Личности и догађаји који су обележили 13. јануар у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 31. децембар у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 30. децембар у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 26. децембар у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 25. децембар у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 24. децембар у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 23. децембар у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 20. децембар у прошлости…

Личности и догађаји који су обележили 19. децембар у прошлости…

Догађаји и личности који су обележили 18. децембар у прошлости…

Маја Колунџија Зорое, мајка троје деце, драмска уметница, прва је јавности представила лик Ђуке, мајке великог генија Николе Тесле, у монодрами „Искра“. За четири месеца, 23 пута је играла представу, чија је премијера била у научниковом родном Смиљану. „За све је потребна једна искра, све мора да крене од искре“, каже глумица, објаснивши зашто се монодрама управо тако зове. Кроз лик Ђуке, Маја прича о свим јаким, стаменим, снажним женама, које су родиле велике синове.

Милан Обрадовић, отац осморо деце, доктор експерименталне физике са богатом иностраном каријером, познавалац десет страних језика, свира више инструмената, пева у неколико хорова, аутор путописа „Међу Моравама пут“, сакупио је више од 7.500 страних речи, заменивши их речима у духу српског језика и објавио у делу „Пречник страним речима и изразима“. За овај јединствени (п)речник Матија Бећковић је рекао да је химна српском језику, а књига је награђена и на Сајму књига у Београду. За себе каже да воли матерњи језик и отуда жеља за овим делом, а поручује да сви морамо да бринемо о језику.

Др уметности Милош Николић, кларинетиста и кавалиста, члан трија „Покрет“ који већ 14 година изводи српску мзику за виолину, кларинет, кавал и клавир, а који је у децембру гостовао у нашем граду, затим први професор кавала у нашем школству, истраживач и чувар нашег музичког блага на Косову и Метохији, проучавалац византијске музике, музичар широких интересовања, најширој публици познат као део тима Жељка Јоксимовића на евровизијским такмичењима 2004. и 2012. године, наш је гост у Божићном програму Радија „Источник“. На Божић воли да засвира пастирске песме и ора и истиче да музика има терапеутско дејство.

„Наш сусрет са Богом треба да надиђе правила, а обичаји, као пропратни елементи, треба да нас доведу до суштине празника, а не да буду примарни“, истакао је протонамесник Срећко Живановић, парох обреновачки, додајући да треба да отворимо срце за Господа, јер хришћанство је „једина револуција која има за циљ да покрене промену у свакоме од нас, а не да мења друштво“. Са оцем Срећком разговарамо о Бадњем дану, богослужењима, обичајима, радосно ишчекивању Божића…

Поучени прошлогодишњим лепим искуством, Дивчибарци предвођени јерејем Стеваном Сировљевићем, старешином Храма Светог великомученика Пантелејмона, организују пригодан програм на Бадњи дан. У Храму ће тога дана у 11 часова бити приказан анимирани дечји филм „Библијске приче, рођење Христово“, а после вечерњег које почиње у 17 часова, а након освећења и ложења бадњака наступиће Марко Томић, Лука Јездић и Петар Ружичић, са репертоаром састављеним од традиционалних и духовних песама. На Божић ће се служити Света Литургија и у поноћ и у 9 часова ујутру, каже отац Стеван, који позива све који желе да Божић прославе на једној од најлепших српских планина.

Са благословом Епископа ваљевског Исихија, ЦО Ваљево при Саборном Храму Васкрсења Христовог са ТО града Ваљева, а уз подршку Градске управе, организујe са богатим културно-уметничким програмом Божићне свечаности 5. и 6. јануара на платоу испред Храма Христовог Васкрсења. Божићни базар, позоришна представа, концерти само су део онога што очекује све који дођу у Храм. Свечано отварање је у недељу у 17:30 часова, после вечерњег, а на Бадњи дан ће наступити група „Калем“, после вечерњег које ће почети у 16 часова. Епископ ваљевски Исихије у недељу од 9 служи Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења, а Божићни базар почиње са радом након службе, док се на Бадњи дан отвара у 10 сати. Добро дошли на Божићно сеоце које најављују протојереј Драган Јаковљевић, старешина Храма Васкрсења и Дарко Достанић, директор ТО Града Ваљева!

„Свештеник сам и могу да живим било где! Али, имам брану преко које не могу да пређем“, каже протојереј Саша Ђурђевић, Ваљевац, који годинама живи и служи у Храму Светог Саве у Норт Порту на Флориди. Од парохијана тражи да активно учествују у Светој Литургији, додајући да је однос према посту ствар менталне природе, а да нико није нити ће бити савременији од Христа. Преноси утиске из кратког боравка у Србији, додаје да је Америка дубински хришћанска земља, а да се од новог-старог председника очекује одбацивање свега што није хришћанско

Оливера Лола Шутулић годинама пише за одрасле и за децу. „Аки и другари“, „Аљошина ризница“, „Причала ми Тики“, „Волимо се ми“, нека су од њених дела, о којима ће бити речи на „Либерландовом каравану“ у суботу 30. новембра, са почетком у 18 часова у Холу Центра за културу Ваљево. Међу учесницима биће новинар и писац Вања Булић, а са Оливером разговарамо о њеној поезији и прози, љубави према писаној речи, стваралачком процесу, плановима за убудуће…

Протојереј-ставрофор Гроздан Гајић свој радни век провео је у Оглађеновцу, 43 године је био парох у месту, чији се број становника из године у годину смањивао, али које живи кроз бројне акције и манифестације, од којих су нашироко познате „Туцијада“ и „Влашић караван“. Прота је један од иницијатора свега доброг што се дешава у том месту. Никада није тражио премештај, никада није користио одмор, а колико је вољен међу парохијанима, показују и бројни испраћаји које су му приредили при одласку у пензију, али и теренско возило – џип које су му поклонили. Епископ Исихије га је одликовао Орденом Светог Владике Николаја, а од браће свештеника је добио одежде. Са оцем Грозданом разговарамо о првих 43 године његове пастирске службе.

Иако, хвала Богу, на територији наше земље нема ратних сукоба, страдања нас нажалост не обилазе. Рушење надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, које се догодило у петак 1. новембра 2024. године, и у коме је живот изгубило 14 лица, све нас је потресло, растужило и отворило разна питања. Одговорношћу стручних лица која су учествовала у пројекту реконструкције објекта, бавиће се државни органи. На нама као хришћанима јесте да се молимо за душе страдалих, за њихове ближње и, наравно, да се такве трагедије више не понављају. Како да из угла православних хришћана сагледамо феномене трагедија, да изразимо саосећање ближњима пострадалих и молимо се за душе жртава трагичних догађаја, поучио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског г. Исихија. „Помолимо се на начин на који ко како уме. Ми православни хришћани, знамо да најинтензивнија молитва треба да буде првих четрдесет дана… Уопште, када чујемо за неку трагедију, треба да се молимо, јер то је једино битно. Ми живот на земљи њима не можемо да вратимо, али можемо да допринесемо да им врата вечног живота буду отворена“, рекао је отац Филип Јаковљевић.

„Био сам млад човек када је трагедија историјских збивања далеко надишла све што сам до тада прочитао у књигама (мислим на избијање Првог светског рата праћеног револуцијом у Русији). Моје младалачке наде и снови били су срушени. Али у исто време, отворило ми се ново виђење света и његовог смисла. Упоредо са разарањем, сагледавао сам и препород. Видео сам да у Богу трагедије нема. Трагедија је присутна једино у судбини човека који свој поглед није уздигао изнад ограничених овоземаљских видика. Лично Христос никако не осликава трагедију, нити су Његова свекосмичка страдања трагичне природе. Хришћанин који је примио дар Христове љубави, упркос томе што је свестан да тај дар није још увек потпун, избавља се из ноћне море свепрождируће смрти. За све време Његовог боравка са нама овде, Христова љубав била је болно страдање. ‘О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама?’ (Мт.17,17). Плакао је за Лазаром и његовим сестрама (ср.Јн.11,35). Жалио је због окорелости срца Јевреја који су убијали пророке (ср. Мт. 23,37). У Гетсиманији Његова душа је била жалосна до смрти, а зној Његов беше као капље крви које капљу на земљу (Мт.26,38; Лк.22,44). Проживљавао је трагедију целог људског рода. Но у Њему Самом трагедије није било. Ово нам је јасно из речи које је говорио Својим апостолима можда само на кратко пре Своје искупитељске молитве за сав људски род у Гетсиманији. ‘Мир Свој дајем вам’ (Јн.14,27). А мало касније: ‘Али нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет’ (Јн.16,32–33). Ово је реалност хришћанина: у свој његовој дубокој саосећајности, његовим сузама и молитвама за свет, нема ни трунке погубног очајања. Свестан даха Духа Светога, он је сигуран у неминовну победу Светлости. Љубав Христова, чак и у најтежим моментима страдања (назвао бих је „пакао љубави“), зато што је вечна, бестрасна је. Све док не досегнемо потпуну слободу од страсти овде на земљи, страдања и жалости ће кињити наше тело, али једино ће тело умрети. ‘И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу’ (Мт.10,28). Можемо рећи да човечанство, гледано у целини, ни данас није узрасло до нивоа Хришћанства, него наставља да животари скоро анималним начином живота. Одбијајући да прихватимо Христа као Вечног Човека и, што је још важније, као Истинитог Бога и нашег Спаситеља – ма о ком виду одбацивања се ради и под било којим изговором – ми губимо светлост вечног живота. ‘Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам Ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света (Јн.17,24). Тамо, у Царству Оца, Сина и Светога Духа, треба да пребива наш ум. Морамо бити гладни и жедни уласка у ово чудесно Царство. Тада ћемо у себи превазићи грех одбацивања Очеве љубави која нам се открила кроз Сина (ср.Јн.8,24). Када изаберемо Христа, узнети смо изван простора и времена, изван дохвата онога што се назива ‘трагедија’.“ https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%98-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-r27282/

Личности и догађаји који су обележили 31. децембар у прошлости…

Љубљенe слуге светога олтара, љубљени народе Божији! Рождество нашег Спаситеља је од самог почетка било знак који је изазвао многе полемике, по пророчкој речи праведног Симеона (видети: Лк. 2,34). Ирод је истребио одојчад, град Јерусалим је пао у пометњу, а Дјева Марија са Младенцем на рукама, заједно са праведним старцем Јосифом, побегла је у Египат и постали су изгнаници. Радост и тајна оваплоћења Сина Божијег откривена је само неколицини пастира, тројици мудраца који су дошли из далека  пратећи звезду, а натприродно Рођење се догодило у потпуном мраку, у склоништу за овце у околини Витлејема, недалеко од многољудног града Јерусалима. Тако су нам представљене две паралелне приче: док царства, владари и појединци теже својим уским интересима, тлачећи слабе и страдалнике, у скромним јаслама лежи сам Господ, који је дошао због нас, да нас спаси од туге, бола, суровости. Данашњи свет се не разликује од древног света краља Ирода. Ни сада нема места искрености. Овај свет је ментално слеп. Он нема очи за Бога и ближњег. И наша душа отврдне, постане себична и коначно убије нашу жељу за небом. Православни хришћани, ми живимо у временима великих превирања. Пандемијска криза је прошла, сада је почела криза рата на Блиском истоку, стално нам се прича о енергетској, економској и климатској кризи, али најмоћнија криза садашњег света је унутрашња криза – рат букти у срцу човека. Тамо, у твом срцу, драги брате и драга сестро, води се одлучујућа битка између добра и зла, између истине и лажи, између светлости и таме. Сва ова бука, сва ова бомбардовања, стварна и виртуелна, осмишљени су да нас отуђе од наше сопствене природе, од нашег најдубљег ја, да нас учине глувима за откуцаје нашег духовног срца, али зато поводљивим и подложним онима који желе да доминирају светом као неки самозвани богови. За ким тугује твоје срце брате драги? За ким ти срце тугује, драга сестро? Ово је питање о којем ви и ја болно размишљамо овог Божића. Другим речима, које мисли скоро увек испуњавају ваш ум и заокупљају вашу пажњу? Да ли смо још живи духом? Да ли нас боли душа за ближњег? Да ли смо спремни да подносимо слабости једни других: муж, жена, дете, родитељ (Гал. 6:2)? Да ли нам је срце пуно разумевања и хришћанске љубави, бар према ближњима? Драги моји, главни изазов са којим се данас суочавамо је хлађење љубави (види: Мт. 24,12), које настаје услед многих зала која се дешавају око нас и због нашег немара за сопствене душе. А када се срце охлади и више не воли Христовом и пожртвованом љубављу, осећамо се потиштени, лишени истинске радости, усамљени и отуђени, као сирочад бесмислено лутамо апсурдним универзумом, везани само за пролазна задовољства и уживања,  уз помоћ којих покушавамо да заборавимо на себе и смисао свог постојања. А најочигледнији знак ове менталне кризе је усамљеност. Осећамо се усамљено чак и са својом породицом. Усамљени заједно, свако уроњен у екран свог телефона или таблета. Усамљени и несхваћени, усамљена и увек незадовољни. А ово осећање постаје још акутније за нас Румуне, који живимо у избеглиштву, у страној земљи, далеко од очевог дома и места где смо провели детињство и младост. Да би љубав остала жива, она мора бити као љубав Бога нашег, да нас однесе на крст. Требало би да буде безусловна као мајчина љубав. „Оружје ће пробити твоју душу“, рекао је праведни пророк Симеон Пресветој Дјеви Марији држећи Дете у наручју (видети: Лк. 2,35). Мач ће пробити твоју душу ако заиста волиш. О мајко и оче, брате и сестро, сине и кћери! Није лако видети људе драге вашем срцу како тврдоглаво корачају опасним стазама. Није лако носити терет одбацивања, па чак и угњетавања од стране својих ближњих. Али све постаје спасоносно када схватимо да је то наша судбина и спасење, наше и оних око нас, када се уверимо да се кроз ово страдање љубави, свако у својој мери, укључујемо у велику љубав Мајке Божије и искупитељску љубав Њеног Сина. Драги моји, морамо бирати између две патње: оне која произилази из егоизма и себичности – и алтруистичке патње из љубави према Богу и ближњем. Цео свет, све што нас физички и психички окружује, гура нас ка првом. На крају крајева, садашњи свет је свет идолопоклонства, а у њему седи велики идол – „ја“, егоцентризам, коме жртвујемо све: своју земљу, друштво, породицу, душу. Исус Христос, наш Спаситељ, који се данас за нас родио и узео нашу људску природу, смерно нас позива. А када будемо мало пажљивији, када успемо да се сакријемо од околног безумља, од заслепљујућих плесова светлости и заглушујућих звукова који нас омамљују, онда поново осетимо како куца наше духовно срце. Осећамо како нас Божанско Дете приводи памети, отвара врата пред нама, отвара у дубини наше душе заборављени прозор у небо. Кренимо са поуздањем ка овом светлећем небеском острву, тражећи помоћ од Пречисте Дјеве Марије, кроз чију је душу прошао мач искушења, али која их је све савладала на радост свог Сина. http://извор

У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици: трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима. Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци. Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има символичан значај. И једни и други одрешују се поклонима… Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје (Ис. 66, 13)

Породичне везе

Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је символика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења. Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце.

Материно крило

Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети. Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу.

Материнска љубав

Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац. Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав.

Криза материнства

Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе. Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“. Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо! Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле. Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине – било молитвама, било речима, било делима – за своје мајке, остаће им вечити дужници. Нека вам је свима срећан и благословен овај празник! Богу нека је за све слава и хвала сада и вазда – кроз све векове. Амин!

О ОБУЗДАВАЊУ ЈЕЗИКА Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика својеш, него вара срце своје, његова је побожносш узалуд (Јак. 1,26). овом одломку свети апостол Јаков каже следеће: човек који мисли даје благочестив и да се подвизава ради Господа, али истовремено не обуздава свој језик – заварава се и не може духовно да узнапредује, а сви религијски обреди које практикује бесплодни су и не доносе никакву корист. Ове речи апостола звуче прилично грубо, но, нажалост, све се то заиста догађа у нашем црквеном животу. У истој глави, мало изнад, апостол вели како човек треба да буде брз чути а спор говорити и спор гневити се (Јак. 1,19). Или још: Ако неко у речи не греши тај је савршен (Јак. 3,2). То јест, човек чије су речи добре и не доводе га до погрешака, савршен је. Али ко је од нас савршен? Нажалост нико. Печат несавр-шенства лежи на свакоме од нас и на свим нашим делима. КАКВИ СУ ТИ УМ И СРЦЕ, ТАКВЕ СУ ТИ И РЕЧИ Језик нам без сумње доноси многе невоље. Како да га обуздамо? Можемо, на пример, по читав дан да се уздржавамо, да пазимо шта говоримо, али онда се одједном нађемо у некаквој непријатној ситуацији или се поведе неугодан разговор, и опет поклекнемо. Наравно језик сам по себи није ништа крив – то је само један од органа наше. /’ Није крив језик, него онај ко њиме управља, дакле наш ум, који језику шаље команде шта треба да каже. Уколико ум даје добар материјал свом^ језику, онда језик производи добре речи. Испада даје проблем у нашем^ уму који се често ничим не занима па стога такав празан ум сведочи да човек не ради духовно. Управо зато Свети Оци су за један од најважнијих елемената духовног живота и сматрају ћутање и надзирање својих речи. Нама се, наравно, чини да је то немогуће испунити. Кад бисмо живели упустињи, ћутали бисмо по цео дан! Али из сопственог опита ћу вам рећи: чак и ако се човек непрестано налази у пустињи и читав дан – то није довољно. Постоје људи који све време ћуте, а њихов ум непрекидно разговара. То јест, споља такав човек делује веома ћутљив и тих, а њему без престанка теку монолози, расправе, оправдања итд. Попут млина који непрестано меље. Може ли се зауставити? И да ли је то потребно? Јер заправо није важно да се млин заустави, него да му се да добар материјал за прераду, да се стави добра пшеница, како би изашло квалитетно брашно. Зато је важно да дајемо нашем уму храну за духовни рад. Ако човек не може да се моли, онда макар треба да размишља о нечем позитивном. Читање духовне литературе, слушање проповеди, провођење времена у друштву духовних људи… – све је то управо тај користан материјал који, када доспе у човеков ум, напослетку рађа добре речи. На пример, ум човека који чита житија светих, духовне књиге, слуша реч Божију итд. – стално ради и производи мисли о ономе што је добро. И обратно, кад човек гледа или слуша нешто рђаво, његов се ум трује и језик почиње да испушта различите нечистоте које се у уму накупљају, као што су осуђивања, псовке итд. Наш језик је налик славини. Одврнеш и вода потече. Ако јевода у извору добра, онда славина точи добру воду, и обратно. Сама по себи славина нема везе са квалитетом воде. Из тога следи да огроман значај има то чимеје испуњено наше срце. Од сувишка срцаусша говоре – рекао је ХРИСТОС (Мт. 12,34). То јест оно што представља садржај твога срца, биће ти и на устима. Ако је твоје срце испуњено добрим мислима о ближњима, ако подстичеш себе на љубав, на добронамерност, саосећање, разумевање, снисходљивост, онда, када отвориш уста, твоја реч ће бити испуњена љубављу, саосећањем итд. Ако пак у своме срцу производиш зле помисли, као што су завист, непријатељство, гнев итд., онда ће се кад отвориш уста из њих излитисво то зло. Тако се борба са језиком одвија дубоко унутар нас. А да би се у тој борби победило, како сам већ рекао, веома помаже молитва, читање речи Божије и духовних књига, слушање проповеди, боравак у храму, и разговори са добрим људима који ће нам у тој борби користити. На пример, човек ради на таквом месту где чује многе непристојне ствари, и постепено, а да тога ни сам није свестан, у себи почиње да понавља те речи. Јер, непрестано их слушајући, он се на њих навикава, испуњава се њима и, чак и ако их не изговара наглас, те речи ипак живе у његовом уму. И обрнуто, када се човек налази окружен тихим, финим, пажљивим и духовним људима, он се и сам учи таквим својствима, и његове речи доносе корист не само њему, него свима који га окружују. УЗДРЖАВАТИ СЕ ДО КРВИ Веома је важно избегавати празнословље. Свето Писмо каже: У многим речима не бива без греха (Прич. 10,19). Ако сваки пут кад ти се пружи прилика да се умешаш у разговор, незадрживо почнеш да говориш, не можеш избећи грех. На овај или онај начин, у одређеном тренутку, промаћи ће ти и осуђивање и све друго. Најделотворније средство против овог греха представља узда. Ономе ко је живео на Светој Гори и бавио се животињама добро је познато шта је то. На пример, у случају непослушне мазге која се никако не може помери-ти са места, једино делотворно средство биће узда. Када је потегнеш, животиња ће осетити бол и почеће да извршава оно што газда од ње очекује. Апостол реч „зауздавати“ у односу на језик не употребљава тек тако, Јер овде је заиста неопходно приморавање и принуда како бисмо се уздржали. Сви смо ми разумна бића, и реч је – наш урођени инстинкт. Хоћемо да се изразимо, да одговоримо, али треба да зауздамо свој језик и кажемо себи: „А сад ћеш да ћутиш“. То није нимало лако, то је права борба. У Отачникује описан следећи случај. Неки човекје био дрзак према старцу, и старац се из све снаге трудио да се уздржи и да на тудрскост не одговори. После извесног времена старчевауста су се напунила крвљу, и онјује испљунуо. Оци суупитали старца: „Геронда, шта се догодило? Откуд крв?“ Он имје одговорио даје толико приморавао себе на ћутање, да се груба реч у његовим устима претворила у крв, коју је испљунуо и онда мује било лакше.

Свети Спиридон Тримифунтски, један од најпоштованијих светитеља у Православној Цркви, свој живот је провео на Кипру. Живео је у трећем веку до раног четвртог века нове ере. Већину свог живота био је обичан пастир, а касније је служио као епископ Тремитуса (данас Треметузија). Још за време свог земаљског живота светитељ је био обдарен даром исцељивања болесника и ослобађања људи од демонске опседнутости. Свети архипастир је исцељивао људе од тешких, па и неизлечивих болести. Према његовом Житију, једном је његовим молитвама излечено безнадежно болесно дете. Други пут је помогао неутешној мајци тако што је васкрсао њену бебу која је управо умрла. Свети Спиридон Тремитски (или Тримифунтски) пружао је помоћ потребитима. Људи су му се често обраћали за финансијску подршку, а он је свима бесплатно помагао и никада ништа није тражио заузврат. Једном је светитељу дошао сељак који није могао да купи жито за сетву у пољу, молећи га да помогне. Владика се помолио са њим и рекао му да дође сутрадан. Када је сељак поново дошао, свети Спиридон му је дао велики комад злата под условом да му након сабране жетве врати златник. Те године је сељак убрао обилан род, што је већ било чудо. Али када је човек дошао код светог епископа да врати дуг, свети Спиридон узе злато, прочита молитву и, ето, парче метала се претвори у змију! Тако је за једног сиромашног сељака светац учинио чудо, претворивши животињу у комад злата. Мошти Светог Спиридона се чувају на острву Крф (Керкира), Грчка. Сваке године свештенство цркве Светог Спиридона поново полаже светитељеве мошти; и задивљујуће, увек нађу његове папуче излизане са рупама, као да свети Спиридон и даље хода по земљи, помажући онима који га призивају и траже његово заступништво. Сваке године се његове папуче деле на мале комаде и шаљу по свету као мошти којима се верни народ може поклонити, тражећи помоћ од светог архипастира. Верни народ поштује успомену на Светог Спиридона 25. децембра по јулијанском календару. Данас се овом свецу људи најчешће моле за новчану помоћ. У својим молбама моле и Светог Спиридона за помоћ око успешне куповине и продаје имовине. Међутим, ако желите да брже видите резултате својих молитава, морате се потрудити са своје стране. Светом Спиридону Тримифунтском обраћају се и почетници и искусни привредници са молбама за помоћ у пословању, заштиту од конкуренције, успешну трговину и профит. Они који дуго не могу да се запосле моле Светог Спиридона за помоћ у проналажењу посла. Молитве светитељу помажу им да нађу добар посао, да стекну наклоност својих претпостављених и да не буду отпуштени. Осим тога, у наше дане људи који пате од разних болести стичу иконе Светог Спиридона и моле га за исцељење и добро здравље. Родитељи се могу молити за здравље своје деце и тражити од светитеља да их заштити од зла и лоших мисли. Углавном, људи се често обраћају Светом Спиридону  за помоћ у решавању свакодневних проблема, породичних сукоба и очувању породице. Они који се обраћају светитељу са таквим захтевима потврђују да су им свакодневне молитве помогле да ојачају породичне везе, па чак и да избегну развод. Али који је прави начин да се тражи заступништво свеца? Да би замолили Светог Спиридона за помоћ, хришћани треба да му прочитају следећу молитву: О преблажени архијереју Спиридоне, велики Христов Светитељу и славни чудотворче! Стојећи на небу пред престолом Божијим са хоровима анђела, погледај доле саосећајним оком на овде окупљене људе (имена се могу додати) и тражећи од тебе моћну помоћ. Измоли милосрдну доброту Бога који воли чочовека, да нам не суди по безакоњима нашим, него да поступи према нама по својој милости. Испроси нам од Христа Бога нашега, миран и спокојан живот, здравље душе и тела, плодну земљу, и у свему изобиље и благостање; да не окренемо на зло добра која нам је дао наш великодушни Бог, него радије у Његову славу и хвалу твога заступништва. Избави нас, који са непоколебљивом вером приступамо Богу, од свих недаћа, било духовних или телесних; од свих малодушја и ђаволских замки. Буди утешитељ у тузи, исцелитељ немоћних, помоћник у невољама, покривач голих, заштитник удовица, заштитник сирочади, хранитељ одојчади, окрепитељ старих, путоказ путницима компас онима који плове и моле се за све који траже моћно заступништво твоје, да приме све што је корисно за њихово спасење, да, поучени и чувани молитвама твојим, задобијемо вечни починак и заједно са тобом славимо Бога који је један у Светој Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Стојећи испред иконе светитеља, прво треба јасно формулисати свој проблем, а затим прочитати молитву. При обраћању светом Спиридону Тремитском није потребно знати напамет текст молитве; само затражи помоћ, формулишући свој захтев једноставним речима, и светац ће те сигурно чути! Треба се молити за помоћ Светом Спиридону свако вече. Истрајте и не станите док се ваш захтев не испуни и не реше проблеми. Свим проблемима долази крај, а све тешкоће ће проћи – само треба веровати у помоћ одозго и запамтити да имате заступника, свеца који помаже свима којима је помоћ заиста потребна. https://mitropolija.com/2022/12/25/andrej-jeremenko-praznik-sv-spiridona-njegova-istorija-i-tradicija/

Вера нас позива да престанемо да толико калкулишемо својом логиком, знањем, знањима и моћи. Она нас позива да се препустимо Промислу Божијем. Када верујем у Христа, то значи да сам већ пустио Христа да дође и уради шта жели у мом животу. Престајем да се опирем, престајем да бринем. Особа која истински верује у Христа као свог Спаситеља и Искупитеља већ је „спознала“ Његову љубав, која превазилази нашу логику и заиста делује на чудесан начин у нашим животима. Вера рађа наду, а нада постаје поуздање када Христос дође у наше срце и испуни га миром и радошћу. То је инстинкт нашег срца који жуди за вечношћу и животом, за заједништвом и Рајем. *** Нажалост, свакодневни живот чини да заборавимо да имамо Оца небеског, да Бог постоји. Много пута показујемо речима и делима да, не само да имамо мало вере као што је имао Апостол Петар, већ Га се и одричемо, одбацујемо Његову љубав и заштиту, негирамо чак и Његово постојање. Немојмо се правдати да живимо у свету и да зато имамо разлога да Га заборавимо, да не испуњавамо Његове заповести, да не будемо у добром духовном стању. Имајмо храбрости и искрености да не оправдавамо себе, већ да признамо своју слабост, болест, недостатке. Можемо остати са Христом, чак и ако се нисмо стриктно држали Његовог закона; али, бар не правдавајмо своје неверје, немојмо оправдавати своју лењост, летаргију, грех. Господ ће прихватити смирено и скрушено срце, неће га презрети. Он ће прихватити особу која је „промашила“ да живи побожно, али је живела без уображености и охолости, без гордости, осуде и хвалисања; имала је недостатке, али их је надокнађивала свешћу о својој грешности. Није оправдавала нити амнестирала грехе које је починила, напротив, даноноћно је тражила милост Божију и давала све од себе да побожно живи. Лако исповедамо своју веру, своје поверење у Бога, када нам је све у реду. Поента је, када нешто крене по злу у нашим животима, да не будемо обесхрабрени, да туга због искушења не умртви нашу наду, да логика не омаловажи Божју љубав; јер ако се то деси, онда је наша вера била површна и нисмо успоставили однос са Богом, већ смо Га желели из користи. Односно, да нам послови иду добро, да имамо здравље, да постигнемо своје циљеве, да победимо своје непријатеље. Верујем у Бога значи да верујем Богу. Вера у Бога није најсавршенија ствар. У једном тренутку вера у Бога мора да се претвори у љубав према Богу. То значи да, не само да Му верујем, већ Му се потпуно предајем, успостављам однос са Њим. То значи да мој циљ није да постанем добар роб и слуга да би ме Он наградио, већ да комуницирам са Њим увек и свуда, чезнем за Њим и да не могу да замислим мој живот без Њега. Нека моја вера у Бога постане љубав према Њему. Онда се све мења. Тада прихватамо Бога, не као судију и казњитеља, нити као газду и „чудовиште“, већ као Оца, Пријатеља, Оног Који нас увек чека, увек нас зове, увек нам опрашта, увек нас грли. Бог нас воли, али, да ли смо ми то разумели? Иако нисмо, Бог нас ипак воли. Зато смо и ми позвани да волимо Њега. Ништа мање. http://извор

Светост се не може сакрити. Она је као свећа стављена на свећњак и као град који стоји на гори. У првом случају обасјава простор око себе. У другом – види се из далека, без обзира на то с које стране човек да јој се приближава. Светост савладава растојања између људи и епоха. Различита језичка средина и различита културна позадина не сметају људима да након више векова непогрешиво препознају светост и да јој се поклоне. Такав је Николај Чудотворац. Кад би међу светима могла постојати завист или такмичење у поштовању од стране људи многи би попреко гледали Николаја. А како и не би! Овако масовним поштовањем на свим континентима не може свако да се похвали. Али међу светима, наравно, нема зависти. Међу њима владају молитва и искрена љубав. А ми, путници и дошљаци, који савладавамо свој земаљски пут, имамо озбиљну тему за размишљање. Узрок за масовно и вековно поштовање Николаја Чудотворца је у његовом унутрашњем богатству. Он је притом тако вешто сакрио тајну свог унутрашњег живота од спољашњих очију да нам нису познате скоро никакве чињенице из његове биографије. Слава је нашла Николаја након што је напустио Земљу и ушао у небески мир, односно онда кад су минуле опасности гордости и таштине (ових неизбежних сапутника славе и похвале). Спомен на Светог Николаја обележавамо најмање два пута годишње, а често чинимо службе сваке недеље четвртком и упућујемо му своје молитве. У предновогодишње време у овом поштовању има великих примеса клоунаде која љути људе који заиста воле свеца. Треба покренути питање о облицима и начинима поштовања Николаја који би заиста прослављали угодника Божијег и доносили нам реалну корист. «Угледајте се на мене, као ја на Христа,» рекао је у једној од својих посланица апостол Павле. То није просто појединачан позив, упућен конкретном аудиторијуму. То је духовни закон. По овом закону човек стиче корисне навике, учи и расте угледајући се на оне који су бољи од њега, који су отишли даље од њега и зову га за собом. Важно је истаћи да Павле не каже «угледајте се на Христа», већ «угледајте се на мене, као ја на Христа». То значи да узвишеност угледања на Господа не полази одмах свима за руком, већ прво треба да учимо од оних који су блиски Богу. Сад опет упутимо мисаони поглед према Николају Чудотворцу. У чему можемо да се угледамо на њега и како да кроз угледање покажемо максимално поштовање према свецу? На пример, тајним чињењем добрих дела. Ово није баш најпријатније дело за човека којег разједају тајне болести, који жели похвалу и жуди за славом. Али, управо је то оно по чему се прославио Николај, који је анонимно помагао људима који би доспели у невољу. Није тајна да нам светитељи оживљавају Јеванђеље Господа Исуса Христа оваплоћавајући га у свом понашању. Дакле, реч Божија нам говори о «Оцу, Који тајно», «Који види тајно и узвраћа јавно» и позива нас да молитву, милостињу и пост не чинимо да нас људи виде, већ ради Господа. Међутим, уобичајено често читање ових речи ни из далека не доводи до њиховог испуњавања на делу и ми настављамо да чинимо добро тајно желећи признање и похвалу. Потребни су нам примери. Потребни су живи људи који су реч и мисао претворили у дело и који се заповестима нису руководили од прилике до прилике, већ стално. Такав је Николај. Он је срцем добро знао оно што је рекао један од отаца Египта, тачније: најпостојаније и најисправније је добро које се чини тајно. Николај је из света желео да оде како би у монашкој осамљености служио Богу постом и молитвом тако да му ништа не одвлачи пажњу. Али, Бог, Који човека познаје боље него што човек сам себе зна, показао је Николају други пут. Овај пут се састојао у бризи за паству и животу међу бројним људима које колебају страсти. Тако је подвижник био лишен спољашње осамљености и био је приморан да тражи унутрашњу осамљеност. И у овоме опет можемо да се угледамо на њега. Већ смо укратко рекли нешто о томе да човек ретко схвата лепоту и вредност тајног чињења добрих дела. Своје ионако ситно добро склон је да до краја упропасти и да се лиши будуће награде због саморекламе и овог «трубљења пред собом» које је Христос осуђивао у лицемерима. Николајев лик у овом смислу не само да излива на нас своју топлу светлост, већ нас учи да мењамо свој живот у складу с јеванђељском новином. А његова друга лекција коју нам упућује састоји се у потреби да чувамо и васпитавамо свог унутрашњег човека. Монашком животу су склони веома малобројни. Али, за повремено бежање од испразности, за ћутање и молитву, треба да пронађе времена свако онај ко није окренут на наличје и ко не живи само спољашњим, ко чува и штити свој унутрашњи свет. Извор снаге за човека је кад стоји један на један пред Господом. И онај ко је учинио много јеванђељски великог и корисног треба само једном својом страном да буде окренут ка свету и људима. Друга половина његовог живота треба да буде скривена у Богу, у општењу с Њим. Честитке, поклони, црвени кловновски носеви, џакови на леђима, дечји смех, браде од вате… Никољдан је наравно, још и дечји празник. Али и у ово весело врзмање с очекивањем изненађења било би лепо унети јеванђељски квасац. Ради се о томе да су деца за време овог (а и не само овог) празника усмерена на добијање различитих добара: пажње, нежности и поклона. А и сама, кад напуне известан број година, могу бити не само потрошачи добара, већ и творци сваког добра. «Да ли волиш Николаја Чудотворца? А да ли знаш где је тајна његове познатости и љубави према њему? Тајна је у томе што је памтио и испуњавао речи Писма: «Блаженије је давати него примати.» Указаћеш поштовање Николају Чудотворцу ако се у томе будеш угледао на њега. Помози родитељима у кући. Помози други који заостаје у учењу да усвоји предмет који знаш и разумеш боље него он. Данас и увек подели на одмору сендвич с другом из клупе. Размишљај о другима, а не само о себи. Јер, давати не значи само предавати из руке у руку новац или ствари. Могу се давати време, снага, знање, брига, молитва. Тиме треба да се баве сви, укључујући и децу.» Овакво поштовање свеца је врло тражено и оно, нажалост, засад још није главни и општеприхваћени начин да се Николају изрази своја љубав. И још један врло важан моменат. Николај је сад житељ Небеског царства. Разговор о њему је одличан начин да се поведе реч о бесмртности душе, о духовном свету, о непобедивости добра које је учињено у име Божије. Ако је с децом често тешко или немогуће говорити о мученицима због страшних мука које су претрпели, о свецу као што је Николај може се говорити увек. Само да лик свеца не буде превише «увијен у целофан» и «сладуњав». Само да се не сведе све на деку с џаком, на дечја писма с молбама за поклоне, у којима се види да се апетит генерације која расте озбиљно распламсао. Њима више није до чоколадица. Дечица све чешће моле за плеј-стејшне и нове моделе мобилних телефона. А родитељи, ови «даваоци» и «виновници», ови чести егоисти и тајни атеисти, гануто се кикоћу над писмима и молбама своје дечице. Добро је ако светац не примети много тога ситног и ништавног у нашим празницима који су му посвећени. А ако примети и разгневи се? Јер, предање нам говори о шамару коју је од Николајеве руке добио Арије. А то значи да светац није дат како би бесконачно делио поклоне или се бринуо о онима који плове водама. Он ревнује за Истину. Треба да га поштујемо тако да не осетимо његов длан на свом образу. Уопште, треба размишљати о поштовању светаца. Да их не бисмо поштовали само службом и богатом трпезом. Јер, могу се наћи и други законити и благочестиви начини да свецима изразимо своју љубав. На дан сећања на сваког од јеванђелиста можемо у храму организовати читање одговарајућег Јеванђеља. А и сваки светац чије су књиге ушле у Библију може се поштовати на овај начин. На дан сећања на Јована Милостивог или Филарета Милостивог, Сам Бог заповеда да се на свеце угледамо у делима љубави. На дан сећања на Симеона Столпника, наравно, човек се неће попети на сто, али може да покуша да искључи мобилни, телевизор и компјутер и да нека три сата поседи у тишини. Потребни су стваралаштво и свеж поглед. Пошто ни сами свеци нису законици и формалисти, већ у највишем степену занимљиви и дубоки људи. Дакле, зима је, предосећај Божића, осећај тајне у студеном ваздуху и још једно сећање на Светог Николаја. Како ћемо славити? https://mitropolija.com/2024/12/18/kako-cemo-slaviti-spomen-na-svetog-nikolaja/  

Емисија из архиве нашег радија.

Емисија из архиве радија посвећена Светом Николи…

Догађаји који су обележили живот Епархије ваљевске у претходних седам дана…

Догађаји који су обележили седмицу за нама.

Преглед најважнијих дешавања у претходних седам дана у Епархији ваљевској.

Преглед најважнијих догађаја у Епархији ваљевској у претходних седам дана…

Догађаји који су обележили живот Епархије ваљевске у претходних седам дана

Дешавања која су обележила живот Епархије ваљевске у претходних седам дана…

Преглед најважнијих дешавања у Епархији ваљевској у претходних седам дана.

Догађаји који су обележили живот Епархије у претходних седам дана…

Преглед догађаја који су обележили живот Епархије у претходних седам дана…

Преглед најважнијих дешавања у Епархији ваљевској у претходних седам дана…

Важно је да се изнова преиспитујемо да ли смо добри према деци – Угледни дечји и адолесцентни психијатар др Биљана Пиргић одржала је још једно у низу квалитетних и душекорисних предавања, пруживши својим суграђанима драгоцене савете о васпитању деце, расветливши тему “Да ли смо довољно добри родитељи (одрасли) нашој деци?”. Са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија, у оквиру циклуса “Православље и млади”, трибину је у Вишем јавном тужилаштву приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог- Не треба да се трудимо да будемо непогрешиве маме, јер то не постоји. Али, сасвим је довољно да будемо довољно добри и то је свака посвећена мама, без обзира на ниво њеног образовања, констатација је којом је др Биљана Пиргић, дечји и адолесцентни психијатар, психотерапеут и психоаналитичар, отворила своје излагање. Под појмом “деца” подразумевају се и сопствена, али и уопште деца са којима се сусрећемо и радимо, која у нас гледају, уче и увек су слика нас одраслих и света којег ми креирамо, јер су она у тај свет дошла и сналазе се. Стога, сматра др Пиргић, питање из наслова предавање, увек треба да имамо. Три “П”, односно посвећеност, поузданост и предвидљивост, према речи струке, јесу карактеристике које би требало да имају одрасли- родитељи и професионалци који се понашају одговорно. – Свако ко је посвећен у било ком послу долази до успеха. Посвећеност подразумева преданост и једну фокусираност, праћење и труд да се нешто разуме, да се у нечему истрајава, да се буде упоран и доследан. Посвећен човек није човек који не греши. Он ће се бавити својим грешкама и трудити се да их исправи. И то је оно што је битно у родитељству- да родитељи знају да се не плаше својих грешака, али и да их не сакривају и да не беже од њих. Томе треба да уче и своју децу- казала је др Биљана Пиргић о карактеристици одраслог која је јако важна у развоју детата. Говорећи о другим двема психолошким особинама- поузданости и предвидљивости, она је истакла да детету треба да буде предвидљива реакција родитеља у опхођењу са децом, али и свима са којима долазе у интеракцију. – Ми васпитавамо децу према ономе како свакодневно живимо, како се опходимо једни према другима, родитељима, пријатељима… Јако је важна поузданост и предвидљивост у реаговању, јер оне детету праве осећање сигурности, без ког детету нема стабилног развоја. Све што радимо треба да задовољава основну потребу детета, а то је да се осећа сигурно, прихваћено и вољено- објаснила је др Пиргић. Говорећи о потребама и задовољствима деце, предавач је скренула пажњу да та два појма не треба мешати. Наиме, деца имају потребу за играма и то је задовољство, али осећање сигурности јесте истинска потреба која се састоји од збринутости у физичком смислу (да не будемо гладни и да нам буде топло), али и у емотивном смислу. Важно је разумети потребе, интересовања деце, јер се на тај начин показује заинтересованост за њих, односно да им пажљиво указујемо да нешто није примерено (облачење и сл.), јер родитељи често знају да буду груби и несвесни изговорених речи, које децу могу да повреде. – Посвећен родитељ ће да прати промене и да примети како му се дете мења, да види да ли је дете овог или оног темперамента, да ли бурно реагује… Родитељи који имају више деце могу да примете да никад нису исти родитељи, јер су деца различита и у њима покрећу различита осећања. Исто важи и за децу у окружењу- неко дете нам је одмах симпатично и са њим успоставимо контакт, а неко нас иритира. У позицији одраслог, без обзира на то да ли смо терапеути, свештеници или рођаци, стално морамо имати на уму да су деца осетљива и повредљива- указала је др Пиргић на суштински важне ствари у бављењу децом, без обзира на однос у којима се са њима налазимо. Деца која нису вољена се разбољевају од разних врста болести, органских и психолошких, и јако је важно да то озбиљно схватимо, скренула је пажњу др Биљана Пиргић на појаву о којој је важно говорити, имајући у виду да се услед лоших односа родитеља и чланова фамилије, направи негативан контакт и однос у ком дете осећа да није прихваћено, иако мајка изговара речи попут “љубави…” – Важно је да се стално питамо да ли смо довољно добри родитељи и одрасли нашој деце баш као што ми православни верници изнова радимо на свом духовном животу. Не можемо да кажемо да смо једном постили, једном се исповедили и причестили. То је незаустављив процес. Ми се стално трудимо, преиспитујемо какво нам је срце. Јесмо ли се отворили, јесмо ли ушли преко молитве у однос са Богом… Тако је и у односу са децом- поучила је др Пиргић, повукавши интересантну паралелу односа са Богом и децом, који и један и други изискују максималну посвећеност. Говорећи о најчешћим проблемима деце млаћег узраста, др Биљана Пиргић је навела да су то постављање граница и сналажење родитеља у односу на то. – Границе се постављају без освете и колапса. Освета би била батине и сурово кажњавање, а колапс је повлачење и попуштање. Границе су битне примера ради ако деце хоће да иде према утикачу, јер су нешто што је забрана. Граница је то да оброк траје “од до”, да толико траје игра, цртани филм… Кад неко задовољство траје и мора да престане. Такође, граница је научити дете о томе шта је штетно и оне одржавају стабилност унутрашњег система. Дете које има осећај за границе, сигурност и стабилност, нема немир и дилему шта треба да ради- једно је од бројних објашњења, праћено стручним саветима, које је др Биљана Пиргић упутила завичајцима који су, као и увек приликом њених предавања, дошли у јако великом броју. Након излагања, др Пиргић је с пажњом одговарала на питања свима који су желели да продубе сазнања о овој изузетно важној теми за родитеље, наставнике и све који се професионално баве новим нараштајима, као и друштвено одговорне људе уопште. Ј. Ј.  

Један од истакнутих научних посленика млађе генерације др Данило Михајловић, теолог и психотерапеут, одржао је предавање „Страх и анксиозност“ у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву. Предавање је окупило велики број махом младих Ваљеваца, а присуствовао му је и свештеник Саша Ђурђевић, парох при Храму Светог Саве у Норт Порту (САД), који је заједно са протонамесником Дејаном Трипковићем 2008. покренуо овај циклус сабрања са циљем приближавања православне вере и науке младима, али и свима који желе да уреде свој живот према њиховим начелима.

О теми „Вера и спорт“ у циклусу „Православље и млади“ говорили су током ових седамнаест година бројни прослављени српски спортисти попут Дејана Бодироге, Дејана Томашевића, Влада Дивца и других, који су са публиком која прати овај реномирани циклус поделили своја искуства са такмичења и освајања најсјајнијих одличја, као и искуства спознаја сопствене личности у односу са Богом по Чијој вољи и промислу се збивају све земаљске победе и порази. Јовица Спајић, ултрамаратонац и припадник Специјалне антитерористичке јединице МУП- а Србије, расветлио је ову тему из угла бављења спортом који изнова тестира и помера границе људске издржљивости, истовремено отварајући човеку спознаје о вољи и милости Творца, те подсећајући на љубав према ближњима као највредније у животу

„Ако икоме ишта значи ово што ја радим, да га подстиче да машта о нечему што и сам жели да оствари, да му улепша дан, ја ћу наставити овим да се бавим“, једна је од надахњујућих порука које је на трибини у Вишем јавном тужилаштву упутио Јовица Спајић, један од најбољих ултра тркача на свету, у оквиру циклуса трибина „православље и млади“. Захваљујемо се ТВ „Ва плус“ из Ваљева на аудио снимку трибине.

Са благословом Епископа ваљевског г. Исихија, презвитер др Оливер Суботић, парох Храма Светог Александра Невског на Дорћолу, одржао је предавање на тему „Ко је као Господ Бог наш?“ (ПС. 112,5), у четвртак 24. октобра у Храму Вазнесења Господњег на Убу. Након получасовног излагања оца Оливера, бројни посетиоци су му постављали питања на која је он радо одговарао. Оца Оливера најавио је свештеник Душан Бабић, један од пароха Убског храма.

Тешко је сетити се догађаја који је са таквом пажњом примљен међу Ваљевцима као што је то трибина „Хришћанство у савременом свету“ и монодрама „Речи о Свечовеку“, које је у Музичкој школи произнео угледни драмски уметник Небојша Дугалић на позив Црквене општине при Храму Васкрсења Христовог, а са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија.

Пред више стотина Обреновчана и гостију са разних страна, протојереј-ставрофор Гојко Перовић одржао је предавање на тему „Брачни живот у савременом свету“ у парохијском дому Храма Силаска Светог Духа на апостоле. На веома пријемчив начин, уз бројне досетке и анегдоте, предавач је говорио о искушењима и проблемима у браку, отуђености брачних партнера, направивши притом и паралелу са монасима који иду из једног манастира у други. Позивајући се и на учење Апостола Павла, објаснио је и зашто је брак важан, и као такав темељ хришћанске цивилизације.

Прослава храмовне славе на Дивчибарама употпуњена је духовном трибином „Смисао Светосавља данас“ у оквиру које је о, за српски народ, суштински важној теми говорио академик др Дарко Танасковић у суботу 10. августа у порти Храма Светог великомученика Пантелејмона на Дивчибарама.

„Свете тајне су средство и циљ и ван њих нема човекове стварности“, рекао је протојереј Александар Михаиловић, свештеник из Пожаревца, током предавања „Свети Јустин Ћелијски о циљу човековог живота“, које је одржао у Храму Покрова Пресвете Богородице, у понедељак 15. јула 2014. године, на празник Полагања ризе Пресвете Богородице. У присуству Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија, игуманије манастира Ћелије мати Гликерије са сестрама,  бројних свештенослужитеља и поклоника и поштовалаца светитеља, отац Александар је открио само делић сложеног, а јединственог Авиног језика, његове кованице, затим неологизме (нове речи), позивајући се притом на Стаматиса Склириса, великог грчког иконописца, који је рекао да ко хоће да урони у лепоту српског језика – да чита Преподобног Јустина и чувену поетесу Десанку Максимовић. Подсећамо, предавање је уприличено у склопу обележавања јубилеја Преподобног Јустина: 130 година од рођења, 45 од упокојења и 10 година од преноса његових моштију.

Дугогодишњи лекар ургентне медицине, начелник Градског завода за хитну помоћ, а упоредо са тим и сјајан писац који лепом речју лечи и оплемењује, др Зорица Кубуровић одржала је предавање „Васпитање деце и младих кроз књижевност“ у оквиру трибине, коју је са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог на платоу испред Саборног храма. У преподневним часовима, др Кубуровић је гостовала у Казнено-поправном заводу Ваљево на позив духовника установе протонамесника Дејана Трипковића.  Вече лепе и мудре речи песмом су употпуниле Јована Трипковић и Ксенија Крунић. Детаљније на https://www.eparhijavaljevska.rs/index.php/2024/07/05/ciklus-tribina-pravoslavlje-i-mladi-ugostio-dr-zoricu-kuburovic/

„Под коцкањем подразумевамо начине на који долазимо до новца, а да нисмо уложили рад, труд, напор“, каже психотерапеут Иван Гавриловић. Коцка је, као и остале болести зависности, тренутни бег од проблема, доноси краткотрајно растерећење и олакшање, истиче наш саговорник, ангажован у терапијској заједници „Земља живих“ , у којој програм траје тридесет месеци, уз вођење светотајинског живота. Психотерапеута питамо има ли разлике између коцкара-зависника и професионалног коцкара, зашто је уврежено мишљење да се ова зависност најтеже лечи и да ли се по завршетку програма говори о залечењу или излечењу.

О осећању зависности, зависничком понашању и зависничком односу разговарамо са др Биљаном Пиргић, дечјим и адолесцентним психијатром, психотерапеутом и психоаналитичарем. Како се зависност, у почетку неопходна за преживљавање и опстанак по доласку на свет, развија до паразитског и заробљавајућег односа у одраслом и зрелом добу, објашњава докторка, поткрепљујући примерима из богате терапеутске праксе.

Педагог Ива Јевтић из Саветовалишта за младе у Дому здравља Ваљево, говорећи о болестима зависностима, каже да су данас међу младима у највећем порасту зависници од електронских цигарета и информационих технологија. Истиче да лечење траје минимум две године, те да се након тог периода говори о залечењу, а не излечењу. „Не оправдавајмо, али ни не осуђујмо оболелог од болести зависности!“, апелује наша гошћа.

У новом издању емисије „Са Богом и Хипократом“ гостују Јелена Илић, виши физиотерапеут и Дејан Драјић, председник Удружења Мултипла склероза Колубарског округа. Разговарамо о овој подмуклој, хроничној болести, за коју нема лека и која напада људе у најбољим годинама. Иако је болест неизлечива, уз адекватне терапије може се побољшати квалитет живота, чему сведоче успешни пројекти које наши гости заједно реализују. Захваљујемо се и Удружењу на Захвалници коју су доделили нашем медију.

Зависност деце од екрана (мобилних телефона, интернета, телевизије…) јавља се и у најранијем детињству и клинички психолог др Влајко Пановић, подвлачи да су деца по природи радознала, те да су и она, попут одраслих, зависна од информација и узбуђења. Говорећи са аспекта човека са огромним вишедеценијским искуством у решавању разних породичних криза, по Пановићевом мишљењу, дете до своје треће године не би требало да има додира са екраном, а да најједноставнији мобилни телефон може да користи кад крене у школи, али само да се јави родитељима. „Деца треба да буду аутентични носиоци реалности, а не да личе једни на друге“, истиче наш саговорник, додајући да су доброта, стрпљење и лични пример обрасци за васпитање деце, као и да је живот у врлини најбоља одбрана од греха.

Ива Јевтић, педагог у Саветовалишту за младе у Дому здравља Ваљево, говори о бројним изазовима, проблемима и кризама са којима се млади сусрећу данас. Истиче да је важно да родитељ добро познаје своје дете, да проводи квалитетно време са њим, да ослушкује његове потребе и жеље, укаже на опасности које га вребају, али и на последице, ако уради нешто погрешно. Нада се и верује да ће данашњи млади оставити боље наслеђе својим потомцима од оног које смо ми дали њима.

Ива Јевтић, педагог у Саветовалишту за младе у Дому здравља Ваљево, један је од предавача на предстојећој трибини коју организује Светосавска омладинска заједница у недељу 18. августа од 20 часова у свом простору, у улици Војводе Мишића 30. Са њом разговарамо о најчешћим изазовима са којима се млади људи суочавају, као и о утицају популарне уметности на њихово одрастање. „Треба да подстичемо посебност у њима, да их охрабрујемо у жељи да буду своји, да се угледају на позитивне узоре, као и да негују хришћанске врлине, оличене у доброти, чињењу племенитих дела, помагању другима“, каже Ива, позивајући све заинтересоване на сабрање у недељу.

Др Зорица Кубуровић, лекар и писац, за радио „Источник“ говори о свом примарном позиву, љубави према лепој речи, али и вери која је надахњује у стваралаштву. Она је специјалиста ургентне медицине, сада је у пензији, а као лекар је учествовала у ископавању моштију Преподобног Јустина, што је за њу посебан професионални и емотивни доживљај. Сложивши се са оцем Романом Матјушиним, кога је више пута посећивала, признаје само књижевнике и књижевна дела која ничим не нарушавају достојанство другог човека, истиче да смо преоптерећени „извиканим“ писцима, чији ниједан цитат или дело не знамо.

С обзиром да је јун месец менталног здравља, гости радија „Источник“ су др Владимир Тошовић, специјалиста психијатрије у ваљевском Здравственом центру, и нутрициониста-дијететичар Снежана Маринковић из Завода за јавно здравље Ваљево. Говоре о болестима зависностима; Снежана о зависности од хране, а доктор о осталим болестима. Питамо да ли је зависност болест или избор, да ли су само гојазне особе зависне од хране и зашто је лечење далеко компликованије него што се мисли. „Најважнија је мера у свему, човек када има меру, зна докле може“, кажу наши гости.

Интерниста, кардиолог, сонографиста и санитетски мајор, примаријус др Стојан Бабић, објашњава како и кад се крвни притисак може лечити без лекова. Истиче да је храна од примарне важности, али није поборник редукције меса. Нарочито је важна физичка активност и ниједна болест није препрека за бављење њом. „Ако је човек физички здрав, он је и ментално здрав“, каже др Бабић.

Исцељење згрчене жене (Лк 13, 10- 17) у којој је био дух немоћи пуних осамнаест година једно је од мноштва чуда, која је Господ Христос учинио за време земаљског живота, а која су многе верујуће још више утврдила у вери у Њега, а неверујуће навела да поверују. Имати „духа немоћи“ у ондашњем јудејском друштву значило је бити физички болестан, али то се повезивало и са духовним стањем. Такође, указао је у свом тумачењу јеванђељског одломка ђакон Радован Радивојевић, болести су често сматране последицама греха или демонском запоседношћу. „Колико често и ми носимо своје „згрчености“- страхове, грехове и туге, које нас спречавају да ходамо усправно кроз живот? Господ нас подсећа да Он има мож не само да нас ослободи, већ и да нас потпуно обнови“, указао је ђакон Радован Радивојевић.

Човекова тежња за материјаним стварима и уживању у њима, као и занемаривање ближњег, свој врхунац имају у 21. веку и времену у коме живимо, а такав поглед на свет утемељен је у 20. веку, када долази до одвајања човека од Бога, због чега он постаје самољубив и сам себи довољан, указао је протонамесник Величко Илић у емисији „Сведочења“. Јеванђељска прича о безумном богаташу (Лк 12, 16- 21) поново нас подсећа на нашу вечну перспективу, али и на вечну духовну пропаст. О томе говори разговор који са самим собом води богаташ након обилног рода њиве, несвестан да је тај род дар Божји. „Бити богат није грех, као што ни бити сиромах није грех. Богатство само по себи није зло, али јесте велико искушење“, једна је од поука оца Величка Илића упућених на основу познатог јеванђељског записа.

Свето јеванђеље по Луки, зачало 39, доноси нам сведочанства о два чуда која Господ Христос чини током Свог живота на земљи- чудо исцељења крвоточиве жене и васкрсења кћери старешине синагоге Јаира. Ова два чуда дешавају се једно за другим, а на молбу потребитих. Међутим, указао је у свом тумачењу јеванђеља ђакон Немања Арсеновић, Јаир тражи од Спаситеља да дође у његову кућу, као да се осећа нека „материјалност“ у његовој вери што је чини недовољно јаком. Насупрот њему, стоји жена која дванаест година крвари и која оздравља само додирнувши хаљине Господа Христа. Њена вера помоћи ће и Јаиру и свима који су били очевици тог чуда да се увере да је управо вера оно што нам је неопходно за спасење. Вера је централна тема ова два чуда. „Вера је једино што Господ тражи од нас и ова чуда Господ чини да покаже да је Њему све могуће, односно да се без његове воље не може чинити ништа“, истакао је отац Немања Арсеновић.

Спремност Господа Христа да се суочи са човеком поседнутим легионом злих духова, помогне му и исцели га, показује Његову власт над демонима и љубав према сваком човеку, без обзира на дубину духовног ропства, указао је протонамесник Живојин Кнежевић у свом тумачењу јеванђељског одломка Недеље 23. по Духовима (Лк 8, 26- 39) о изгону злих духова из човека. – Он (Христос) враћа достојанство, чистоту и разум особи којој нико други није могао, нити желео да помогне. Христов чин је уједно и упозорење за апостоле, а преко њих и за нас савремене хришћане, да никог не одбацујемо, да љубав не сме да има границе и да мора да је беспоговорна чак и према онима који нам зло чине. Тек онда смо Христови ученици- рекао је отац Живојин Кнежевић. Господ изгони демоне у свиње, према јеврејској традицији, нечисте животиње. Оне се утапају и свињару је нанета штета. Али… – Губитак свиња открива колико је људска душа драгоцена. Христос показује да је спасење једног човека вредније од свих материјалних ствари. Њихов губитак је требало да послужи као позив на покајање и преиспитивање живота- навео је отац Живојин Кнежевић. То ће се, подсетио је он на тумачење Блаженог Теофилакта Охридског, и догодити- свињари ће несвесно постати проповедници овог чуда, баш као и исцељени човек и народ у Гадари у којој се ово чудо и одиграло.

Прича о богаташу и убогом Лазару (Лк 16, 19- 31) доноси нам представу о двема различитим вредностима према људским мерилима. Али, указао је у свом тумачењу ове приче протонамесник Слободан Алексић, као што новчић има две стране, тако их има и слика двојице људи- једног који ужива у свем овоземаљском благу и другог који дане проводи у патњи. Наиме, гледано људски очима, богаташ је благословен и Господ је на њега излио многобројна блага и благослове, док се за човека који лежи болестан испред његових врата може рећи да је кажњен. То су, дакле, људске норме по питању неких животних ситуација. Међутим, ова два човека стоје насупрот један другоме и гледају се у огледалу. Богаташ гледа у Лазара, који је гнојав, болестан и израњављен и то јесте слика његове душе. Лазар, пак, гледавши у богаташа, види раскош и то јесте слика његовог духовног стања. Симболика и закључак ове приче, објаснио је отац Слободан Алексић, јесте да је Бог, створивши човека по својој слици, дао човеку тело као сасуд душе, али оно што је претежније од тела јесте душа. Када се она стави на прво место, као што је то код Лазара, јасно је да су наши закључци на земљи нелогични и неразумни.

У древној Јудеји, у времену земаљског живота Господа Христа, пољопривредне културе су се садиле тако што би се семе бацало пре него што би земља била узорана, тањирана и сл. Кад сејач изађе да сеје, он семе баца свугде и може да га баци и на тло које није плодно, јер он то не зна док не узоре. На њиви има плодног, мање плодног или потпуно неплодног земљишта, али поред њега пролази пут којим се долази до њиве. Неко семе ће завршити на том путу, а поред пута се нађе и неки камен. Зато, Господ Христос користи управо параболу сејача и њиве како би својим савременицима, навиклим на такав начин приповедања, предочио шта бива са речју Божјом која се на ширење од Господа предаје људима, објаснио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског г. Исихија, тумачећи јеванђељски одломак о сејачу и семену (Лк 8, 5- 15) у емисији „Сведочења“. „Семе је реч Божја. Христос говори, Христос сеје. Он је Бог, сејач и Спаситељ наш. Апостоли су они који су наставили сејање“, навео је протонамесник Филип Јаковљевић. „Христос нас увек позива да будемо делатни, а с тим у вези требало би добро себе да проанализирамо. Најпре колико читамо Свето писмо- реч Божју која је дошла до нас. Да ли га читамо или не, односно да ли то чинимо из искрене потребе или само зато што нам је свештеник то рекао? Колико разумемо оно што смо прочитали?“, запитао је отац Филип Јаковљевић, истакавши да је јако важно да имамо реалан доживљај прича из Светог писма, а не да их прилагођавамо себи.

У древном Израиљу сматрало се проклетством „ако нечије име не остане“, односно ако неко нема децу. О томе нам сведоче примери родитеља Пресвете Богородице и Светог Јована Претече, који су били пресрећни кад су добили децу у позним годинама. Животни усуд удовице из града Наина (Лк 7, 11- 16) посебно је тежак јер јој се супруг упокојио, остао јој је син јединац, којег такође сахрањује. Мноштво народа на сахрани указује да је реч о угледној породици и да са удовицом многи саосећају, јер смрт детета, гашење једне куће се сматрало великом трагедијом, навео је протојереј Бранко Чолић, тумачећи овонедељни јеванђељски одломак у емисији „Сведочења“. Господ Христос се сажалио на удовицу и подигао из мртвих њеног сина и било је то треће чудо васкрсења које је учинио. „Бог зна шта се догађа у сваком човеку. Видео је велику тугу ове жене и знао је каква је трагедија губитак детета у јеврејском народу. Такође, знао је и какав утисак ће чин васкрсења оставити на мноштво људи у погребној поворци. Христос се сажалио на жену из Наина, али се сажалио и на све нас, када је дошао и узео све наше грехе на Себе. На Његову реч, дечак васкрсава, јер Он може да победи смрт“, истакао је отац Бранко Чолић.

Господ Христос је нама оставио јасну поруку сажету у двема највећим заповестима- да љубимо Господа свим својим срцем, свим својим бићем, а исто тако да љубимо ближње као саме себе. Наши ближњи су сви људи и потребно је да негујемо смирење као једну од најважнијих хришћанских врлина. Из тог смирења, можи ћемо да чинимо добро свима, без обзира да ли је реч о нашим најближима или неком ко се нашао на нашем путу живота, рекао је јереј Александар Филиповић у свом тумачењу јеванђељског одломка о љубави према ближњима, али и непријатељима (Лк 6, 31- 36), што се први и једини пут среће управо у хришћанској вери. Важно је, указао је он, да се трудимо да живимо како нам јеванђеље налаже и да на сваког човека, без обзира на то у каквом смо односу са њим, гледамо као на икону Божју, јер свако од нас је створен по икони и носи лик Божји у себи.

Број десет често означава потпуност или целину. Тако, кроз десет девојака у истоименом јеванђељском одломку (Мт 25, 1- 13) се приказује цела заједница верника, наглашавајући да је важно да сваки појединац буде спреман, а број 10 ову причу чини слушаоцима лако памтљивом, објаснио је ђакон Душко Перић једну од више инспиративних парабола којима нас Свето јеванђеље поучава о Другом доласку Господа Христа и Царству небеском. Подела на пет мудрих и исто толико лудих симболизује стање духовне спремности унутар заједнице, што указује да међу верницима увек постоје они који су будни и припремљени, као и они који то нису. Из тога, истакао је отац Душко Перић произлази да сваки појединац мора преузети одговорност за своју духовну спремност, јер није довољно само припадати заједници. Такође, указао је он, прича се може протумачити и да сваки човек има једнаке шансе за избор и подстиче вернике да буду опрезни и спремни за долазак Царства Божјег.

„Жена Хананејка представља незнабожачки или многобожачки народ, све оне који нису знали за живог Бога, који су учени од детињства да је Бог сунце или каква друга твар. Кроз жену Хананејку Господ показује читав један народ, такође битан за спасење“, приближио је ђакон Милан Јанковић слушаоцима емисије „Сведочења“ јунакињу јеванђељског одломка (Мт 15, 21- 28) који ће бити прочитан у 17. недељу по Духовима. Хананејка моли Господа Христа да исцели њену болесну кћер. Он је испрва игнорише, не одговара на њене молбе, покушава чак и да је одврати од њеног наума, али када види колико је велика њена вера, колико смирење пријављује, Он услишује њену молбу и исцељује јој кћер. „Смирење је мајка свих врлина. Имамо безброј светитеља који су је пројављивали и на њих би требало да се угледамо“, истакао је отац Милан Јанковић.