Слушај радио
100,2 МHz

Слушај радио
100,2 МHz

100,2 MHz

Игуман Нектариј (Морозов) – Служите људима и угодите Богу

28. март 2024.
Facebook
LinkedIn
Email

Добра дела и лоши мотиви

Свако од нас из Јеванђеља зна какав треба да буде наш начин деловања у односу на људе око себе. У неким случајевима можда не разумемо шта тачно наш ближњи жели и очекује од нас, али имамо заповест да поступамо са другима онако како бисмо желели да они поступају са нама. И свако од нас је савршено свестан шта би желео: желимо да будемо вољени, да нас подржавају, да нас поштују, да буду пажљиви према нама. Oчигледно је да смо на све ово позвани у односу на друге људе. То је оно што је Богу угодно и што свакако мора бити присутно.

Осим тога, морамо имати на уму да је угађање људима нешто што можемо да видимо у себи, и то само у себи, јер је то нешто што је одређено унутрашњим мотивима човека, често познатим само њему и Богу.

Где почиње угађање људима? Онo почиње тамо где основни узрок човекових поступака, које други сматрају добрим, није дужност хришћанске љубави, већ неки спољни фактори. Две од њих преовлађују: страх и профит. Штавише, уопште није неопходно да због страха од друге особе или нечега у вези са том особом чинимо дела која су лажна, сама по себи погрешна. То могу бити објективно добра дела, па и неке жртве са наше стране – али не ради Христа, већ ради наше гордости, нашег кукавичлука. Исто је и са сопственим интересом: можемо учинити нешто што је заиста потребно и добро, али са рачуницом – и неће имати исту цену пред Богом као оно што се ради Њега ради.

Нека узрок пати?

У вези са овом темом, понекад се поставља питање: шта да радимо ако видимо да човек, из поноса, из илузорне идеје о себи, чини нешто неразумно? Да ли је вредно покушати да га задржимо? Ако немо посматрамо његове грешке, да се не бисмо посвађали с њим, зар то не би био грех угађања његовим страстима?

Рецимо, ако се човек осећа веома лоше из дана у дан, али не жели да иде код лекара, покушаћу да га отерам тамо свим расположивим средствима. И да, у многим случајевима ћу изгубити мир са њим на неко време – али ово је боље него касније схватити да сада особа заправо умире, а нисам инсистирао на његовом прегледу у право време. А у једноставнијим, свакодневним ситуацијама постоји и извесна градација: једно је ако мајстор још више раздрма неку расклиману столицу, а друго, ако се попео на неку електричну инсталацију и ускоро га удари струја. И у неким случајевима вреди оставити човека на миру како не би претворили своје животе у непрекидан ток коментарисања, али у другим га можете, фигуративно речено, везати за руке и ноге и у томе неће бити греха.

О ласкању и комплиментима

Многи верници много чешће коментаришу него што изговарају било какву пријатну реч другима, а то је делом и због чињенице да у комплиментима опет виде грех човекоугађања. Да ли је ово заиста истина? Заправо не, али опет све зависи од намере. Ако човеку говоримо о нечему што је заиста добро у њему, онда је то једноставно констатација чињенице и у томе нема ничег грешног – осим ако, наравно, не очекујемо да ћемо тако изгледати боље у његовим очима. Понекад можете похвалити особу чак и за оно што у одређеној мери има потенцијал да уради. Ову добру ствар можете нагласити да бисте је ојачали, подржали, угодили јој, и у томе неће бити преваре или самообмане. 

Када истичемо нешто у односу на особу што она уопште не поседује, то је превара, и то није само грех угађања људима, већ и грех ласкања. Такву лаж не може да диктира брига – неке друге мотиве треба тражити у себи. И треба имати на уму да нормалан, психички здрав човек увек устукне од ласкања – то не може да му послужи да га ојача, да га утеши, јер му је просто непријатно. А особи која је похлепна на ласкање, могу помоћи две ствари да то одбаци: разумевање да, ако вам ласкају, то значи да вас сматрају не баш добром особом, и сазнање о томе колико брзо ласкање, ако је прихваћено, ствара зависност у човеку: ако верујеш једном, поверујеш два пута, три пута – и заиста ће ти бити потребни они који ти ласкају. И то се у животу може приметити врло често: човек прво формира своје окружење које се састоји од ласкавца, а затим га ова средина потпуно обликује. А понекад неко остане у овом заточеништву до краја живота – и не упозна своје право „ја“, не може доћи до њега.

игуман Нектариј (Морозов)

https://pravoslavie.ru