Много пута погледамо крст са олакшањем, помисливши – Христос је распет, али ми имамо срећу да тако нешто нећемо доживети јер ћемо уживати у животу у коме ће „Све бити добро“. Крст гледамо из даљине, у ствари га се бојимо. Не плашимо се бола већ одговорности у љубави, јер повређује наш егоизам и тешко је. Када се заљубим и кажем другој особи „Ти си ми све“ то значи да више неће бити мене без тебе. Желимо да се венчамо, да имамо децу, да имамо много пријатеља јер дубоко у себи тражимо жртве да нас воле. Да ли ми желимо да волимо? Да ли желимо да се жртвујемо или тражимо слуге да мазе наше демоне? Воле само они који се жртвују, а не они који очекују да им се служи. Крст није напуштање одговорности већ њено преузимање. За света тајну брака потребна је храброст и одлука да се згужва, жртвује и баци своје „ја“ у корпу за отпатке за неког непознатог, али у суштини Божјег детета. Крст је ту јер чека да се попнемо. Крст је ту да га загрлимо из љубави према другоме. Рађамо се и умиремо и током овог путовања наш задатак је да се попнемо на Крст за свакога, чак и за непријатеље. Носили су крст на нашем крштењу не као накит него као знак живота. Овај живот је путовање на Голготу, на Крст који на крају чека позив на Васкрсење, са нашим именом, већ исписаним од дана када смо крштени. Са знаком крста, прстење је стављено на наше руке и круне на наше главе, док је у Исаијином плесу Јеванђеље било испред да отвори путеве спасења. У сваком болу или искушењу Господ нам показује Крст и пита нас: „Хоћеш ли горе?“ а у одговору ће бити кључ наше егзистенцијалне перспективе. Права радост не долази када сиђеш са Крста јер силазак са Крста прати силазак у мрачно подземље. Али када се узнесеш, следе Васкрсење и Небо. Крст и љубав су синоними и идентични појмови. Ако нисте разапети за другога, не можете истински волети. Права љубав нема гаранције и чињенице, има ризик, крст и смрт за њу и скупо „кошта“. Волим те значи да сам спреман да умрем за тебе. Пут светости, пут крстове љубави није поплочан латицама ружа. Ексери и трње су на путу, али Васкрсење је на одредишту. Кад ти у току живота дође Крст, не сеци га, иди горе. То је прилика за исцељење и васкрсење. Оно што боли кад се попнеш на крст није тело ни душа, то је твоје „ја“ које као семе улази у земљу, умире и рађа се ружа љубави и светости. И разбојник с десна је био такав цвет. То није теорија већ искуство. Крст није ту да би Бог одузео мој бол, већ да ми помогне да кроз њега стекнем духовно благо. Крст није за оне који траже удобност, већ за оне који воле… Крст је живот, загрљај за човека и скок на небо.
приредила: Ј. Г.(Поуке.орг)
