Тамо где постоји права љубав, нема места похлепи и зависти. Ко изазива поделе и немире, далеко је од љубави, далеко од Христа.
Нажалост, многи људи су непријатељски расположени према другима. Клеветају их, понижавају, причају о њима у њиховом одсуству. Много пута и анонимно покушавају да шире лажи само да би изазвали немир и пометњу, бол и тугу.
Али, истина је да само показују злобу коју имају у себи, комплексе од којих пате, потиснута осећања која имају. Зато се баве животима других (посебно оних за које мисле да су им у нечему конкуренти) и не удубљују се у сопствене животе.
Они се плаше да се суоче са својим неуспехом, па траже неуспехе у животима других. Они се плаше да признају свој грех, своје страсти, па се зато фокусирају на недостатке других (ако их нема, замишљају их) и труде се колико могу да их разоткрију, не да би помогли људима, већ да би им нанели штету. Њихови мотиви нису да људе доведу до покајања, већ да им науде, укаљају их, осуде. Јер, да су хтели да им помогну, отишли би код њих и разговарали. Али пошто је њихов ум изопачен и помрачен, они говоре о свима само не о себи, обраћају се другима, али не и себи.
Особа која почини такво зло дело је дотакла духовно дно. Колико год метанисао, колико год постио, колико год молитви изговорио, ако не престане да се непријатељски опходи према другима, неће ништа постићи. Јер, док споља делује скромно и тихо, понизно и мирно, у стварности је себичан и сраман, циничан, зао и велики мрзитељ.
Ако приметиш у себи непријатељске мисли према човеку, покај се. Нарочито ако приметиш да је твоје срце усмерено на одређену особу, потребно је да се молиш за њу још више и не покушаваш да јој наудиш. Ако кажеш да си хришћанин, докажи то. Христос никоме није нанео штету, никога није понизио, никоме се није супротставио, осим оним страсним и гордим фарисејима који су друге осуђивали а себе представљали као спасиоце и чуваре истине.
Нико се неће спасити јер се борио са својим братом. Нико се неће спасити јер је заратио са ђаволом. Ко прашта и љуби брата свога, спасава се. Ко живи како Христос хоће, како је Христос живео, тај се спасава. Све остало је „бајка“.
Морамо престати да гледамо на друге са мржњом, завишћу, злобом, страшћу, презиром, сумњом, лукавством. Овакво понашање само показује наше комплексе, несигурност, осећање инфериорности, лудила, нискости, зависти, злобе, похлепе и незахвалности. Али, поред свега тога, једино што је извесно је да, не само да духовно не напредујемо, већ се рушимо у тами без дна пропасти.
Нема љубави тамо где влада мржња. Нема Христа тамо где влада самоправедност. Нема Истине тамо где се наша истина користи да науди другима, да клевета, да уништи и доведе у сумњу друге. Нема спаса када, уместо да се излечимо од својих страсти, покушавамо да наметнемо своју истину другима.
Немојмо се претварати да смо нечији спасиоци. „Ако Бог оде из твог сећања, љубав ће отићи из твог срца“ (Непознати отац).
Немојмо користити љубав или бригу да бисмо манифестовали страсне покрете нашег срца. Ово је нешто најтрагичније што нам се може догодити. Јер, многи су из „велике бриге“ наудили људима и из „велике љубави“ их разапели.
„Ко са непријатељством гледа на животе других, никада неће добити опроштење својих сагрешења“ (Св. Јован Златоуст).
Завршавам оним што је свети Пајсије Светогорски говорио: „Не бацајмо камење на људе…на хришћански начин“.
Не треба да се супротстављамо другима, утолико више што смо хришћани.
Уместо да бацате камење на друге, баците камење на свог самоидола, сломите његову дрскост, зауставите своју опсесивност, ослободите се злобе. Ако не желите, то је опет ваше право, али знајте да ћете пре или касније окусити резултате својих избора.
Оно што даш добићеш и шта посејеш то ћеш и пожњети. Шта си дао, то ће ти се и дати. Да ли сте дали пољупце, загрљаје и опроштај? Даће вам се. Да ли сте дали злобу, ударце и мржњу? То је оно што ћете добити. Рај си дао, рај ћеш добити. Ђавола дајеш, пакао ћеш добити…
Извор: Поуке.орг
