Лоша навика је укорењена радња која наноси одређену штету човеку и другима. Много је лоших навика, као што су пушење, псовке, обмане, лажи, лењост, нарцизам, зависност од интернета и друго.
Тешко је рећи која навика је најразорнија. По правилу, лоше навике цветају у бујном букету. Где се пуши и пије, ту се псује, а где се псује, ту су и развратне радње, и тако даље. Међутим, плодно тло за развој ових штетних навика су дубоко укорењене страсти беса и гордости у срцу. Немогуће је замислити да би кротка (тиха) и љубазна особа користила непристојне речи, пушила, непрестано обмањивала и чинила разврат. Свако ко је стекао смирење, кротост у срцу и стреми највишој хришћанској врлини – љубави, никада тако ништа неће учинити.
Човек почиње да се ослобађа лоших навика у три случаја.
Прво, када му је здравље у озбиљној опасности и када је на граници живота и смрти. То се дешава када се човеку постави озбиљна дијагноза и доктор каже: „Ако наставите да пијете и пушите, живећете највише шест месеци, али ако водите здрав начин живота, доживећете дубоку старост. ” Наравно, у већини случајева особа бира другу. Сви желе да живе срећно до краја живота.
Друго, када је људско срце дирнуто свемогућом благодаћу Божијом. То се може догодити након тешке животне кризе и дубоког покајања за сопствене грехе. Тако су се преподобна Марија Египћанка, преподобни Силуан Атонски и други светитељи ослободили својих лоших навика.
Промена на боље може почети и молитвама људи који су нам блиски и који брину о нама. Овај случај је веома добро описао А.П. Чехов у причи „Просјак“. Када нема људи који брину о нама, тешко је натерати себе да учинимо нешто добро.
Међутим, погодне ситуације можда неће настати све док сама особа не почне да тражи и јача своју веру у Бога. Господ нас не спасава без нас самих. Чак и када прети озбиљна опасност, човек који нема веру и страх Божији, живи по принципу који је свети Августин формулисао у својим „Исповестима“: „Дај ми, Господе, целомудреност, али не сада!“ Недостаје му храбрости и одлучности да започне нови живот.
Као што је већ речено, пре свега је важно ојачати себе у вери. Да бисте то урадили, не треба да будете лењи да читате јутарње и вечерње молитве, навикнете се на пост, а недељом и празницима покушајте да дођете у храм Божији, исповедите се и причестите Светим Христовим Тајнама. Молитвом и покајањем у душу улази благодат Божија, а са њом у људском срцу налазе себи место врлине трпљења, милосрђа, кротости, љубави, које, уместо дуванског дима, облаче душу и тело човека са нествореном божанском светлошћу, уместо псовке, речи које носе у себи мудрости и радости, уместо увек присутних лажи, појављује се решеност да се за истину и до смрти залаже, уместо лењости, расположење за несебичан рад без сујете и гордости, уместо изопачености, у човеково срце се усађује права љубав.
Док човек води беспослен, расејан живот, верује да му ништа није важно. Када човеково срце додирне благодат Божија, онда се труди да води пажљив живот, да ни на који начин не увреди Господа. Али пошто само Анђели не падају, а ми, људи, стално смо склони греху, онда се у случају и најмањег нашег труда јавља жеља да не накупљамо прљавштину у себи, већ да је одмах покајањем очистимо. Уосталом, речено је да ћемо за сваку празну реч дати рачун пред Господом на дан суда (в. Мт. 12, 36).
