Личности и догађаји који су обележили 10. септембар у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 09. септембар у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 06. септембар у прошлости…

Догађаји и личности који су обележили 5. септембар у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 4. септембар у прошлости…

Личности и догађаји који су 3. септембар обележили у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 2. септембар у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 30. август у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 29. август у прошлости…

Дана 19. септембра од 9 до 14 часова парохијски дом Храма Покрова Пресвете Богородице биће домаћин 55. акције добровољног давања крви, коју организује Црвени крст Ваљево у сарадњи са Друштвом „Хиландар“ и Светосавском омладинском заједницом. „Давање крви представља израз делатне љубави, јер ми смо бића заједнице по промислу Божјем и можемо да се ослонимо само једни на друге. Вештачка крв не постоји и да би се обавила било која операција неопходно је да крв чека пацијента“, рекао је секретар Црвеног крста Александар Томић приликом гостовања у програму Радија Источник. Представник Друштва „Хиландар“ Драган Јовановић стоструки је добровољни давалац и његов пример следе млађи чланови породице. Говорећи о милосрдним активностима Друштва „Хиландар“, Јовановић је подсетио на Милосрдну амбуланту која је пре више од две деценије пружала драгоцену помоћ грађанима Ваљева. Акцију добровољног давања крви увек подржавају јер, истакао је он, не зна се кад и коме ће крв затребати, битно је само да се спасе живот. Законске критеријуме за давање крви испуњава свака особа старости од 18 до 65 година. Када је реч о здравственим, битно је да има најмање 50 кг телесне масе, да није под терапијом антибиотицима или терапијом бола, објаснио је Александар Томић, додавши да се способност на лицу места утвђује, јер је јако важно да особа која даје крв не угрози своје здравље. У име организатора, Александар Томић и Драган Јовановић су позвали све суграђане који су у могућности да се придруже овом богоугодном подухвату.

„Постоји нечиста сила која човека вреба, искушава га и нагони да одбаци веру и придружи се демонима“, каже протонамесник Дејан Трипковић, парох Храма Васкрсења Христовог и духовник у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву. Говорећи о бесмислу, безвољности, болу који доводе до ужасних ломова у људској души, наш саговорник истиче да је Црква конкретна заједница између Бога и људи, да је Литургија путоказ за врлински живот, те да манастири нису душевне болнице, како многи верују, али да итекако могу да помогну у ублажавању разних текоба. „Уздигнимо ум ка нечем бољем и вишем, увек можемо даље“, закључује отац Дејан, а ми додајемо да „док је века, има и лека“.

Сваки средњошколац који воли да пише и да промишља о вери, историји, култури, позван је да учествује у литерарном наградном конкурсу „У част српског златоуста“ који већ трећу годину расписују Епархија ваљевска и манастир Лелић. Позивајући ученике да и ове године учествују, протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски други, истиче да радови морају бити аутентични, написани до три куцане стране, послати до 10. октобра на мејл адресу srpskizlatoust@gmail.com. „Досад су се гимназијалци највише одазивали и највише награда су освојили“, каже наш саговорник, подсећајући да могу да учествују сви средњошколци, небитно у ком су граду или у којој су школи. А теме су:

1. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш? (Мт, 7, 3)
2. Где год да се сусретну љубав и вера, рађа се чудо (Свети Владика Николај)
3. За правог хришћанина, сваки дан је улазница за вечност! (Преподобни Јустин Ћелијски Нови)

О историјату, особеностима и значају Великогоспојинксог поста разговарамо са протојерејем Миланом Ристивојчевићем, парохом Храма Светог архангела Гаврила у Цветановцу. Отац Милан говори и о улози Богородице у животу хришћана, али и одговара на питања везана за пост, причешће и уживање у посној храни. Разговор је вођен у августу 2023.

Јереј др Душан Ђаковић нови је др богословских наука у Епархији ваљевској, први међу свештенослужитељима. Докторирао је на делу Аве Јустина на Богословском факултету Универзитета у Атини, на истом на којем је Преподобни одбранио докторску дисертацију пре 100 година. А данас је и духовник у манастиру Ћелије, у којем је Ава био више од три деценије. Са пуно топлине и љубави говори о светитељу, о његовом учењу о Цркви, Богочовеку, али и о савременим грчким светитељима који су у атинском мегалополису ширили реч Божју. „Без живота у Христу јеванђеље је празна реч“, закључује отац Душан. Вашој пажњи препоручујемо и текст новинарке Јадранке Јанковић посвећен оцу Душану. https://www.eparhijavaljevska.rs/index.php/2024/07/04/jerej-dusan-djakovic-prvi-doktor-bogoslovskih-nauka-obnovljene-eparhije-valjevske/

Епархија ваљевска и ове године организује бесплатно путовање у Братунац у суботу 6. јула 2024. године. Повод су литургијско сабрање и служење помена Србима страдалим пре 32 године у Бирчу и Средњем Подрињу. Свету Архијерејску Литургију ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Говорећи о сабрању и важности сећања на жртве, протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник други ваљевски, истиче да нам као народу недостаје свест о заједништву, те да је заборав једна од најстрашнијих ствари, коме смо такође склони. „Страдање треба да се осмисли, наша вера нам говори да је овде на земљи радионица вечног живота“, каже отац Дарко, подсећајући да има још неколико места за оне који желе да иду у Братунац. Из Ваљева се креће у суботу у 6:30 часова.

Коло српских сестара из Обреновца у протеклих пет година, колико има откад је оно обновљено и подмлађено, реализовало је велики број милосрдних акција. Својим трудом и прегалаштвом, сестре су задобиле поверење Обреновчана и зато се свака њихова акција завршава брзо и са великим успехом. Рената Марковић, председница Кола, и Ивана Видаковић, једна од сестара, истичу да без подршке духовника, протонамесника Немање Павловића, и својих породица, не би могле тако срчано да се посвете Колу, с обзиром да су обе мајке и да су запослене. Тренутно су ту тридесет три сестре, а добро дошле су сваке вредне руке и свако чисто срце. Која жена се лати Кола, заузврат добија тридесет три сестре, истичу наше гошће.

„Ми 365 дана војујемо, у току поста се то војевање подиже на виши ниво и пост је време када се преиспитујемо, уздржавамо од свега што штети нашој души и телу“, каже јереј Александар Мандарић, парох Храма Васкрсења Христовог, говорећи о суштини и смислу Апостолског поста, који ове године траје само 12 дана. Почетак и дужина овог поста зависе од датума прослављања Васкрса, па зато може трајати најкраће 8 дана, а најдуже 42 дана. Оца Александра питамо да ли је у реду да уживамо у посној храни, затим како да се изборимо против својих помисли, али и зашто ове године постимо на Петровдан када се тог дана завршава пост. Одговарајући на сва питања, наш саговорник посебно подвлачи да се сетимо немоћних и помогнемо им.

Мати Адела, у Епархији ваљевској упамћена као мати Ирина, игуманија манастира Грабовац, сада је игуманија женског дела ставропигијалног манастира СПЦ, посвећеног Светом Спиридону у Немачкој. Крајем 2023. године примила је малу схиму и добила име Адела. Ко је била Света Адела, колико је Немачка богата свехришћанским светињама и колико је посебан игуман манастира – архимандрит Василије, који је примио монашки постриг од Аве Јустина, питамо мати која је на докторским студијама у Атини, иако се настанила у Немачкој, а чија је прва љубав математика.

„Диван је осећај служити Богу, народу и својој породици“, каже умировљени протојереј-ставрофор Тома Павловић поводом четрдесет пет година пастирске службе. Одрастао у побожној породици, мада је њен први свештеник, никада се није либио да каже оно што мисли, види и осећа, често и на своју штету. Зато му нису пала тешко страдања, а памти само лепе ствари. Зашто је био ђакон много дуже од већине својих колега, зашто је службовао само у Ваљеву и зашто га парохијани много воле, чућете у искреном, отвореном и занимљивом разговору са оцем Томом.

Историјски документи сведоче да се Леснинска икона Пресвете Дјеве Марије пројавила 14.септембра 1683. године пастирима села Буковки код Бјеле, које се налази преко реке Буг (у данашњој Пољској). Када је напасао стоку на месту древних ровова, један од пастира је одлучио да се сакрије од врућине у густом шикару и одједном је у гранчицама крушке, угледао, блиставу икону Свете Дјеве.Икона је добила назив по великом женском манастиру Лесна, (који се сматра као матица првог српског манастира после светског рата) у коме је почивала, од његовог оснивања, 25. априла 1884. у Сједлецкој Губернији, Холмске Епархије (Пољска). У годинама грађанских тешких времена почетком 20. века, после пада тврђаве Брест-Литовск, морала је по наређењу војних власти, цела манастирска обитељ (са 300 сестара, 300  послушница и питомаца, 3 манастирска духовника, 1 вероучитељицом, 2 ђакона, 2 псалмошчика и чудотворном иконом Богородице Леснинске) напустити свој манастир. Читава обитељ је допутовала у Петроград, међутим, ускоро су морале да напусте и Петроград те су се 1.септембра 1916.године са 200 сестара и 2 духовника, женском школом и педагошким курсевима у којима је било 150 ученица –  из Тверске Губерније преселиле у Бесарабију у Кишињевску епархију, у манастир Жапку; са собом су носили драгоцену светињу.После успешно завршених усмених преговора, које је игуманија Екатерина (Јефимовскаја) водила са Архијерејским Сабором у Београду, преселиле су се 17. августа 1920.године са 60 сестара и 1 духовником у тадашњу Југославију, у манастир Кувеждин, а одатле у манастир Хопово, који је актом Министарства Вера од 4. октобра 1920 године, – одређен као њихово стално пребивалиште.Њихов долазак у Хопово, одушевио је многе Српкиње, жељне монаштва. Са светом обитељи, на свим њиховим путешествијима, налазила се и главна манастирска светиња – чудотворна икона Пресвете Богородице, Леснинске. Тадашња игуманија манстира Кувеждин, Меланија Кривокућин између осталог, бавила се везом у злату, уз помоћ руске монахиње, Ангелине. Мати Меланија је била и иконописац, радила је ликове на иконама, које су сестре везле свилом и златом. Једна таква икона сада се чува у манастиру Ваведењу, у Београду на Топчидерском брду. (икона Богородице Леснинске заштитнице).Оригинална Светиња је у путешествијима Руских монахиња, делила њихово странствовање – а тренутно се налази у православном женском Леснинском манастиру, на периферији Париза.Тако су од иконе убрзо почела да се дешавају чудесна исцељења.За датум прослављења узет је 8.09 по новом, односно 21.09. по старом календару. Постоји још један дан у години када се ова света икона прославља, то је 14.09. по новом календару, односно 27. септембар по старом календару. Богомајка је приказана у допојасном положају како у наручју носи, Онога Који све носи док прстима леве руке показује на Божанственог Младенца.Због старости иконе, лица су у потпуности затамњена, како код Мајке тако и код Вечног Младенца.Видимо да им се на главама налази царска круна, богато украшена, која симболизује митру и представља Архијерејско достојанство које Мајка и Син имају – Он је дакле Цар и Првосвештеник докле је Она, Владичица,  Царица Неба и земље.Одежда Приснодјеве је украшена, бисерјем, драгим камењем а на грудима јој висе три напрсна Крста и Панагија. Панагија је део Богослужбене одежде Архијереја и предстваља стално подсећање на Господа Исуса Христа и Заступништво Богоматере, које треба да има онај који је носи. Док напрсни крст сиболизује печат истинитог исповедања вере које излази из срца свештенослужитеља. Видимо да су плавим сафирима декорисане звезице на раменима и Часној Глави, Свете Пречисте, као симболи Њене Девствености. Лесна икона Богородице уклесана је на тамноцрвеном овалном камену, окружена сребрним оквиром са излазним зрацима. https://mitropolija.com/2024/09/08/cudotvorne-ikone-majke-bozije-lesninska-2/

Волимо да вајамо животе наших ближњих, заборављајући да онај ко ремети живот других убија свој. Он је престао да живи, и једино постоји кроз друге. То је његова трагедија. Да види живот, који није смео или није могао да живи, на срећним лицима других. То га убија. Зато их најчешће криви за све оно што дубоко жели. Христос нас је замолио да никога не критикујемо, јер то није наш посао.  Mи немамо сазнања о апсолутној истини. Само Бог зна истину о свему ономе што ми површно посматрамо. Међутим, ми као да не слушамо његову препоруку, па када дође време да напустимо садашњу фазу живота, која ће сигурно доћи, критике које смо изнели ће нас дочекати. Односно, Христос ће нам рећи: „Дођите сада, ви судије васионе, ви који нисте оставили човека без коментара и прекора, који сте разметљиво махали прстом пред грешкама и гресима других, да видите свој живот. Да видите свој живот, не онај који сте маскирали и изложили као добро осветљен излог, већ онај који сте брижљиво скривали у мрачним собама ваше душе. Да видите колико сте били морални у процењивању других као неморалних. Како сте били добри и невини да сте свуда видели зле, невернике, јеретике и издајнике вере. »  Људи вас понекад на ваги могу покрасти и преварити, али Божија вага је тачна и нико не може преварити Онога који познаје мрачно и скривено у нашим срцима. Али постоји и други пут на коме је онај ко уме да воли, да прашта и пре свега да никога не критикује. Један старац ми је причао о неком немарном и грешном монаху који није увек био баш најбољи али никога никад није критиковао. Није коментарисао животе других, молио се и покривао брата, јер је добро знао отачку  мудрост која каже, „данас ти, сутра ја…“ Дошло је време за његов одлазак из овог света. Остали монаси су се окупили око његове постеље на самрти и молили се. Међутим, били су изненађени када су видели да се брат суочио са смрћу са великим смирењем. Дете моје, рекао му је тада игуман, сви овде знамо да ниси био марљив у својим обавезама. Како одлазиш из овог живота са толико храбрости? Истина је, оче, шапну умирући човек, да нисам био добар монах. Али у животу сам увек имао на уму једну ствар: никада никога нисам критиковао. Зато намеравам да кажем Христу, када се појавим пред Њим: „Ти си, Господе, рекао ’не суди, и нећеш бити осуђен’“, и надам се да ми неће судити строго. Иди у миру на свој вечни починак, чедо моје, рече са дивљењем Игуман. Успео си да се спасеш без много напора…“. http://plibyos.blogspot.com

Па духовни живот и јесте прави живот. Остало је све ствар. Ствар је и тело наше; земља позајмљена од земље. Земља, вода, огањ и ваздух – из те четири ствари изграђено је тело човечје. Изграђено је оно тако вешто и чудесно, да се не да изрећи ни описати. Па ипак је тело само једна ствар, није живот; кола, није путник; кавез, није ‘тица. Шта је онда живот?  Свето Писмо Божије јасно објашњава то на првом листу свом. И сазда Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у лице дух животни; и поста човјек душа жива. Знаш ли добро шта означавају речи посредно и непосредно? Посредно, дакле, од земље, створио је Бог тело, а непосредно, од Себе, удахнуо је у њ дух животни. Тако је човек постао душа жива. И тако је човек привидно ствар, али ствар са духом животним у себи, који је непосредно од Творца. Тим духом животним држи човек везу са самим Створитељем својим и са свуколиким небеским духовним светом, који је око Створитеља. Један пламичак, који личи на вечни пламен Божанства. Иако телом гмижемо по земљи међу инсектима ми смо тим пламичком везани с највишим небесима и вечношћу. Душа жива у телу, непрестано подржавана и оживљавана оним божанским дахом животним, то и јесте живот човечији. Практично говорећи: духовни живот јесте наш непрестани труд, да се удостојимо оног божанског даха у нама. Зашто да се трудимо и удостојавамо? Зато што је то нама Творац даровао од Себе. Нико од нас није то ни купио ни платио, него нам је вечна Љубав то даровала. Дар се истина не плаћа ничим. Зато је дар – дар. Али онај ко прима дар, и то тако драгоцен као што је живот, мора се бар показати достојан тога дара. Како да одговоримо Богу љубављу на љубав, и како да се покажемо достојни оног божанског дара, о томе постоји велика наука, која се назива духовном науком. То је наука над свим осталим наукама, као што је и животни дах Божији над свим стварима. Та наука није од телесног човека него од самога Светога Духа Божијега. Дародавац најдрагоценијег дара сам је научио људе како да се удостоје тога дара. Ако желиш ући у ту светлу и слатку науку, нека је благословена жеља твоја. Мир ти и радост од Господа.

По мом мишљењу, то су, наравно, почетни стихови молитве Господње. Наиме, две речи: „Оче наш“. А о њима посебно желим да говорим током једног од најтежих периода у нашој историји и црквеној историји посебно. Оче наш… Зашто су ове речи драгоцене? Јер их је рекао сам Господ наш Исус Христос. Не пророк, не апостол, већ сам Бог. Подсетимо се светог Јеванђеља: „И када се он мољаше Богу на једном мјесту па престаде, рече му неки од ученика његових: Господе, научи нас молити се, као што и Јован научи ученике своје. А он им рече: Када се молите говорите: и на земљи као на небу. Хљеб наш насушни дај нам сваки дан; И опрости нам гријехе наше, јер и ми опраштамо свакоме дужнику својему; и не уведи нас у искушење; него нас избави од злога.“ (Лк. 11:1-4). Имајте на уму да је ученик директно питао Христа како да се правилно моли? А Спаситељ му је директно одговорио и дао му текст молитве из уста Божијих. Требало би да будемо испуњени светим страхопоштовањем! Какво је велико благо ова молитва! Небески дар! Небески хлеб! Пут ка спасењу! Срце радосно и побожно дрхти од овог океана милости Господње. И ево почетка ове молитве. Да тако кажем, потпуна, коренита и вечна промена у духовном животу. Долази доба Новог завета. У паганском свету богови су доживљавани као недостижна бића, громовници. Треба их се бојати. Морате им се поклонити. Њима су приношене људске жртве. И ево дође Онај Који рече да је Бог ваш Небески Отац. И Он вас воли као своју децу. И брине се о вама као да сте Његова деца. И још једном ову мисао Спаситељ понови светој равноапостолној Марији Магдалени, а преко ње, у стилу светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, целом човечанству: „..иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему.“ (Јован 20,17). Недавно сам био у храму. Дошао сам да се помолим између служби. Упалио сам свеће, целивао иконе и мошти. Када сам се окренуо да кренем ка излазу, на зиду наспрам олтара видео сам икону од које ми је срце закуцало од радости. Иконописац је приказао десницу Божију пуну беба. А ове бебе смо ви и ја. Не будите тужни и немојте се обесхрабрити. Бог нас све носи у свом наручју ка једном једином циљу: ка спасењу, у Царство Небеско. Наш Отац нас никада неће оставити. Главно је да Га не напустимо и да останемо у крилу Православне Цркве, која је Рука Божија. Не будите тужни! Наш Отац нас све носи у свом наручју кроз овај тежак живот. http://извор

Емисија из архиве радија…

Многи мисле да је веома тешко живети по вери и испуњавати вољу Божију. У ствари, врло је лако. Само треба обратити пажњу на детаље и избегавати зло у најмањим и свакодневним стварима. Ово је најједноставнији и најпоузданији начин да се уђе у духовни свет и приближи Богу. Човек често мисли да Творац од њега тражи да испуни неке велике ствари, да Јеванђеље инсистира на потпуном самопожртвовању, укидању сопствене личности као услову верности. Човек се често од тога ужасава, па почиње да се плаши познања Бога, да се плаши да му се приближи, и почиње да се крије од Бога, не желећи ни да Га погледа. „Ако не могу да учиним ништа важно за Бога, онда је најбоље да се склоним од духовних ствари, престанем да размишљам о вечности и живим ’нормалним животом‘. Оним „радећи велике ствари“- човек мора да уради нешто заиста велико или да не уради ништа. И тако људи ништа не чине ни за Бога ни за своју душу! Веома је чудно – што је човек више одан малим стварима у животу, то мање жели да буде поштен или чист, или веран Богу у тим истим ситницама. Још чудније, свако мора да заузме исправан однос према малим стварима ако жели да се приближи Царству небеском. „Жеља да се приближимо“… Све тешкоће у духовном животу садржане су у томе. Често се пожели да се потпуно неочекивано уђе у Царство небеско на неки чудесан и магијски начин или, с правом – кроз неки велики подвиг. Међутим, ниједан од ових начина није исправан за проналажење вишег света. Нико не доживљава Божије присуство на неки чудесан начин, остајући незаинтересован за земаљски живот нити неко може да купи благо Царства неким изузетним подвигом, ма колико великим. Па ипак, добра дела, света дела, неопходна су свакоме ко расте у духовном животу, чиста воља, добра жеља, небеска психологија, чисто и верно срце… „… И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.“ (Матеј 10:42). У овим речима Господњим изражен је највећи израз за истицање малих добара. „Чаша воде“ – ово заиста није много… У свакој комуникацији међу људима мора постојати добар дух. Тај дух је Христос. „У његово име“ – ово је први корак у комуникацији са другом особом у име Исуса Христа. Многи људи, још увек не познајући Господа,  у својим односима ипак имају несебичну, чисту и људску заједницу која их приближава духу Христовом… Заправо, човечанству је потребно мало добро. Људи могу да живе своје животе без неког великог добра, али без малог не би могли постојати. Човечанство неће нестати због недостатка нечег великог, већ од одсуства ових мањих ствари. Велико добро није ништа друго до кров над циглама малих ствари. Мање, лакше добро оставља човеку на земљи сам Творац, Који предузима све велике ствари. Свако ко чини мало, једнако ствара – јер кроз њега сам Творац ствара – велико добро. Од нашег малог добра Творац ствара своје велико добро, јер, као наш Господ Творац Који је све створио из ничега, може од малог направити велико добро… Кроз тако мало, лакше добро, учињено на најједноставнији начин, човек се навикава на добро и почиње да му служи свим срцем, искрено, и тако улази у дух добра, пуштајући корене свог живота у нову земљу, земљу добра. Корен људског живота брзо се навикне на ову добру земљу и без ње више не може… Такав се спасава: прелази из малог у велико. „Веран у малим стварима“ постаје „веран у великим “. Оставите по страни сва теоријска разматрања која забрањују убијање милиона жена, деце и стараца; задовољи се испуњавањем свог моралног принципа тако што не убијаш људско достојанство свог ближњег, ни речју, ни делом, ни гестом. Не љути се због ситница, „ a ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду;“ (Матеј 5, 22), и у свакодневним контактима не лажи о ближњима. То су мале ствари, мале промене; али покушај да то урадиш и видећеш шта ће од тога бити. Тешко је молити се ноћу. Покушајте ујутру. Ако не можете да се молите код куће, покушајте бар док се возите на посао, разбистрите свој ум са „Оче наш“ и нека речи ове кратке молитве одјекују у вашем срцу. А ноћу се искрено препусти у руке Оца небеског. Ово је заиста лако. И дајте, дајући чашу воде свакоме коме треба. Дајте чашу до врха напуњену једноставним људским заједништвом онима којима недостаје најједноставније дружење… О, чудеснe малe ствари! Oпашите се чињењем малих ствари – ланцем малих, једноставних, лаких и добрих осећања, која ништа не коштају, ланцем добрих мисли, речи и дела. Оставите великa и тешкa. Jош нисмо научили да волимо велике приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) http://извор

Емисија из архиве радија, одељак „Амбиције и духовни живот“, из књиге „Одговори духовника савременом човеку“, издавачка делатност ТВ „Храм“.

Радујте се свему што нас окружује! Све нас учи и води ка Богу. Све што је око нас су капи љубави Божије – и вештачка и невештачка творевина, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, кроз које се долази до велике Љубави, до Христа. На пример, цвеће има своју лепоту и учи нас својим дивним мирисом и величанственом лепотом. Говори нам о љубави Божијој. Своју арому и лепоту великодушно даје и грешницима и праведницима. Искористите лепе тренутке! Лепи тренуци у души стварају расположење за молитву и чине је осећајном, племенитом, поетском. Устани рано ујутру да видиш ужарено сунце кад, као цар у порфиру, излази из мора. Када вас занесе прелеп крајолик, или црква, или било шта лепо, не задржавајте се на томе, него идите даље, док не достигнете величање свега што је лепо, да доживите Једно Прелепо. Све је свето – и море, и купање, и јело… Радујте се свему! Све нас обогаћује, све нас води ка великој Љубави, све нас води ка Христу. Обратите пажњу на све што је човек изградио – куће, велике и мале зграде, градове и села… Обратите пажњу на људе и њихову културу и цивилизацију. Постављајте питања, надограђујте знање о свему и свачему, немојте бити равнодушни. Помаже вам да дубље сагледате Божја чуда. Све нам даје могућност да се повежемо са свим људима и свим створењима. Све нам даје разлог да благодаримо и молимо се Господару свега. Треба живети у свему – у природи, у свему што постоји. Природа је тајанствено Јеванђеље. Али када човек нема унутрашњу милост, нема користи од природе. Природа нас буди, али не може да нас одведе у рај. Духоносац , што значи човек који у себи има Духа Божијег, примећује све поред чега пролази. Он је сав око, он је сав нос. Сва његова чула су жива, али жива Духом Божијим. Он је другачији. Он све види и чује. Види птице, камен, лептире… Кад негде прође, осети све око себе, на пример, однекуд допире мирис. Живи у свему: у лептирима, у пчелама… Милост му даје усредсређену пажњу или дар запажања. Он жели да буде у заједници са свим што постоји. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) https://www.tiveriopol.mk/

Емисија из архиве радија посвећена празнику Успења Пресвете Богородице.

Преглед најважнијих дешавања у Епархији ваљевској у протеклој седмици…

Догађаји који су обележили живот Епархије ваљевске у претходној седмици.

Догађаји који су обележили живот Епархије ваљевске у претходних седам дана…

Догађаји који су обележили седмицу за нама у Епархији ваљевској…

Дешавања у Епархији ваљевској у претходној седмици…

Догађаји који су обележили живот Епархије ваљевске у претходних седам дана…

Преглед најважнијих дешавања у Епархији ваљевској у протеклих седам дана…

Преглед најважнијих догађаја у протеклој седмици у Епархији ваљевској.

Преглед најважнијих дешавања у Епархији ваљевској у протеклој седмици…

Преглед најважнијих вести и дешавања у Епархији ваљевској у претходној недељи.

Прослава храмовне славе на Дивчибарама употпуњена је духовном трибином „Смисао Светосавља данас“ у оквиру које је о, за српски народ, суштински важној теми говорио академик др Дарко Танасковић у суботу 10. августа у порти Храма Светог великомученика Пантелејмона на Дивчибарама.

„Свете тајне су средство и циљ и ван њих нема човекове стварности“, рекао је протојереј Александар Михаиловић, свештеник из Пожаревца, током предавања „Свети Јустин Ћелијски о циљу човековог живота“, које је одржао у Храму Покрова Пресвете Богородице, у понедељак 15. јула 2014. године, на празник Полагања ризе Пресвете Богородице. У присуству Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија, игуманије манастира Ћелије мати Гликерије са сестрама,  бројних свештенослужитеља и поклоника и поштовалаца светитеља, отац Александар је открио само делић сложеног, а јединственог Авиног језика, његове кованице, затим неологизме (нове речи), позивајући се притом на Стаматиса Склириса, великог грчког иконописца, који је рекао да ко хоће да урони у лепоту српског језика – да чита Преподобног Јустина и чувену поетесу Десанку Максимовић. Подсећамо, предавање је уприличено у склопу обележавања јубилеја Преподобног Јустина: 130 година од рођења, 45 од упокојења и 10 година од преноса његових моштију.

Дугогодишњи лекар ургентне медицине, начелник Градског завода за хитну помоћ, а упоредо са тим и сјајан писац који лепом речју лечи и оплемењује, др Зорица Кубуровић одржала је предавање „Васпитање деце и младих кроз књижевност“ у оквиру трибине, коју је са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог на платоу испред Саборног храма. У преподневним часовима, др Кубуровић је гостовала у Казнено-поправном заводу Ваљево на позив духовника установе протонамесника Дејана Трипковића.  Вече лепе и мудре речи песмом су употпуниле Јована Трипковић и Ксенија Крунић. Детаљније на https://www.eparhijavaljevska.rs/index.php/2024/07/05/ciklus-tribina-pravoslavlje-i-mladi-ugostio-dr-zoricu-kuburovic/

Предавањем „Читање Старог завета током страсне седмице“, које је у Конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву 25. априла одржао др Ненад Божовић, доцент на Православном богословском факултету БУ, завршен је Великопосни циклус предавања у оквиру трибина „Православље и млади“. Предавач је приближио Стари завет публици, са жељом да све присутне подстакне на читање, промишљање делова који откривају садржај Новог завета и без којих се разумевање хришћанске вере не може замислити.

Са благословом и у присуству Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија у четвртак 25. априла, у препуној сали Спортско-културног центра у Обреновцу одржана је трибина на тему „Сектно и манипулативно деловање појединаца и група у Србији“. Учествовали су еминентни стручњаци, чланови Мисионарског одељења АЕМ СПЦ, недавно основаног са благословом српског Патријарха Порфирија. Зоран Луковић, религиолог и бивши инспектор МУП-а, истакао је да ново време тражи и нови идентитет и менталитет и да је најрадикалнија фаза одбацивање Христа. Психолог Слободан Спасић говорио је о хиндуизму, јер је са његовим доласком на наше просторе, подстакнут развој тзв. нових учења: јоге и медитације. Специјалиста медицинске психологије др Влајко Пановић, посебну пажњу је посветио деци и њиховој потреби да структуирају своје припадање, али и да се разликују од остале деце, а та различитост привлачи разне предаторе. Комуниколог Андреј Протић осврнуо се на манипулативне технике, али на дејство ефекта масе, оличеног у подражавању било добрих, било лоших ствари које многи раде и чине. Предаваче је најавио јереј Александар Петровић, парох обреновачки и духовник Светосавске омладинске заједнице у овом граду.

„Недеља није обичан дан, дан људски, већ је дан Господњи и дан хришћанског сабрања од првих векова Цркве до данас“, једна је од мноштва сјајних поука које је упутио протођакон др Златко Матић, професор Богословског факултета у Београду и Богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу на трибини „Без дана Господњег не можемо“, која је одржана у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву. Трибини је присуствовао и Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, са чијим благословом њену организацију потписује Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Оца Златка најавио је уредник трибина – протонамесник Дејан Трипковић.

У навечерје празника Светог Јована Лествичника, 11. априла 2024. године, Црквена општина Обреновац при Храму Силаска Светог Духа на апостоле приредила је у црквеном дому трибину „Божанствено усхођење“, тематски утемељену на знаменитој књизи „Лествица“, у којој је славни Сиријац описао узношење душе ка Богу. По благослову Патријарха српског г. Порфирија и Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија, ову тему расветлио је Преосвећени Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха Порфирија. Све што чини Бог из љубави и бриге за свет који је створио у Цркви се зове икономија. Оваплоћење Сина Божјег је икономија, односно домострој спасења, навео је Епископ Иларион. Епископ Иларион је провео окупљење кроз житије Светог Јована Лествичника, подвижника на Синајској Гори, те приближио садржај чувене „Лествице“, која се до данас с пажњом чита како међу монасима, тако и међу световним људима као својеврстан приручник за духовно усхођење и узрастање у вери и подвигу. Детаљније на интернет страници Епархије ваљевске.

Прослава јубилеја Преподобног Оца Јустина- 130 година од рођења, 45 од престављења Господу и 10 година од преноса моштију, на празник Благовести, заокружена је Свечаном академијом у Омни центру у Ваљеву, гозбом лепих речи, које су у част великог Божјег угодника принели Патријарх српски г. Порфирије, Епископ бачки г. Иринеј и Епископ ваљевски г. Исихије. У уметничком делу програма учествовали су Камерни хор „Емануил“ са диригентом Вањом Урошевић, Хор „Свети Јован Дамаскин“ из Новог Сада под управом ђакона др Владимира Антића и јереј Игор Илић, који је сабранима приближио расуђивања Оца Јустина о духу његовог времена, уоквирена у истоименој беседи, још актуелнијој у данашњем времену. Детаљније на интернет страници Епархије ваљевске.

Дана 28. марта 2024. године старањем Православне народне хришћанске заједнице „Свети Макарије Велики“ и духовника братства протојереја Душана Бабића, а по благослову Епископа ваљевског г. Исихија, у Храму Вазнесења Господњег у Убу уприличено је духовно предавање под називом „Велики пост- време за преображај“. Предавач је био уважени професор Богословије Светог Саве у Београду отац Бранислав Кеџић. „Велики пост управо јесте наше враћање у ову првобитну реалност“, рекао је отац Бранислав Кеџић. Говорећи о Литургији Пређеосвећених дарова, отац Бранислав Кеџић је навео да дарови нису одлика само славља у недељни – Васкрсни дан или празнични дан, када се радујемо и славимо, него су они такође дати нама на укрепљење и да их зато узимамо средом и петком, када се ова Литургија служи. Детаљније у тексту јереја Милоша Станојевића на интернет страници Епархије ваљевске.

Циклус трибина „Православље и млади“ настављен је предавањем архимандрита Василија Костића, референта црквених послова у Светом Архијерејском Синоду СПЦ, на тему „Повратак из усамљености у заједницу“, у уторак 5. марта 2024. године у Конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва. Бројним сабраним свештенослужитељима Епархије ваљевске и посетиоцима, предавач је на сликовит, емотиван, јасан начин говорио о снази покајања, јер је наш смисао и циљ живот са Христом. Оца Василија је представио и најавио протонамесник Дејан Трипковић, уредник трибина, саопштивши и да се истог дана упокојила у Господу после дуге и тешке болести гђа Драгана Марковић, виши јавни тужилац, захваљујући којој су врата Конференцијске сале увек била отворена за предавања и остале догађаје које је организовала Епархија ваљевска.

Ива Јевтић, педагог у Саветовалишту за младе у Дому здравља Ваљево, говори о бројним изазовима, проблемима и кризама са којима се млади сусрећу данас. Истиче да је важно да родитељ добро познаје своје дете, да проводи квалитетно време са њим, да ослушкује његове потребе и жеље, укаже на опасности које га вребају, али и на последице, ако уради нешто погрешно. Нада се и верује да ће данашњи млади оставити боље наслеђе својим потомцима од оног које смо ми дали њима.

Ива Јевтић, педагог у Саветовалишту за младе у Дому здравља Ваљево, један је од предавача на предстојећој трибини коју организује Светосавска омладинска заједница у недељу 18. августа од 20 часова у свом простору, у улици Војводе Мишића 30. Са њом разговарамо о најчешћим изазовима са којима се млади људи суочавају, као и о утицају популарне уметности на њихово одрастање. „Треба да подстичемо посебност у њима, да их охрабрујемо у жељи да буду своји, да се угледају на позитивне узоре, као и да негују хришћанске врлине, оличене у доброти, чињењу племенитих дела, помагању другима“, каже Ива, позивајући све заинтересоване на сабрање у недељу.

Др Зорица Кубуровић, лекар и писац, за радио „Источник“ говори о свом примарном позиву, љубави према лепој речи, али и вери која је надахњује у стваралаштву. Она је специјалиста ургентне медицине, сада је у пензији, а као лекар је учествовала у ископавању моштију Преподобног Јустина, што је за њу посебан професионални и емотивни доживљај. Сложивши се са оцем Романом Матјушиним, кога је више пута посећивала, признаје само књижевнике и књижевна дела која ничим не нарушавају достојанство другог човека, истиче да смо преоптерећени „извиканим“ писцима, чији ниједан цитат или дело не знамо.

С обзиром да је јун месец менталног здравља, гости радија „Источник“ су др Владимир Тошовић, специјалиста психијатрије у ваљевском Здравственом центру, и нутрициониста-дијететичар Снежана Маринковић из Завода за јавно здравље Ваљево. Говоре о болестима зависностима; Снежана о зависности од хране, а доктор о осталим болестима. Питамо да ли је зависност болест или избор, да ли су само гојазне особе зависне од хране и зашто је лечење далеко компликованије него што се мисли. „Најважнија је мера у свему, човек када има меру, зна докле може“, кажу наши гости.

Интерниста, кардиолог, сонографиста и санитетски мајор, примаријус др Стојан Бабић, објашњава како и кад се крвни притисак може лечити без лекова. Истиче да је храна од примарне важности, али није поборник редукције меса. Нарочито је важна физичка активност и ниједна болест није препрека за бављење њом. „Ако је човек физички здрав, он је и ментално здрав“, каже др Бабић.

Примаријус др Небојша Пакевић, уролог у ББ поликлиници, говори о уринарним инфекцијама, веома честим и заступљеним обољењима, поготово код жена, имајући у виду њихову анатомску грађу. Питамо и како настају ове инфекције, како се лече и које су могуће компликације. Као и код других болести, и овде је важно превентивно реаговати: водити рачуна о личној хигијени, пити доста течности и бити „умерен“, што посебно подвлачи доктор.

„Трауме су саставни део живота, али нису пожељне“, истиче психолог Живана Пантић, додајући да оне неретко мењају човекову свест. „Знате, флешбекови, ноћне море, трнуће, беспомоћност, нимало нису пријатни, а они прате сваку трауму“, наглашава наша гошћа коју питамо све што је важно о овој тешкој теми. „Вежбајте међуљудске односе и пробајте да се придржавате 10 Божјих заповести, поправићете свој, и живот својих најближих“, закључује психолог.

О схизофренији, болести младих људи, коју карактерише расцеп личности, за радио говори др Габријела Вучај, психијатар у обреновачком Дому здравља. Подједнако оболевају мушкарци и жене, а укупно 1% популације има ову душевну болест, са којом се уз одговарајућу терапију и подршку породице и пријатеља може живети, делати, стварати…

Примаријус др Стојан Бабић, интерниста, кардиолог, сонографиста и санитетски мајор, говори о Постковиду, односно о томе како је корона разорила и уништила здравље многих људи. Подвлачи да су добар сан, физичка активност, суплементи у виду витамина и правилна исхрана предуслови за добар и квалитетан живот јер болест настаје када човек поквари своју биологију.

Да ли здрав човек може да пости 48 дана, колико траје Велики пост, а да не наруши свој имунитет, да ради и физички и духовно, да памти, да има довољно снаге и енергије, питамо нутриционисту-дијететичара Снежану Маринковић из Завода за јавно здравље Ваљево. Снежана нас и саветује шта да једемо, како да комбинујемо различите намирнице, разоткрива уврежене заблуде о посту, уз поруке да носимо мир у себи, те да не треба да гладујемо или да изгладњујемо себе.

Свето јеванђеље о злим виноградарима (Мт 21, 33- 43) прича је о благодарности. Наиме, човек домаћин, који се у њој помиње означава Самог Бога, у неким другим причама срећемо синтагму „човек цар“. Иако се често помиње да је човек у овом свету унижен, видимо да се Бог не стиди да се назове именом човека, указао је ђакон Немања Арсеновић, тумачећи овонедељни јеванђељски одломак. Човек је најдрагоценије створење Божје и овде Бог хоће да нам покаже љубав према човеку и уздигне изнад творевине, што и учи наша хришћанска вера, за разлику од многих многобожаца који су Бога називали именима животиња, предмета итд. Виноград означава народ Израиља, Изабрани народ преко којег је Бог желео да донесе спасење роду људском. Плот означава законе које је Господ дао Изабраном народу,пивница обећање Месије, кула- стари жртвени храм, праобраз Цркве Христове, виноградари означавају народне старешине, свештенике, учитеље и књижевнике, оне који су Господа осудили на смрт. Слуге Божје су пророци, а плодови виногарада су добра дела која су проистекла из послушности и држања закона Божјег, расветлио је отац Немања Арсеновић једну од најпознатијих Спаситељевих парабола, које су забележили Свети јеванђелисти. У причи видимо да виноградари слуге засипају камењем и убијају, а тако су прошли сви старозаветни пророци- Михеј, Јеремија, Исаија и највећи међу њима Свети Јован Претеча, објаснио је ђакон Арсеновић.

Нови завет обилује параболама, причама у сликама, јер Господ Христос је у духу Свог времена управо на тај начин проповедао. Све те приче имају за циљ да нашем уму и срцу приближе божански смисао Царства небеског кроз неко искуство које је човеку познато. Једна од њих јесте и парабола о човеку цару и његовим слугама (Мт 18, 23- 35), која садржи мотив таланата- материјалних добара за живот, осећаја дужништва и опроштаја дуга. То су слике које су познате човеку из свакодневног живота и зато их Господ користи да приближи Царство небеско, објаснио је у емисији „Сведочења“ свештеник Дарко Крунић, парох при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. „Човек цар је сам Господ Исус Христос- цар славе, Који је истовремено и праведни судија. Оваплоћени Син Божји је спона између палог човека- дужника или слуге како се у овој причи назива. Талант је новчана валута у ондашњем јеврејском царству, али овде има дубље значење од пуке материјалне вредности, као и дуг о којем се у причи говори, а који показује колики су наши греси, односно дугови према Богу“, рекао је отац Дарко Крунић.

Свето јеванђеље по Матеју, зачало 58, доноси сведочанство о још једном чуду које је Господ Христос учинио током свог живота на земљи- умножавању хлеба и рибе, којима храни пет хиљада људи. На речи апостола да нема довољно хране, већ само пет хлебова и две рибе, Господ диже поглед ка небу, благодари Оцу и хране бива довољно за све. То је, објаснио је ђакон Душко Перић, за нас евхаристијски моменат. Наиме, Господ Христос приноси дарове Богу Оцу, дакле ништа не чини без воље Очеве. Хлеб и рибе даје апостолима, а они народу. Данас, Епископ- икона Христова приноси дарове Богу Оцу, свештеници примају благодат од епископа и ту благодат преносе на народ Божји, рекао је отац Душко Перић о симболици литургијског јединства које свој корен има у добро познатом чуду, које бележи Свети апостол и јеванђелист Матеј.

У Светом јеванђељу се открива ко је и какав је наш Бог, али и какви смо ми људи, односно какви смо једни према другима и према Богу. То видимо и у јеванђељу о исцељењу слепих и бесомучног (Мт 9, 27- 35), навео је свештеник Далибор Чкојић у свом тумачењу одломка који се чита у Недељу седму по Духовима. Овим чудима, према мишљењу Светих Отаца, претходи чудо васкрсења Јаирове кћери, о коме су слепци чули и пошли за Господом Христом, молећи Га за милост и спасење. Они га ословљавају речима „сине Давидов“, јер се то сматрало највећом почасти у Израиљу, будући да је цар Давид сматран узором свим царевима. Такође, објаснио је отац Далибор Чкојић, слепци су Господа Христа доживели као Месију, јер је народ и очекивао долазак богомданог Месије за којег је у Светом писму наведено да ће бити из племена Давидова. Господ је испитивао њихову веру, не хтевши да им се одмах обрати, већ тек када је ушао у кућу. Видевши да су истрајни у вери, исцелио их је, чиме је још једном показано да онај ко је са Богом добија исцељење, спасење и духовни препород, као и да ће у Царству небеском добити благодат, рекао је отац Далибор Чкојић.

Тема овонедељног издања емисије „Сведочења“ било је Свето јеванђеље по Матеју, зачало 29, односно прича о исцељењу одузетог човека. Да ли је болест последица греха, како чин исцељења доживљавају књижевници, те не препознају Господа Христа, док насупрот њима стоје скромни и не толико учени људи који у Њему виде Спаситеља света- нека су од питања на која је, тумачећи овај одломак, одговорио јереј др Душан Ђаковић, свештенослужитељ при манастиру Ћелије.

Свето јеванђеље Недеље шесте по Васкрсу (Јн 17, 1- 13) садржи последње обраћање Господа Христа небеском Оцу, илити Његову последњу молитву пред страдање. „Ми не можемо доћи Оцу небеском никако другачије, него преко Христа. Христос Му се обраћа онако као што се дете обраћа свом родитељу, чиме показује највећу блискост која постоји између Њега и Бога“, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског г. Исихија, тумачећи овај одломак, који се још назива и Првосвештеничка молитва. Отац Господа Христа је Бог истине, доброте и човекољубља, док насупрот Њему стоји „отац лажи“, којег Христос помиње у дискусијама са Својим противницима. Речи које Христос изговара:“Дошао је час…“ односе се на час Његове земаљске смрти у којем се Он с љубављу моли за све људе за шта је мала вероватноћа да би ико од нас учинио суочен са животном опасношћу, указао је отац Филип Јаковљевић. „Живот вечни, о коме Спаситељ говори, је заједница са Богом кроз Исуса Христа у Духу Светом. То није никаква форма и не смемо дозволити да га тако доживљавамо, јер онда ћемо личити на оне који су разапели Христа“, истакао је поред осталог протонамесник Филип Јаковљевић, приближивши слушаоцима Радија Источник смисао једне од несумњиво за тумачење најзахтевнијих јеванђељских прича.

У Светом јеванђељу о исцељењу слепорођеног човека (Јн 9, 1- 38) Господ Христос наглашава да се болест код њега јавила како би се на њему показала дела Божја. Дакле, није реч о болести као последици греха, личног или предачког. Наравно, тешко је закључити када је управо о томе реч, а са друге стране, грех и те како може да се јави као узрок болести код појединца услед неких животних избора. Страсти пред којима падамо представљају заправо оваплоћење наших болести. Рецимо, претерано конзумирање алкохола може довести до обољења јетре, објаснио је ђакон Немања Арсеновић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице, у емисији „Сведочења“ једно од најчешћих питања која се провлаче у новозаветним догађајима. Уколико дозволимо да страсти овладају нама, удаљавамо се од тога да Божје милосрђе на нас делује и не можемо приступити Господу и Светим тајнама. Према расуђивању Светог Владике Николаја, утемељеном на старозаветном учењу, болест долази и као последица греха прародитељског, јер сви смо повезани и представљамо један организам. Господ је исцелио очи слепом човеку да би му се повратио духовни вид, који је много важнији, истакао је отац Немања Арсеновић.

Јеванђељски одломак о жени Самарјанки (Јн 4, 5- 42), којој је посвећена истоимена недеља, говори о томе да Господ Христос чини један искорак нудећи воду живу, заправо нуди спасење свим народима, а не само Јеврејима међу којима се родио. Разговор са женом Самарјанком крај извора праоца Јакова увод је у ширење благовести спасења, речи Божје, која ће касније доћи до свих народа света преко апостола Христових, навео је у свом тумачењу ове приче протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник други ваљевски. „Господ Христос испуњава и надвисује све старозаветне ауторитете и праведнике, међу њима и Патријарха Јакова, до чијег извора долази и са тог места проповеда реч спасења жени Самарјанки, објаснио је он симболику сусрет којег јеванђелист описује. „Код људи постоји потреба за Богом, која се никаквом храном и пићем не може задовољити. Човек је створен као биће односа, релације и заједнице. Потребан му је други, потребан му је Бог“, рекао је отац Дарко Ђурђевић, истакавши да вода коју Господ нуди жени Самарјанки је вода жива- реч Христова и човек ако се напаја са тог извора никад неће ожеднети. Господ Христос ту нашу потребу испуњава дајући нам Самог Себе.

Прича о Бањи Витезди ((Јн 5, 1- 15) несумњиво једна од најпознатијих и поукама најбогатијих јеванђељских прича доноси нам метафорички приказ Цркве Божје- места исцељења свих људи ма од каквих болести да болују. Из старозаветне перспективе посматрано, у Бањи Витезди дешавала су се исцељења само по једног човека посредством анђела и то у одређеним тренуцима. Како нас уче Оци Цркве, Господ Христос је Тај Који је поништио те услове. Он је Сам спсење, које без посредника делује на сваког човека. „Исцељење које Господ Христос даје, није само исцељење тела, већ целокупног човековог бића. Христос је у могућности да даје и опроштај грехова, а тиме и припрема људе за вечни живот“, рекао је свештеник Александар Филиповић, свештенослужитељ при Храму Светог Нектарија Егинског, у свом тумачењу овог одломка у емисији „Сведочења“. С обзиром на то да је својим служењем везан за Храм Светог Нектарија, коме притичу управо зарад исцељења људи са свих страна, отац Александар Филиповић поделио је нека искуства из своје духовничке праксе и упутио поуке о односу какав би хришћанин требало да има према болести, те да благодари на исцељењу и живи у Христу Господу.

Најпотреснији тренутак у људској историји, страшна драма Великог петка у коме је распет Син Божји, описан је у Светом јеванђељу по Матеју (27, 33- 54), које се чита управо на празник страдања Спаситеља. Овај одсудни тренутак у коме човек показује најмрачније лице, убијајући Оног Који је дошао да спасе свет, увод је у испуњење домостроја спасења, али несумњиво и опомена људима кроз времена која ће уследити. Тајну Великог петка у емисији „Свеодочења“, али и вечерњем богослужењу у Храму Покрова Пресвете Богородице ове године расветлио је ђакон Душко Перић, свештенослужитељ при најстаријем градском храму и наставник веронауке у Пољопривредној школи Ваљево.