Обично не знамо како да разговарамо. Наше речи и расправе су попут убода који цепају нашу везу и убијају нашу љубав.
Уместо да наше речи постану још један начин да ојачамо нашу везу, много пута оне постану разлог да се удаљимо од другог. То је зато што када отворимо уста, показујемо шта имамо у себи. А унутра има довољно ега да се не чује други, да се не поштује други, да се вређа други. Отварамо уста и уништавамо све – наш однос са супружником, са дететом, са пријатељем, са колегом.
Честа је појава да се двоје људи сретну и свако жели да истакне себе па се разговор састоји од речи и псовки. Као да се сретну наивна и луда особа. Свако жели да докаже да је супериорнији од другог, да зна више ствари, да има занимљивији живот итд.
Али тако се људи никада не могу повезати. Ова комуникација између њих је раздвајање.
Када упознате некога, не сматрајте то приликом да се покажете, већ приликом да комуницирате са њим. Чувајте се, односно будите пажљиви у мислима и устима. Не дозволите да вам буде лако, ни у најмањој прилици, говорити о себи. Ако вас питају, одговори само конкретно, а не оно што желите да кажете.
Покушајте да избегнете те речи које ће вас наводно уздигнути у очима друге особе, јер на крају оне не помажу вашем „профилу“, већ разоткривају вашу егоцентричност.
Много пута напустимо разговор разочарани, не зато што нисмо имали праву комуникацију са другом особом, већ зато што нисмо успели да кажемо шта смо желели, нисмо успели да „угасимо“ другу особу, нисмо успели да придобијемо другу особу. Наш циљ није била комуникација, већ победа, истицање нашег ега, нашег мишљења.
Ово је потпуно нелогично. Ако ступамо у комуникацију са другим да би повећали раздор међу нама, онда апсурдност нарцизма влада нашим животом и то је наш пад.
Када је „грех мој увек преда мном“, онда ћу свакако бити пажљив са сваком својом речју, у свакој дискусији ћу бити љубазан, у сваком питању и одговору – скроман.
Оно што нам је потребно је свест о нашем греху. Нека он стално буде пред нама да би се заштитили од бахатости и гордости. Покајање, које је динамично стање признања греха, али и наде у промену, требало би да буде стални пратилац нашег живота. Без покајања, смирење умире. . . а онда , тешко нама.
