Наше странице су као фото албуми
Живимо у доба крајње отворености, посебно у новије време. Никада раније нису сви знали толико о свима. Већина нас има странице на друштвеним мрежама. Трудимо се да тамо објавимо све занимљиво што нам се дешава. Ни један састанак, ниједан догађај не пролази без слика, које се потом објављују на интернету.
Не желим да кажем да је снимање нечега за памћење лоше – никако! У ствари, наше странице на друштвеним мрежама су исти они албуми којима су нас рођаци мучили када смо им долазили у посету. Само што су сада ови албуми добили другачији формат – електронски. Има ли нешто лоше у жељи да поделите нешто важно, незаборавно, радосно? Не, ово је апсолутно нормално. Међутим, шта год да се каже, чекамо неку врсту одговора на наше публикације, као што то увек бива. Фотографија, видео, текст – драго нам је када има повратних информација, било да су у питању лајкови или коментари.
Страница друштвене мреже – прилика да се идентификујете
Зашто људи мисле да је неопходно да деле на друштвеним мрежама шта се дешава у њиховим животима? Мислим да је ова традиција настала из жеље да негде ставите своје емоције. Психологија је научила људе да их спутавање није добро, а друштвене мреже су одлична прилика да их избаците.
Други извор инспирације за актуелне блогере су вести из живота неке познате личности. Сада, кроз рад папараца, можете сазнати о сваком кораку било које познате личности. Све што ради представља се као велика вест, иако то у ствари могу бити најобичније ствари: певач је отишао негде да попије кафу, глумац је примећен како шета пса… Сви ти „догађаји” теку упоредо са вестима о лансирању нове ракете или стварање лека за тешку болест, чиме се изједначавају у нашим главама. Стога, обични људи често осећају да је њихов живот досадан и незанимљив, јер у њему нема црвених тепиха и излаза. Штавише: осећају се апсолутно невидљивим, као да нису ту због друштва, јер оно их не види. „Ако је тако, онда не живим“, „живот ми је пропао“, мисли особа. Тако се јавља жеља да се било која информација о себи објави на друштвеним мрежама – да се покаже да „јесам, постојим“. Да ли је лоша? Ако човеку олакшава живот, вероватно не.
Шта је са верницима?
Да ли је грех за хришћанина објављивати детаље свог живота? Не. Сви смо различити, свако са својим потребама, способностима и тежњама. Неко заиста воли да блогује о себи, испада занимљиво, али за некога је то апсолутно неприхватљиво. Ова ситуација је нормална, у Цркви је увек било различитости. Главно је да хришћани треба да буду уједињени у фундаменталним стварима, а детаљи о начину живота могу да се разликују.
Такође сам активан корисник интернета и друштвених мрежа, имам странице на Инстаграму, Твитеру и заиста волим да поделим нешто добро са својим пратиоцима. Међутим,немогуће је да сврха нечијег живота буде одобравање интернет публике или виртуелних пријатеља. Наш задатак је да научимо како да живимо добро, радосно и пријатно, али тако да то не омета животе људи око нас. Постоји леп израз: „Моја слобода престаје тамо где почиње слобода другог човека“. Ово правило се мора запамтити. Проблем савременог друштва је што људи бране своја права, траже повлађивање за себе, али нису спремни да признају права других људи и поштују њихове особине.
Шта треба запамтити
Када објављујете постове на друштвеним мрежама, морате запамтити: постоје тренуци које треба оставити само за себе, а не јавно објавити. Понекад видите да су људи због покривености или лајкова спремни да покажу најинтимније области живота. Ово је веома тужно. Наравно, све је одређено сврхом човека. Ако жели само да подели радост или да је подели са истомишљеницима, то је одлично. Ако се радује само због чињенице да му се свиђа и да је спреман на све за ово, то је већ нездраво. Ако не може да се радује, а да не каже другима шта се дешава – ово је повод да размисли о томе шта се, у ствари, дешава са његовим животом.
Мислим да ће добар симулатор бити паузирање у коришћењу справица. Ако осећате да сте зависни од друштвених мрежа, изаберите дан када тамо нећете ништа објављивати. Пре неколико година сам схватио да превише времена проводим на интернету и зато сам одлучио да не користим друштвене мреже током поста. Отишао сам тамо тек увече да проверим поруке и обавештења, ако није било ништа важно, одмах сам отишао. Помогло ми је .
Меморија уместо камере
Не потцењујте своје памћење. Наши деде и баке нису имали интернет, чак ни могућност да фотографишу главне догађаје живота, али су се свега сетили и испричали нам. Сећања на моју баку су се тако живо одлагала у мом уму, као да сам учесник у њима – била је тако талентована приповедачица.
Морамо да ценимо прилику да живимо догађаје који нам се дешавају. Недавно сам био на концерту једне групе и током наступа певачица се обратила публици са молбом да скину мисли са телефона и уживају у ономе што се дешава. Била је у праву, јер смо на догађају заузети снимањем, а не концертом, а гледати га кроз објектив камере уопште није исто. Рекао сам више пута: треба себи дозволити да живиш и будеш присутан, ако не у свим, онда бар у значајним тренуцима свог живота. Урадите то што чешће без телефона, без размишљања: „Како ћу људима показати овај догађај?“
Ако човек уме да се радује и дели радост, то је дивно. Живот је тако диван! Дивно је када на страницама верника видите радост, а не непрекидне позиве на покајање. Неопходно је делити добре ствари, али ако човек ништа не дели, то не значи да у његовом животу нема ништа добро. Можда су његова искуства интимна или постоји нека тајна у његовом животу – што је такође лепо.
https://gorlovka-eparhia.com.ua/esli-moey-radosti-ne-vidyat-drugie-eyo-net/
