Сазнате то и изгубите тло под ногама.
То је онај тренутак у вашем животу када се суочавате са смрћу, не као нечим далеким и страним, већ као са догађајем који вам одузима дах.
Само стојите тамо и гледате на свој живот као на мит.
Помислите да је рак фарса. Ја… рак?
Тада ништа више није важно. Свака нискост престаје да постоји. Све глупости са којима сте проводили дан сада су ван вашег времена. Нема више времена за тривијалне ствари.
Дани пролазе, месеци пролазе. Улазите дубоко у битку са звери која је тако неочекивано дошла у ваш живот. И тамо, дубоко у вама, у вашем срцепарајућем болу, почиње да се рађа светлост.
Толико бола, али и толико светлости…
Али звер је страшна. Звер која у суштини жели да поцепа вашу вољу за животом, уништи сваку наду, избрише радост и мир у вашем срцу.
Сваки дан, свака терапија, сваки поглед сажаљења који добијете, сваки излазак и залазак сунца је битка. И уморите се.
Рак је немилосрдан. Долази тако жестоко, али у исто време тако нежно. Нежно као миловање које ни не осећаш и делује ти као лаж. Али, то није миловање, није ни лаж. Тада се све мења. Ви се мењате. На вама је како ћете се променити. Оно што је сигурно је да нећете остати исти. То је једина сигурна ствар.
Плакаћете. И то је сигурно.
И то неће бити као било која друга суза коју си пролио. Ова суза биће другачија. Биће пуна живота који је неочекивано угрожен.
У овој сузи открићете себе, свој живот.
У овој сузи вероватно ћете први пут видети сујету овог света, колико је живот крхак.
У овој сузи вероватно ћете видети и ценити благослов здравља, одсуства бола.
Не, овај текст нема за циљ да било кога растужи, већ да коначно престанемо да се жалимо док смо здрави, док имамо хиљаде благослова!
Престанимо коначно да живимо са гунђањем и несрећом, са тугом и хировима, док имамо много благослова у животу.
Да ли рак мора да дође да бисмо ценили све што имамо? Да ли морамо да изгубимо све благослове које имамо у животу да бисмо их ценили?
Питајте болесника од рака, разговарајте с њим и видећете колико је захвалан што се пробудио без бола, што је могао да заспи а да не повраћа, што може да види сунце, може дубоко да удахне, може и мало да једе, може да прича и да се смеје, може накратко да дође у храм да прими загрљаје, чак и да загрли своју бол, може да сања снове за следеће лето, лето које ти имаш. . .
Да, рак је застрашујући и болан. Не треба да уђе у наше животе да бисмо се променили, да бисмо своје животе сагледали дубински, да бисмо исправно сагледали ствари, да бисмо коначно стекли праве приоритете, да бисмо ценили своје здравље и време.
Погледајте живот оболелог од рака. Да ли ћете наставити да се жалите на свој живот?
Како се усуђујеш, човече, да се жалиш кад ти се живот не завршава у болницама, тоалетима и болничком кревету?
Како се усуђујеш, човече, да имаш притужбе?
Како се усуђујеш, човече, да замераш благословима које имаш у свом животу?
Како се усуђујеш, човече, да се жалиш на безначајне догађаје и да се разочараш малим стварима када неко кога познајеш, твој ближњи, баш у том тренутку стење од болова, иде на хемотерапију, гледа се у огледало и не препознаје себе због изгубљене килаже, косе, младости коју је изгубио за само неколико месеци?
Шта ћемо одговорити Богу када нас позове и пред нас изведе ове људе који се ни усред бола нису бунили, који ни усред рака нису гунђали онолико колико ми гунђамо?
Колико пута размишљам о свом животу, у којем имам толико благослова, а са друге стране их узимам здраво за готово и тако падам у незахвалност или омаловажавање свих ових благодати. Какав ћу одговор дати?
„Боже мој, опрости ми на мојој незахвалности!“ Говорим то изнова и изнова.
„Боже мој, опрости ми што Те не хвалим, што нисам искористио време свог живота како Ти хоћеш!“
«Боже мој, дај ми просветљење да се пробудим без шамара болести; Просветли ме да правилно проценим свој живот, мој народ, а да не будем под претњом да изгубим живот!“
„Боже мој, просветли ме да јасно видим радост у свом животу! Помози ми да не останем у злу, већ да улажем у добре, једноставне мисли, и да останем у свим благодатима које имам у животу!“
„Боже мој, отвори срце моје за милост и праштање, за љубав и смирење, за захвалност и хвалу; Отвори моје срце за сву ову љубав коју добијам од људи око себе и много пута јој не придајем значај који заслужује!“
„Боже мој, уђи у мој живот, уђи у наше животе и промени нас без потребе да искусимо бол.“ . . нико не заслужује да живи са болом. Међутим, Ти, Милостиви и Љубљени Господе, знаш боље од било кога о сваком од нас. Дај нам стрпљења и снаге да изађемо као победници! Очишћени од смрти греха и са јасном визијом, дај да проживимо време свог живота пре него што уђемо у вечност са Тобом!»
