Има ли несрећних и срећних људи? Шта каже Црква?

Не постоји срећа за хришћанство и нашу православну цркву. Нигде нас у Светом писму не поучавају веровању у случајност.
Реч случаност не изражава ништа осим нашег незнања о узроцима појава или догађаја у животу. Не постоји богиња или слепа сила која се зове срећа. Оно што нам се чини као случајно, увек произилази из дубљег узрока.
Када кажемо да је догађај последица случајности, то је начин да се каже да нам је узрок непознат, а не да је случајност узрок ствари.
Али, о чему се онда ради? У питању је Промисао нашег Свемогућег, Премудрог и Свеблагог Бога, која се изражава као нестворена енергија стварања, одржавања и управљања видљивим и невидљивим светом. Промисао Божија помаже да свака зграда оствари сврху за коју је створена. У Завету читамо: „Отац управља провиђењем, да би ми дао безбедан пролаз по мору и таласима, показао да у свему можеш да се спасеш“ (Мудрости Соломонове. 14,3).
Заиста, Бог све обезбеђује. Од безбројних милијарди звезданих маглина и сунаца, до најневидљивијег молекула материје. Од великих китова који прелазе океане, до невидљивог црва морског дна. И вековни и поносни храст, и скромни цвет планинске јаруге. И гордог орла и ситног инсекта. Али највише од свега Бог обезбеђује и брине о цару земље, човеку.
Желећи да истакне ову велику стварност, Господ нас упућује на природу и каже: „Погледајте птице небеске, јер оне не сеју нити жању, нити скупљају житнице, а ипак их ваш небески Отац храни. Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих. Нисте ли ви много претежнији од њих?“ (Матеј 6:26-29).
И опет: „ А вама је и коса на глави сва избројана.“. (Матеј 10:30).
Дакле, ништа у овом свету и у нашим животима није случајно. Све има свој најдубљи разлог и крајњу сврху. Постоји божански план за свет уопште и за свако појединачно створење посебно. У случају човека, наравно, Бог свој план на свемудри и тајанствени начин комбинује са слободом воље коју му је Он сам дао. Не постоји предодређење, судбина или апсолутна дестинација. Човек, који много пута злоупотребљава своју слободу, чини се да осујећује Божје планове, без коначног успеха, и на крају сам бива уништен.
Пошто не постоји таква ствар као што је срећа, очигледно је да не би требало да постоје ни срећни ни несрећни људи, фаворизовани или не неком слепом судбином. То су веровања и представе мрачне паганске прошлости и сујеверне предрасуде, које намерно гаје разни „мађионичари“, гатари, врачари, астролози, итд. за своју корист.
Христос је дошао да нас ослободи од свега овога, дајући нам обилно светло Своје Истине. „Познајте истину и нека вас истина ослободи“ (Јован 8:32).
Уосталом – по којим критеријумима обично карактеришемо особу као срећну или несрећну? По богатству, послу, каријери, браку и породици, здрављу, добитку на лутрији …? Али они чине само његову биолошку страну, а не цео живот. Дубље испитивање ових случајева такође нам помаже да сагледамо следеће:
а) Неко ко се може сматрати срећним у једном сегменту, може се сматрати несрећним у другом. На пример, има богатство, али нема здравље, има добар посао, али не и добру породицу и тако даље.
б) Оно што сматрамо срећом, заправо може бити највећа несрећа и обрнуто. На пример, девојка се удаје и ми кажемо „срећно!“ Али касније се испостави да је овај брак био несрећан…
Велики ствараоци су често били „жртве“ сличних недаћа. Зато је неко рекао: „Несрећник је онај ко не може да претрпи несрећу“.
в) Много пута називамо срећником некога, који својим лукавством, својим лажима и крађом, или својим пореклом, успе да напредује и одржава се газећи по “лешевима”. Кажемо да је несрећан поштен и здрав човек који, да не би продао своју савест, пропушта велике „прилике“. Али да ли су ове карактеризације тачне?
г) Искуство показује да је свако “ковач своје среће”. Нико се није родио са сребрном кашиком у устима. Марљивост и поштен рад доносе срећу. Напротив, лењост и нерад су мајка свих недаћа.
е) Наш живот – као што је предсказано – тече кроз тајну доброг Промисла Божијег, који делује на незамисливо различите начине, било „по наклоности“ или „уступком“, како учи наша религија, кроз пријатне или непријатне догађаје, педагошки и постепено да нас води у Његово наручје.
На крају, срећник је онај који је задобио своју душу, а несрећник је изгубио. „Каква је корист човеку ако задобије цео свет, а изгуби душу своју? (Марко 8:36).

Υπάρχουν άτυχοι και τυχεροί; Τι λέει η Εκκλησία