Као што знате, страх је природно осећање. Сви се плаше, а често страх спречава човека од непромишљених поступака и чак чува здравље и живот.
Страх је осећај. Човек га доживљава без обзира на сопствено деловање и вољу. Међутим, када доживи страх, човек сам одлучује шта ће учинити: следити траг страха или не, слушати га или занемарити, обуздати страх или му дати слободу. А ако у природном осећању нема греха, онда је у погрешном избору он несумњиво присутан. Наравно, многи фактори, укључујући и објективне, могу утицати на избор. Међутим, одлука коју човек донесе је увек субјективна и особа је у потпуности одговорна за њу.
Закључак је једноставан: ако човек показује страх, онда је дозволио себи да се плаши. Чак и ако вас страх тренутно и потпуно преплави, ипак, у некој фази, особа је дозволила себи да подлегне страху, да дозволи да је он запоседне. А онда је страх постао навика и сада лако полаже своја права над страшљивцем.
Страх се, наравно, може превазићи. Међутим, то захтева значајан напор и одлучност, као и доследност и истрајност. Страх се истерује конфронтацијом. „Ако се плашиш да одеш на нека места дању, иди тамо са молитвом ноћу“ – отприлике овакво упутство налази се код Светог Јована Климака. Другим речима, урадите оно што је страшно и постаћете храбри. Сећам се једног инцидента: мени, који сам се у детињству плашио паса, пси луталице су увек стварали приличну нелагоду. Једног дана, када смо отац и ја шетали, не сећам се одакле нас је, кући, пратио улични мешанац. Није показивао никакву агресију, али нас је тврдоглаво пратио, што је мени, младом и плашљивом, изазвало велики стрес. Пожалио сам се оцу, а он се, ухвативши ме за руку, окренуо – и кренули смо ка псу. Пас се, међутим, такође окренуо и побегао. „Запамти“, рекао ми је тада мој отац, „страх прати оне који показују леђа, а бежи од оних који га гледају у очи“. И више пута сам се уверио у истинитост ове изјаве.
Међутим, о томе је лако писати и причати. Али у стварности је све много теже. Страх није жеља да се једе или каже превише, а одупрети му се много је теже него искушењу да се лаже. У сваком случају, ни пожудна страст, па чак ни бес немају способност да паралишу вољу и искључе ум тако брзо као страх.
Овде се вреди присетити наизглед суптилне разлике између уобичајеног светског приступа борби против страха и начина на који православна аскеза предлаже да то чинимо. У суштини, оба приступа предлажу да се ради супротно од страха као средства за борбу против њега. Само аскетско предање предлаже да се то чини уз молитву. Односно, главна компонента ове борбе је нада у Бога. Страх се побеђује чврстином људске воље, али човек је чврст не сам по себи, већ силом Божијом. Захваљујући свом поверењу у Бога, човек је у стању да обузда сваки страх и победи га. Заправо, веће су шансе човека да победи плашљивост, што је јаче његово поверење у Бога. Најупечатљивији пример поверења у Бога је Аврам. Шта је, у суштини, била Божја заповест Авраму да се пресели из Ура Халдејског у земљу хананску? У 19. веку пре нове ере идете на дуго путовање, са великом породицом, робовима, стадима и имовином. Ризикујући да налетите на разбојнике, да постанете жртва предатора, да умрете од инфекције… Аврам је имао мале шансе да се извуче жив са таквог пута. Али то је управо она заповест коју је Бог дао Авраму, и Аврам је, са апсолутним поверењем у Бога, прешавши страхове који су у овом случају били логични, неустрашиво испунио ову заповест, и не само да се спасао, већ и на крају постао родоначелник читавог једног народа и отац свих верника.
Ко се узда у Бога, не муче га страхови, не подлеже им и није малодушан. Чврст је у својој нади и стога храбар. Поверење у Бога чини веру спасоносном и наду делотворном. Човек само треба да запамти да је све што је послано из руке Божије увек на његову корист. Оно што се човеку дешава је или пројава воље Божије, или Његово допуштење, на овај или онај начин усмерено на спасење човека. Треба да запамтите ово, не дозволите себи да гунђате и не бавите се тако бесмисленим задатком као што је тражење разлога и откривање „зашто“. Прихватите оно што се дешава са понизношћу, поступајте смирено и без самосажаљења; прихватите ситуације у којима се ништа не може променити. Поверење у Бога чини душу смиреном. И овај духовни мир не оставља човека ни у смиреном стању, ни када се плаши. Развијајући се у мирном току живота, поверење у Бога може подржати човека у свакој ситуацији, укључујући и екстремну.
