Отац Спиридон Скоутис – Зашто умиру млади

Питање које шокира и вернике и невернике. Одговор православне вере је веома једноставан колико можемо да видимо кроз Истину Васкрсења.
Логичан одговор је: Врло једноставно зато што постоји хабање које не дискриминише ниједно људско биће без обзира да ли има 5 или 85 година. Као што гравитација не дискриминише ниједан објекат.
Да није било Васкрсења заиста Смрт десетогодишњег детета била би неправедна, али пошто постоји Васкрсење мртвих, не можемо никога кривити, а камоли Бога јер постоји наставак после гроба, где добијамо много одговора зашто се све ово коначно догодило у нашим животима и видећемо да је иза онога што смо назвали неправдом била Божја љубав која позива да нас спасе.
Са онтолошке тачке гледишта, одговор је следећи:
Једноставно, смрти НЕМА. . .
Оно што називамо смрћу када видимо мртваца је одвајање душе од тела услед пропадања, а знамо резултат овог догађаја који ће у Васкрсењу бити поновни спој душе и тела. Наравно, Бог није узрочник зла, као што је рекао Василије Велики, нити жели да деца умиру, кад се каже да Он дозвољава или интервенише с друге стране, у неким случајевима то се ради из разлога спасења и то је унутар воље Божије. Не можемо да доносимо закључке, једноставно смо неспособни за тако нешто, можемо само да ћутимо. На крају крајева, смрт праведника је славље за Цркву!
То јест, постоји сан, чекање и очекивање васкрсења.
Зашто то не разумемо? Зашто то не доживимо? Напросто зато што немамо „осећај вечног живота“. Када кажемо да је дете умрло, једноставно долази до раздвајања душе и тела на неколико година, како је рекао Свети Пајсије. Смрт је мала раздвојеност на неколико година, зато у цркви доживљавамо осећај радости. Туга због растанка, али радост јер је смрт укинута и срешћемо се поново. У црквеним тропарима нећемо наћи ниједан погребни говор јер једноставно сви текстови цветају химнолошки мирисом Васкрсења.
„Бог одлучује о смрти сваке особе на основу његовог свезнања и љубави. То практично значи да свака особа умире у најбоље време за њу. Сходно томе, евентуално продужење нашег живота, преко границе коју поставља Божја љубав према сваком од нас, негативно би се одразило на квалитет нашег вечног живота. Дакле, треба да прихватимо Божију одлуку, за разграничење живота свих људи, са благодарним и евхаристијским расположењем“.
Свети Јован Златоусти је говорио: „Ако идем у рај одсеци ми главу САДА!“.
Али он није живео свој живот! То је неправедно!!! – рећи ћете.
Ко нам је рекао да је оно што доживљавамо стварни живот? А шта живот значи? По светским стандардима? Које критеријуме има неправедност? Светске и себичне. По истом принципу, треба да проклињемо Бога на дан када се славе деца мученици, односно, деца која су умрла за Христа! (неправда – неки ће рећи, они нису ни живели). Свети Пајсије није живео свој живот у световном смислу. Живот у планинама и долинама без бузукија . Није питање да ли је неко живео свој живот, већ КАКАВ је живот живео и КАКО је живео тај живот.
Ако живот нема Христа, то није живот, то је једноставно биолошка временска еволуција бића које једноставно воли да се храни задовољствима. Дипломе, бракови, деца, унуци, имања неће нам ништа понудити, они су само со и бибер, оруђе похода, путеви сусрета и духовног преображаја које свако бира кроз простор своје слободе. На крају крајева, сваки дан који прође је дан прилике за покајање а не за „слављање наших живота“.
Мртви спавају било да имају 5 година или 55 или 105 и чекају. Године нису битне. Кад човек премине, растужимо се јер изгубимо нешто што нам припада, зато осећамо велику тугу. Не разумемо да једноставно нудимо Богу нешто што смо били почаствовани да нам Он да и у суштини налази своје одредиште у Његовом сопственом наручју. „Све је Твоје.“
Много пута је туга због губитка особе и туга што ћу изгубити очекивања која сам имао од те особе, на пример да видим своје дете удато, да ми донесе унуке, да их видим како расту. Све су то људске „разумне“ жеље и наравно губитак човека, посебно детета, је велика повреда, али ми не знамо Божији план за спасење човека. Није питање шта ја желим за другога, већ шта је у најбољем интересу за његово спасење. Добро је и хумано желети да сви доживимо 200 година и одемо у рај, али то нажалост није случај.
Наш проблем није физичка, већ духовна смрт. Изгубићемо тело јер се хаба. Наша поента је да не изгубимо Христа и спасење. Не треба да нас брине да ли ћемо и када напустити овај живот, већ да ли ћемо се срести са Христом и какво извињење ћемо дати.
На питање „зашто Бог дозвољава да погине толико младих људи?“, Пајсије одговара да Бог сваког човека узима „у најбољем тренутку његовог живота“, „да му спасе душу“. Ево целог плана:
„Ако види да ће некоме бити боље, пусти га да живи. Али ако види да ће му бити горе, узима га да га спасе. Неке опет, који имају грешан живот, али имају расположење да чине добро, Он узима к себи пре него што имају времена да то учине, јер Он зна да би чинили добро чим им се пружи прилика. Другим речима, као да им каже: „Немојте се уморити, довољно је добро расположење које имате“. Иначе, пошто је веома добар, бира га и узима к себи, јер су небу потребни пупољци. Наравно, родитељима и рођацима је мало тешко ово разумети. Видите, мало дете умире, Христос га узима као анђела, а родитељи плачу и јадикују, а они треба да се радују. Јер како они знају шта би се десило да одрасте?“
Родитељи треба да буду срећни тако. Уосталом, „од тог тренутка имају амбасадора на небу“. Када умру, њихова деца ће доћи са крилима на врата раја да дочекају њихове душе. Ово није мала ствар!
„Деци која су овде патила од болести или неког инвалидитета Христос ће рећи: „Дођите на небо и изаберите најбоље место“. А они ће Му рећи: „Лепо је овде Христе наш, али хоћемо и мајку уз себе“. А Христос ће их послушати и некако спасити и мајку“.
Постоји други живот, ово што живимо је припрема за вечност. Трагично је што, као православци, смрт човека доживљавамо као нихилистичку катастрофу, као вечни губитак, као нестанак човека.
У смрти је човек потпун….Зато не бој се смрти јер је нема….Бојмо се да не изгубимо Христа.
Контрадикторно је плашити се када чујемо да су се моје дете, мој муж, моја жена разболели и да могу изгубити овај живот, али нас уопште не брине да ли ће постати део вечности.
Нема мртвих или несталих… Има спавача који чекају да буду пробуђени….
Кога чекају? Онога који „поново долази да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја“.

http://manastirpodmaine.org