Драга браћо и сестре, данас славимо, како каже Свето писмо, Највећег између рођених од женȃ (уп. Лк 7,28). Славимо Светог Јована Крститеља. У данашњим читањима могли смо да се научимо важним стварима за наш хришћански живот. Једна литургијска молитва то – потребно смешта у речи да нам је Господ оставио покајање за спасење. Када тадашњи људи питају за Духа Светога јер никада пре нису чули за Светога Духа, ми имамо прилику да разумемо оно што је богословља утврдило, а то је да је Свети Дух једно од три лица Свете Тројице. Јован пак није крстио Духом, већ је крстио водом, и крстио покајањем. Онда долази Онај који прима крштење Јованово како бисмо се ми крстили у Духу и истини (уп. Јн 4,24).
Пред људима, драга браћо и сестре, стоји једно важно питање, посебно пред нама хришћанима, а оно се односи на то шта је покајање. Покајање или, како Грци кажу, μετά-νοια, односи се на промену ума, рецимо, начина на који размишљамо, а следноствено томе и начина на који живимо. Преусмеравање нашег ума од онога што води ка греху до онога што нема грех за циљ свога кретања. Покајање ипак није циљ, оно је предуслов за стицање Духа Светога. Због тога се, између осталог, Јован и назива претечом, те и сам он каже за себе, користећи Књигу пророка Исаије (уп. Ис 40,3), да је глас вапијућег у пустињи, те заповеда да се припреми пут Господњи, и поравнају стазе Његове (уп. Мт 3,3). Тако је Јован онај који нам припрема пут, а то је пут покајање. Покајање истовремено значи и смирење. Рецимо то овако, када би нам неко пришао речима да смо грешни, не би нам било право, када то сами себи признамо, некако је лакше, али не и лагодно. Ипак, болно је тачно, нема некога ко није грешан. Такав не постоји. Речима надгробне химне, нема човека да живи, а да не греши. Међутим, спасоносно по нас јесте то да ту није крај. Признањем сопствене грешности, и то пред собом самима, пре свега, тад тек ступамо на пут покајања. Искрено идући тим путем, у смирењу ходећи, да тако кажемо, у сусрет Ономе за кога Јован каже да је Јагње Божије које узима грехе света, за живот света (уп. Јн 3, 1: 29,30). Христос, Јагње Божије, долази у овај свет како би нас ослободио греха; да покида ланце, окове, жице греха, и да нас ослободи. Због тога Он постаје човек показујући смирење. Господње смирење се види у чудесном дијалогу Христа и Јована који се опире да крсти Господа речима да Христос њега треба да крсти. На то Христос одговара захтевом за испуњење сваке правде (уп. Мт 3,13-14). Христос је тако Бог правде, али и Бог милости истовремено. Речи овог дијалога су за нас спасоносе. У старини су се се празници Рођења и Крштења Господњег називали теофанијама, односно богојављењима. Но, овим празником нам се открива и какав човек треба да буде, и то у лику Светог Јована Крститеља. Треба да буде уздржан, побожан, храбар, честит, али Јован није довољан – јавља нам се смирени Богочовек Христос који пристаје на Јованово крштење, на крштење онога који сам каже да није достојан Христу одрешити ни ремена на обући (Јн 1,27). По изласку Христовом из воде, приликом крштења на Јордану где је Јован крстио, отварају се небеса, те се открива и сам Отац гласом који говори о Сину љубљеном који је по Његовој вољи (Мт 3,17; уп Лк 9,28-36!). Јован нам је показао да је прави пророк упућујући на Спаситеља, а није придобијао за себе следбенике. Јован се показао достојним свога послања. Због тога је Јован највећи од жене рођени, драга браћо и сестре. У његовом смирењу је огромна сила, те је и његовог празник толико славан и моћан; због тога се данас и окупљамо на службама. Било би добро да запамтимо једном за свагда шта је покајање: оно је пут којим идемо ка спасењу, при чему спасење има пре свега личносне оквире, оно се односи на личност самог Господа у кога је спасење или који је спасење. На таквом путу до спасења, односно Христа, ми имамо, рецимо тако, Његове раширене руке које нас прихватају онакве какви јесмо. Грешни, али покајни. Потребно је само да се покајемо на том путу. Свадбено рухо за сусрет са Христом, Жеником Цркве, како пева химнографија Страсне седмице, је управо наше признање о сопственој грешности. Прихватамо се само обучени у покајање.
Молимо се Богу да нам да, пре свега, покајање јер ће нам тиме дати и смирење, како бисмо могли да загрлимо смиреног Спаситеља, Јагње Божије које се даје за живот света, који узима наше грехе. Боже, дај! Амин!“