Љубљенe слуге светога олтара,
љубљени народе Божији!
Рождество нашег Спаситеља је од самог почетка било знак који је изазвао многе полемике, по пророчкој речи праведног Симеона (видети: Лк. 2,34). Ирод је истребио одојчад, град Јерусалим је пао у пометњу, а Дјева Марија са Младенцем на рукама, заједно са праведним старцем Јосифом, побегла је у Египат и постали су изгнаници.
Радост и тајна оваплоћења Сина Божијег откривена је само неколицини пастира, тројици мудраца који су дошли из далека пратећи звезду, а натприродно Рођење се догодило у потпуном мраку, у склоништу за овце у околини Витлејема, недалеко од многољудног града Јерусалима.
Тако су нам представљене две паралелне приче: док царства, владари и појединци теже својим уским интересима, тлачећи слабе и страдалнике, у скромним јаслама лежи сам Господ, који је дошао због нас, да нас спаси од туге, бола, суровости.
Данашњи свет се не разликује од древног света краља Ирода. Ни сада нема места искрености. Овај свет је ментално слеп. Он нема очи за Бога и ближњег. И наша душа отврдне, постане себична и коначно убије нашу жељу за небом.
Православни хришћани, ми живимо у временима великих превирања. Пандемијска криза је прошла, сада је почела криза рата на Блиском истоку, стално нам се прича о енергетској, економској и климатској кризи, али најмоћнија криза садашњег света је унутрашња криза – рат букти у срцу човека. Тамо, у твом срцу, драги брате и драга сестро, води се одлучујућа битка између добра и зла, између истине и лажи, између светлости и таме. Сва ова бука, сва ова бомбардовања, стварна и виртуелна, осмишљени су да нас отуђе од наше сопствене природе, од нашег најдубљег ја, да нас учине глувима за откуцаје нашег духовног срца, али зато поводљивим и подложним онима који желе да доминирају светом као неки самозвани богови.
За ким тугује твоје срце брате драги? За ким ти срце тугује, драга сестро? Ово је питање о којем ви и ја болно размишљамо овог Божића. Другим речима, које мисли скоро увек испуњавају ваш ум и заокупљају вашу пажњу? Да ли смо још живи духом? Да ли нас боли душа за ближњег? Да ли смо спремни да подносимо слабости једни других: муж, жена, дете, родитељ (Гал. 6:2)? Да ли нам је срце пуно разумевања и хришћанске љубави, бар према ближњима?
Драги моји, главни изазов са којим се данас суочавамо је хлађење љубави (види: Мт. 24,12), које настаје услед многих зала која се дешавају око нас и због нашег немара за сопствене душе. А када се срце охлади и више не воли Христовом и пожртвованом љубављу, осећамо се потиштени, лишени истинске радости, усамљени и отуђени, као сирочад бесмислено лутамо апсурдним универзумом, везани само за пролазна задовољства и уживања, уз помоћ којих покушавамо да заборавимо на себе и смисао свог постојања.
А најочигледнији знак ове менталне кризе је усамљеност. Осећамо се усамљено чак и са својом породицом. Усамљени заједно, свако уроњен у екран свог телефона или таблета. Усамљени и несхваћени, усамљена и увек незадовољни. А ово осећање постаје још акутније за нас Румуне, који живимо у избеглиштву, у страној земљи, далеко од очевог дома и места где смо провели детињство и младост.
Да би љубав остала жива, она мора бити као љубав Бога нашег, да нас однесе на крст. Требало би да буде безусловна као мајчина љубав. „Оружје ће пробити твоју душу“, рекао је праведни пророк Симеон Пресветој Дјеви Марији држећи Дете у наручју (видети: Лк. 2,35). Мач ће пробити твоју душу ако заиста волиш.
О мајко и оче, брате и сестро, сине и кћери! Није лако видети људе драге вашем срцу како тврдоглаво корачају опасним стазама. Није лако носити терет одбацивања, па чак и угњетавања од стране својих ближњих. Али све постаје спасоносно када схватимо да је то наша судбина и спасење, наше и оних око нас, када се уверимо да се кроз ово страдање љубави, свако у својој мери, укључујемо у велику љубав Мајке Божије и искупитељску љубав Њеног Сина.
Драги моји, морамо бирати између две патње: оне која произилази из егоизма и себичности – и алтруистичке патње из љубави према Богу и ближњем. Цео свет, све што нас физички и психички окружује, гура нас ка првом. На крају крајева, садашњи свет је свет идолопоклонства, а у њему седи велики идол – „ја“, егоцентризам, коме жртвујемо све: своју земљу, друштво, породицу, душу.
Исус Христос, наш Спаситељ, који се данас за нас родио и узео нашу људску природу, смерно нас позива. А када будемо мало пажљивији, када успемо да се сакријемо од околног безумља, од заслепљујућих плесова светлости и заглушујућих звукова који нас омамљују, онда поново осетимо како куца наше духовно срце. Осећамо како нас Божанско Дете приводи памети, отвара врата пред нама, отвара у дубини наше душе заборављени прозор у небо.
Кренимо са поуздањем ка овом светлећем небеском острву, тражећи помоћ од Пречисте Дјеве Марије, кроз чију је душу прошао мач искушења, али која их је све савладала на радост свог Сина.
