, у старозаветној бањи силазио је анђео Господњи, док се у новозаветној јавља Дух Свети, истакао је отац Александар Мандарић, тумачећи познати јеванђељски одломак (Јн 5, 1- 15) у емисији „Сведочења“.

Појава Господа Христа изазвала је велику пажњу код људи оног времена. Неки људи су Му прилазили из знатижеље, неки са искреном жељом да постану Његови ученици, неки са очекивањем чуда, неки са молбом за исцељење, а неки су у Њему гледали силног земаљског цара. Дакле, из различитих мотива, око Господа Христа се окупља велики број људи. Када читамо јеванђеља, сусрећемо се са ученицима, који су били са Њим у тренуцима проповеди и чињења чуда. По распећу, пред нама је лик Јосифа из Ариматеје, угледног саветника и члана Синедриона, тајног ученика, који уступа своју гробницу Спаситељу. Заједно са њим, ту је и Никодим, а претходно и Симон из Кирине, који Му помаже да носи крст. У томе, навео је протонамесник Дарко Ђурђевић, видимо једну симболику- у тренутку у ком су се познати ученици разбежали, видимо плејаду следбеника који Га прате. Тумачећи јеванђељски одломак у Недељи мироносица (Мк 15, 43- 47; 16, 1-8), отац Дарко Ђурђевић је истакао да су жене мироносице биле, уз Мајку Божју, последње које су остале уз Господа у часу страдања. Ученици, којима је Он најавио да ће страдати и васкрснути уплашили су се и разбежали. „Остале су жене мироносице, које су својом љубављу показале шта је истинска верност. Оне нису имале представу о васкрсењу, али су имале довољно саосећања, довољно љубави и вере да остану уз Христа у време Његовог страдања. И то је највећа похвала не само тим женама, већ хришћанској љубави, која састрадава са оним који пати и не оставља никог на крсту, без обзира на то да ли је тај крив, да ли га сви осуђују…“, казао је отац Дарко Ђурђевић.

„Христос има поверења у нас. Ми треба да се потрудимо да то поверење на својим послушањима, на местима где нас је Бог поставио, оправдамо, јер то је слобода избора“, једна је од поука које проистичу из јеванђељских догађаја описаних у овонедељном одломку (Јн 12, 1- 18), а које је у емисији „Сведочења“ упутио протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског г. Исихија. Говорећи о апостолу Јуди, који издаје Господа за 30 сребрњака, отац Филип Јаковљевић је навео да је и он, попут бројних Јудеја, веровао да ће Господ Христос бити земаљски цар, стајао је поред Њега, а није Га препознао, упркос томе што је знао старозаветна пророштва. Издаје Га, истакао је протонамесник Јаковљевић, уверен да ће Господ Христос у тренутку хапшења пројавити земаљску моћ. То се не догађа и Јуда пада у очајање, најопасније стање душе, узроковано неиспуњавањем очекивања, које води у неопростив грех- самоубиство. Чудо васкрсења пријатеља Лазара, које је Господ Христос учинио, довело је мноштво народа у Јерусалим да Господа Христа дочека. „И тада, и увек, људи су жељни чуда. У духовном смислу то не значи ништа. То је одређена сензација, то је у људској природи… Тако су Јевреји бацањем палминих гранчица дочекали и Александра Македонског, што значи да су Њега (Христа) доживљавали духовног лидера, али пре свега као земаљског цара. Христос долази на магарцу, у смирењу“, указао је отац Филип Јаковљевић на симболику великог историјског догађаја, којег прослављамо на празник Цвети. „Магарац нас асоцира на тврдоглавост. Христос нашу тврдоглавост Својим смирењем обухвата и преображава. Такође, сваки магарац на леђима има крст. Христос улази у Јерусалим седећи на крсту, а излази са крстом на леђима. Дакле, читав Његов живот земаљски је био крст у смирењу“, поучио је протонамесник Филип Јаковљевић.

Према јеврејском и фарисејском схватању, човек је врло лако могао бити оцењен као грешник: ако би имао неку болест, инвалидитет или, пак, био у контакту са онима који не поштују јеврејске законе. Такође, жена грешница са којом се Господ Христос сусреће у дому Симона фарисеја (Лк 7, 36- 50), означена је као блудница, иако не постоје никакви докази за то. Господ Христос је, указао је у свом тумачењу овог одломка ђакон Немања Арсеновић, имао разумевања и жалости према напаћеном животу тих жена и оне спадају у групу људи због којих Он долази. Долази да их позове на покајање и преображење. Управо то је доживела жена, која непозвана долази да види Спаситеља у Симоновом дому, квасећи Му ноге сузама и бришући их косом у знак захвалности. Она је прихватила веру у Царство Божје, веру у покајање и то да је могуће и онима који су на животном рубу да се преобрате, да добију утеху и поново постану деца Божја и имају наду, истакао је отац Немања Арсеновић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и наставник веронауке у Првој основној школи и Музичкој школи „Живорад Грбић“.

Јеванђељски одломак о митару и фарисеју (Лк 18, 10- 14) говори о потреби сваког човека за Богом, покајањем и стицањем милости Божје и места у Царству небеском кроз два дијаметрално различита приступа Богу. Цариник (припадник презреног друштвеног слоја) и фарисеј (представник друштвене елите и познавалац закона) долазе у храм и приносе молитве. Фарисеј то чини задовољан собом, јер испуњава закон, док се цариник каје, ударајући се у груди и молећи Господа за милост. „Господ Христос је највише изобличавао појаву фарисејства, лицемерства. Имао је сусрете са грешницима, блудницама и разбојницима, али је Свој гнев највише показао према привидним праведницима- онима који су формално поштовали закон Божји, а у срцу су га се одрекли“, рекао је протонамесник Дејан Трипковић у свом тумачењу јеванђељског одломка недеље пред нама.

Свети Јован Крститељ је припремио стазу за долазак Господа Христа. Био је проповедник спасења, храбар да увек изобличи за грех све људе свог времена. То је учинио и цару Ироду, прекоривши га због женидбе Иродијадом, женом свог брата Филипа. Ирод га баца у тамницу, а потом наређује његово погубљење. Господ Христос, чувши да је Свети Јован утамничен, наставља проповед о спасењу људског рода и одлази у земље Завулонове и Нефталимове. „Те земље су биле јеврејске, али је већинско становништво било незнабожачко или многобожачко. Јевреји су те крајеви сматрали нечистим, јер нису држали Мојсејеве законе. Завулон значи „ноћни“ или „мрачни“, а Нефталим „ширина“, дакле то је тај мрачни и широки живот којим су живели незнабошци. Господ је дошао у те крајеве да их просветли, да Његова светлост засија у највећем мраку, а потом се настанио у Капернауму што значи „дом утехе““, објаснио је протонамесник Дарко Крунић јеванђељски одломак 34. недеље по Духовима (Мт 4, 12- 17) који говори о доласку Спаситеља на ове територије, почетку Његове мисије и избору ученика. Три века пре Рођења Господа Христа, Свети пророк Исаија најављује „светлост која просвећује све“- Сина Божјег и Његову спасоносну науку, Свето јеванђеље. Речи:“Покајте се, јер се приближи Царство небеско“, којима Свети Јован започиње новозаветну историју, а Господ Христос наставља да их упућује у Својим проповедима, и данас су спасоносне у свету у коме много људи пати и страда. Покајање је универзални позив човечанству како тада, тако и данас“, истакао је протонамесник Дарко Крунић, додавши да је управо оно једини излаз из мрака у ком се свет налази до данас.