Отац Спиридон Скутис – Опростите болеснима!

Жан Пол Сартр каже да су „други пакао “. За нас православне, други може постати наш пакао само ако ово дозволимо – за себе и за њега.
Други је наша одскочна даска до неба. Он је наш брат, наша породица и уд Тела Христовог. Дакле, када му наудимо, било речју или делом, ми заправо штетимо себи. Као да узмемо нож и повредимо неки део свог тела. Дужни смо да у свакој личности видимо лик Христа Женика. Људи се не рађају, људи постајемо. И у овом процесу има много параметара, али главни је наша лична људска слобода.
У простору Царства Божијег — богочовечанске заједнице, која се зове Црква и у којој царује „ум Христов“ — други је наш брат и образ Божији. Видели сте човека, дакле, видели сте Бога свога – говоре свети оци. То значи да видимо самог Бога у другом, јер је он Његов лик. А оно што ће дефинисати наш однос према друугом, нека то буде љубав аналогна оној која је својствена човековом односу према Богу (Павлос Муктарудис).
Други није мој пакао, али може бити ако променим своје унутрашње расположење према њему и искључим га из простора свог срца. Могу да видим суровост свог брата као болест и као духовно средство свог личног освећења, како би моја молитва постала основа његовог покајања. Иако видимо да је други пун трња, кад имамо љубав, из тог трња ће никнути цвеће. Синаксар је пун прича о паклу које су на крају постале приче о рају.
Нека други постане мој рај. Цвет у пустињи. Дијамант у блату. Бело против црног. Излазак сунца у опустошеној ноћи.
Други није лош, болестан је. Човек се не роди лош, то се постане, а ја сам за то крив… Сви смо ми криви…
Злоба је болест и потребно јој је лечење. Злоба се рађа тамо где нема љубави или ју је неко убио. Злоба је злоупотреба слободе и рађа се из болесног унутрашњег покрета, из инфекције. И то је тужно…
„Али погрешио је! Повредио ме! Шта да радим?“ Опрости му! Да ти отвори небо, и да се њему нада. Опрости болесном и овај твој опроштај биће његово исцељење.
„Како да урадим ово! Тешко је! Ко је то икада урадио?“ Учинио је то свети Дионисије Егидски, не зато што је био светац, него је постао светац када је опростио братоубици. И шта се десило са убицом? Из тамнице пакла отишао је у небеска села. Зашто? Јер је опроштај светог Дионисија за њега постао лек, одскочна даска ка небу, исцељење и преображење његовог бића. Опраштам да би моје срце постало лек за другога, а мој загрљај његово пристаниште спасења.
Само реци – „Опраштам ти!“. Ово је реченица која отвара небо. То је звук трубе који чују анђели. Немојмо се заваравати да људским моћима можемо опростити. Тек када осетимо да нам Бог опрашта, знаћемо да немамо другог избора осим да учинимо исто. Како можемо тражити од Бога небо када га одбацујемо због ближњег?
Ко је, уосталом, други? Он је уд Тела Христовог и често је повређен… Шта да радимо онда? Да га пустимо да крвари?
Не заборави, брате, да није Светлост крива што је у соби мрак… Неко је угасио светло и настао је мрак, који иначе сам по себи не постоји. Шта ћеш одлучити? Шта ћеш учинити за друге? Хоћеш ли им прихватити руке или ћеш остати у паклу одбацивања?
Завршимо речима нашег Господа: „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески; ако ви не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити сагрешења ваша“ (Мт. 6,14-15).