Свакодневна Литургија у Покровској цркви и у Лелићу

Ове недеље, закључно са суботом, 11. децембром, свако јутро се од 7 сати служи Света Литургија у Храму Покрова Пресвете Богородице и у манастиру Лелић.

Протонамесник Бранко Чолић на слави Пустиње: Гледајући Пресвету Богородицу, углачавамо свој лик да светли целом свету

Древни манастир Пустиња који потиче из времена краља Драгутина и који је ове године прославио велики јубилеј – 400 година фрескописа, литургијским сабрањем прославио је своју славу, празник Ваведења Пресвете Богородице. Светом службом је началствовао протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први, док му је саслуживао протонамесник Бранко Чолић који је беседио о великом подвигу родитеља Пресвете Богородице који су је са само три године предали на учење и васпитање у Храм Божји. „Она је мајка свих нас, нико од нас нема толико светости као она, али можемо да јој се молимо и да идемо њеним путем“, рекао је отац Бранко. Појала је певница, а сабрао се велики број верника. Уприличени су литија, освећење славски дарова, као и трпеза љубави на крају Литургије. Бденије уочи празника служили су протојереј Ненад Марковић и протонамесник Мирослав Новаковић уз појање протонамесника Слободана Алексића, ђакона Драгана Станојевића и брата Видана Јокића, ау молитвеном присуству мати Нине, игуманије манастира, сестре Евгеније и неколицине верника.

Владика Исихије на слави Докмира: Пресвета Богордица је ковчег у ком је садржана реч Божја

„Читава Црква Пресвету Богородицу слави више него остале свете и њена светлост је она која нас штити, брани и на најдостојнији начин заступа пред њеним Сином и Богом нашим- поручио је Владика Исихије на литургијском сабрању на Ваведење Богородичино, храмовну славу манастира Докмир, које је од свог устоличења први пут у овој светињи предводио, уз саслуживање архијерејског намесника тамнавског протојереја Небојше Миливојевића и епархијских свештенослужитеља, додавши да је Пресвета Богородица заволела читав свет, уз молитву да њена љубав греје наша срца и увек враћа на пут правоверја и правоживља кроз данашња смутна времена. Преломивши славски колач, Владика Исихије је честитао славу игуманији докмирске обитељи мати Јустини и њеном сестринству. Сабрање је заокружено трпезом љубави у манастирској трпезарији.

Детаљније у тексту Јадранке Јанковић на интернет страници Епархије ваљевске.

Свето јеванђеље Недеље 24. по Духовима за суботу 3. децембар лета Господњег 2022.

Свето јеванђеље по Луки, зачало 46. (9,37-43)
37. А идући дан када сиђоше са горе, срете га мноштво народа. 38. И гле, човек из народа повика говорећи: „Учитељу, молим те, погледај на сина мога, јер ми је јединац; 39. и ево, хвата га дух и виче изненадно; и ломи га уз пену, и једва се удаљи од њега пошто га изломи. 40. И молих ученике твоје да га истерају, па не могоше.” 41. А Исус одговарајући рече: „О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама и трпети вас? Доведи амо сина свога.” 42. А још док он прилажаше стаде га демон кидати и ломити. А Исус запрети духу нечистоме, и исцели дечака, и предаде га оцу његовом. 43. И сви се веома дивљаху величанству Божијем. А када се сви чуђаху свему што учини Исус рече ученицима својим:

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години

По силаску са Горе Преображења, Господ је исцелио дечака у којем је био ђаво. Исцељењу је претходио укор за неверје, које је било узрок због кога ученици нису исцелили поседнутог ђаволом (Лк.9,27-41). Ма чије да је било неверје – оца који је привео сина, народа који се сабрао, или, може бити, и апостола – може се закључити да његово присуство затвара врата милостивог погледа Божијег и Његове помоћи, а да их вера отвара. Господ је и рекао оцу: „Добићеш по мери вере“. Вера није дело једино мисли и ума, него обухвата цело биће човечије. Она обухвата узајамне обавезе верујућег и Онога коме он верује, па макар се оне и не изрекле буквално. Човек се нада на онога коме верује, на њега се у свему ослања и од њега ни у чему не очекује одбијање. Због тога му се и обраћа без сумње као оцу, и иде к њему као у своју ризницу, у уверењу да се неће вратити празних руку. Такво расположење и без речи изазива наклоност код онога коме се човек обраћа. Тако бива међу људима. Међутим, исти вид расположења потребан је и у односу према Господу, свемогућем и свезнајућем, који жели да дарује свако добро. Онај који истински верује никада не бива обманут у својим очекивањима. Ако нешто немамо, премда смо и тражили, значи да немамо потребну веру. Пре свега, потребно је тражити и сместити у срце пуну веру у Господа. Треба је тражити и умолити од Њега, будући да је немамо сами по себи и да је дар Божији. Од оца дечака се тражила вера и он се помолио: Верујем, Господе, помози моме неверју. Веровао је слабо, колебао се, и молио се за утврђење вере. И ко ће се похвалити савршенством вере? Коме, дакле, није неопходно да се помоли: Помози, Господе, моме неверју? Кад би вера код нас била на снази, мисли би биле чисте, осећања света и дела богоугодна. Тада би нас Господ слушао као отац децу. Све што би нам дошло у срце (а у таквом стању могло би доћи само оно што је угодно Господу) ми бисмо добијали без одбијања и одлагања.

чита: јереј Јован Новитовић