Човеков живот је испреплетен са страxом. То је због пада првог човека у рају и његовог изгнанства одатле. Човек од првог тренутка свог рођења осећа утицај страxа како се суочава са непознатим у овом свету.
Са старењем долази до контакта са палим ближњим и са друштвеним окружењем уопште. Страx расте и претвара се, некад подсвесно, некад свесно, у стресну тортуру која обележава његов живот. Тиранија страxа га непрестано прати и достиже врxунац у последњим данима и сатима његовог живота, када је позван да стане пред смрт.
Постоји ли начин или прилика да се човек ослободи мучног и раздорног заточеништва страxа?
Наравно да постоји и начин и прилика, када се људска воља сусреће са вољом Оваплоћене Речи Бога Оца и када се вечни позив „не бојте се, само верујте“ (Мк. 5, 36) преображава у живот и уверење човека пораженог страxом.
Када Богочовек Господ жели веру од Своје творевине, да је ослободи од тираније страxа, Он заправо жели онтолошку веру. Та вера није спољашње, површно стање, већ дубока, унутрашња стварност.
У овој стварности, човек „душом и телом“, свим својим бићем, приxвата Богочовека Господа и Његово учење, које је садржано у Светом Писму и у учењу светих отаца Цркве, који су тумачили његову веродостојност.
Човек не остаје само на нивоу речи да постоји Бог, већ стиче веру живота, веру заједнице са Богом, општу, унутрашњу, али и спољашњу, кроз истинско покајање и тајанственим животом са Богочовеком Господом.
Неопходно је да наш живот не буде површан и да не будемо хришћани и деца Божија само споља, него је потребна и унутрашња борба да прихватимо вољу Божију и применимо је на наш начин.
Само на тај начин показујемо да верујемо у самооткривеног Бога и да имамо онтолошку заједницу са Њим. Када постоји таква вера, онда нас страх од било чега не може савладати. Обраћамо се свом Створитељу са поверењем и смиреним умом и телом. То поверење ће повећати љубав, што ће заузврат отерати страх из наших живота.
У то нас уверава свети Јован јеванђелист, који у својој посланици пише: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх, јер страх подразумева казну. Ко се боји, није савршен у љубави“ (1. Јованова 4:18).
Тако вера побеђује страх и у садашњости и у будућности, јер она више није непозната, већ позната Творцу нашем, Тројичном Богу, у кога се уздамо са поверењем детета према свом оцу.
А ако Бог жели да се развије нека непријатна ситуација, као што видимо да се то дешава, Он ће дозволити да се то догоди из Њему познатих разлога, који су увек исправни, само ако их прихватимо.
Ако, међутим, није Његова воља да се нешто деси, чак и ако видимо да је по нашој логици очекивани резултат неповратан, он ће се променити дефинитивно, по вољи Божијој.
Наравно, Божија воља се често не дешава јер Бог види наше неверовање. Он види да боравимо у пространству онтолошког страха због потпуног отуђења од нашег Створитеља и из тог разлога се не меша да пружи погодно решење за наше проблеме.
Имајући ово на уму и покушавајући да то остваримо, моћи ћемо да пребродимо ситуацију у којој се сада налази друштво и свако од нас лично, са мање психосоматских губитака.
Изнад свих и изнад свега је Творац човека и творевине – Тројични Бог, како проповеда свети пророк Давид: „Господња је земља и све што је испуњава,
свемир и сви који у њему живе“ (Псалам 23:1). На самом човеку је да Га својом онтолошком вером врати у свој живот, да се смири и спасе.
https://dveri.bg/component/com_content/Itemid,97/catid,62/id,70032/view,article/
