Особа је нешто попут сијалице. Његова главна сврха је да буде извор светлости. Да сија. Ова функција је немогућа без струје. Чак и најређа и најскупља дизајнерска сијалица неће бити ништа друго до комад стакла ако није напуњена струјом. Тек када прође кроз филамент, открива се лепота коју је створио творац.
Иста ствар се дешава са особом. Можда је леп, има богат унутрашњи свет, разне таленте, али без Бога његова права лепота никада неће бити откривена. Изгледаће као она иста сијалица која лежи у остави и чека да се упали.
Људи блистају када Господ дође у њихове животе. Он их преображава, мењајући њихов поглед на себе, свет, друге људе и Бога. Особа почиње да сија, буквално трансформишући и осветљавајући простор око себе. Неки тако блистају да су дубоко урезани у сећање савременика и памте се и после десетина, а понекад и стотина година. Ови људи не само да су заблистали, већ су и запалили веру у људе око себе, откривајући своју праву лепоту у Исусу Христу.
Једна од најсветлијих светиљки Цркве су првоврховни апостоли Петар и Павле. Христос у Јеванђељу каже својим ученицима: „ Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио! “ (Лука 12:49).
Они су буквално горели вером и љубављу према Христу. Живели су Њиме. Њему су посветили сваки тренутак свог живота. Све су оставили за Њега.
Њихов пут је био различит, као што су били и они. Апостол Петар се појављује пред нама као прост рибар. Он се лако окреће Исусу када га Он позове: „ Хајде за мном “. Није постојало скоро ништа да се преобрати. Његова душа (као земља из параболе о сејачу) је већ била спремна. Христос га назива „Πετρος” – стена, и каже да ће на њој створити своју Цркву.
Петар се појављује као једноставан човек. На Тавору, приликом преображења Христовог, када су се поред Исуса појавили Мојсије и Илија, он, у својој једноставности, каже како му је добро, и предлаже постављање шатора . Тражи од Учитеља да му заповеди да хода по води, не питајући се да ли може и да ли је достојан. Петар је јасан вођа, говорећи Учитељу: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.“ (Јован 6,68) На Тајној вечери пита Исуса ко ће Га издати (Јован 13,24), а много пута у књизи Дела апостолских он говори у име Цркве.
Али, он није само лик. Јеванђеље га приказује као живог, доживљајног и веома емотивног човека. Тврди да никада неће издати Учитеља, неустрашиво јури на једног од оних који су дошли да ухапсе, дрхтећи прати ухапшеног Исуса, издаје Га од страха и горко плаче при самом погледу на Христа.
Пад и издаја су један од кључних тренутака у Петровом животу. Његов разговор са Христом на обали један је од најдирљивијих тренутака у читавом Јеванђељу.
„ А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје. Рече му опет по други пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Чувај овце моје. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш ли ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус: Напасај овце моје.“ (Јован 21:15-17).
Христос много воли свог ученика и зна за његове сузе. Погледајте са каквом забринутошћу Христос каже Петру: „Већ сам ти опростио“. „ Волиш ли Ме више од њих? “ је референца на параболу о два зајмодавца:
„Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? (Лука 7:41-42). Коме је опроштено највише дуга, више ће волети.
Христос Петра ставља на прво место међу једнакима, као оног који је највише препознао човекову потребу за Божијом милошћу, а не само за казном.
Апостол Павле је био другачији. Талентовани фарисеј високог ранга из Венијаминовог племена. Његови преци су били краљ Саул и други израелски судија Ехуд. Добио је одлично образовање у школи фарисеја Гамалијела и имао је добре изгледе.
Павле је идеолошки мрзео хришћане и горео је мржњом према њима. Био је познат у Израелу као прогонитељ Цркве. Овог ревносног прогонитеља Господ бира да проповеда незнабошцима.
Ослепљен на путу за Дамаск, буквално се поново родио, поставши најсјајнији мисионар у историји Цркве. Пали се ревносном љубављу према Христу и свега се одриче ради Њега. Апостол о томе пише у једној од својих посланица: „ Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио. и сматрам све за трице, да бих Христа добио“ (Фил. 3:8 ).
Он жуди да проповеда Јеванђеље. Учи крзнарски занат. Ноге га носе од града до града. Ефес, Коринт, Солун, Атина и тако даље – где се насељава у занатске округе међу обичне раднике, одлази у синагогу (ако је могуће), склапа пријатељства и распламсава веру у свима око себе. Он буквално гради Цркву.
Оба апостола су волела Христа, и обојица су дали животе за Њега. Њихова проповед их је одвела у Рим, где су их убиле римске власти.
За њих смрт није била нешто страшно. Она је била прилично дуго очекивани састанак са њиховим вољеним Учитељем.
„ Јер је мени живот Христос и смрт добитак. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље;
остати у тијелу потребније је вас ради“ (Фил. 1, 21-24).
Били су тако различити. Различити ликови, различита животна искуства, понекад и различити погледи. Апостол Павле је осудио Петра, а Петар је писао да у Павловим посланицама нема само мудрости дате од Бога, већ и неких ствари које је тешко разумети, тако да их „неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст.“ (2. Петрова 3:16). Различити, али сједињени у Христу и љубави према Њему до смрти.
Ово је веома добар пример за нас. Ми у Цркви смо другачији. Грешимо, мислимо, живимо, сањамо другачије. Али морамо, одржавајући јединство у главном, научити да волимо једни друге као и они.
Замислите колико смо различити. Свако од нас види свет, пре свега, кроз себе. Друге одбијамо. Они су за нас нешто непознато, туђе, другачије. Наша себичност је одбојна. Понекад личимо на гомилу јежева који се гура у истој соби.
Само у Христу наше разлике бледе у позадини. Само у Њему се учимо, не само да блистамо, већ и да волимо једни друге, ма колико различити били. Христос чини разлике безначајним, а љубав на првом месту.
