У сред Великог поста, на крају треће недеље, у свакој цркви износи се крст на средину храма. Верници прилазе да му се поклоне; започињемо да се приближавамо најважнијем, најтајанственијем од свих елемената наше вере – теми распећа, страдања и смрти. Зашто је ово тајанствено? Зар није страдање у самој сржи живота? Зар није сувише често свако од нас свестан тога? Да, ово је свакако тачно. Али овде нисмо ми у питању већ Христос. Зар ми не тврдимо да је Христос Бог? Зар није такође чињеница да од Бога, од вере, ми тражимо утеху (ако не потпуни нестанак наших патњи)? Зар присталице вере, као и њени противници, не тврде, служећи се на чудан начин, да религија пре свега подразумева помоћ, утеху, својеврстан мелем за душу, како они кажу? Па ипак, овде је крст који се поново појављује на Велики петак када слушамо исте речи: „(..) поче се жалостити и туговати“ (Мт 26, 37). И рече: „Жалосна је душа моја до смрти“ (Мт 26, 38). Уместо да помаже својим апостолима који су обамрли од туге и очаја, он тражи помоћ од њих: „Останите овде и бдите са мном“ (Мт 26, 38). И након тога, оно усамљено страдање: прво хватање, онда ругање, вређање, пљување, клинови у рукама и ногама. И најстрашније од свега – напуштање. Сви га напуштају, сви беже. То је као да се читаво небо скрило, јер „око деветога часа повика Исус из свега гласа: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27, 46). Не, ако ово заиста почнемо испитивати, ако послушамо пажљиво, видећемо да се овде нешто чудно догађа са самом религијом. Изгледа као да ништа познато не преостаје – нема помоћи, нема подршке, нема јемства. Упали свећу, одржи службу за помоћ или помен и све ће бити добро, Бог ће нам притећи у помоћ, овде, исто као и тамо, након страшне и тајанствене смрти. Зар ово није поједностављен концепт вере који преовладава међу већином верника? Зар нису већ у Христово време за њим ишле велике масе, надајући се исцељењу, помоћи и корисним учењима? Запазите пажљиво како се у јеванђељским описима та гомила постепено смањује. Њега напушта богати младић који мисли да је испунио све заповести вере, али који је на крају неспособан да схвати Христове речи: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“ (Мт 19, 21). У ноћи велике вечере љубави, његов ученик намерава да га изда. И коначно, сви га напуштају и беже. У нашем животу ствари су управо обрнуте: почињемо сами, у тами, а онда долази награда и признање, гомила обожавалаца. У Еванђељу, међутим, када се ствари свршавају на крсту, Христос остаје сам. Штавише, он каже о долазећем времену: „Ако мене гонише, и вас ће гонити. „(…) У свету ћете имати жалост“ (Јн 16, 33). Постоји само један позив нама упућен, само један захтев – да узмемо свој крст и да га носимо; и ми већ знамо шта је тај крст. Заиста се нешто чудно догађа са религијом: уместо помоћи, дат нам је крст, уместо обећавања утехе и благостања чујемо као сасвим извесно: „Ако мене гонише, и вас ће гонити“. И када чујемо Еванђеље о фарисејима који су се ругали распетом Христу („Друге спасе, а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега“ (Мт 27, 42)), зар нас то не подсећа одмах на ругање и оптужбе које се чују у данашње време: „Па, није ли ти твој Бог могао помоћи?“ И заиста, докле год очекујемо од Бога само ту врсту помоћи, само чуда која би одстранила патње из нашег живота, наставиће се са овом врстом оптужби. Наставиће се јер је свака обична таблета сигурно способнија да ублажи главобољу него ли молитва или религија. Никада нећемо разумети тајну крста докле год очекујемо овакву таблету од религије – било да је у питање тривијално или важно. Све док ствар тако стоји, упркос свом злату или сребру којим је обложен, крст остаје оно што је апостол Павле рекао у освит хришћанства: „Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост“ (1Кор 1, 23). У овом нашем случају Јудејци представљају оне који траже помоћ само од религије, док су Јелини они који траже паметна и лака објашњења. У овом случају крст је стварно саблазан и лудост. Поново се крст износи у литији, а она јединствена недеља свих недеља се приближава када нас црква позива, не толико да испитујемо и расправљамо, већ да нечујно и снажно пратимо сваки Христов корак, да пратимо његов лагани и неповратни пут ка страдању, ка распећу и ка смрти. Она нас позива да узмемо сам тај крст. Нешто чудно нам се догађа. Одједном са наших сопствених проблема, са наших сопствених тешкоћа, и чак са наших сопствених страдања, скрећемо пажњу ка другом, ка тој нечујној, ојађеној и напаћеној личности, тој ноћи ужаса, издаје и самоће, али такође и славља, љубави и победе. Нешто чудно нам се дешава: можда чак и без знања, почиње се осећати како ишчезава она јефтина и егоистична религија, религија која тражи само за себе, која тражи да чак и Бог треба да јој служи. И постаје јасно, духовно јасно, да је религија у својим дубинама потпуно нешто друго. Да на крају поента није у утехи и помоћи, већ радости и победи. Стога, покушајмо да макар умствено у нашим наредним разговорима пратимо Христа на том путу, док носи свој крст идући ка Голготи, па ће нам се, нашим душама, нешто вечно и вечито важно још једном открити. Управо зато се средином Великог поста крст износи у седиште цркве. То је оно што нас Црква позива у такозваној Крстопоклоној недељи, не би ли тако могли да започнемо сопствени лични покрет ка коначној, можда и најстрашнијој, но, у крајњој линији, и најрадоснијој тајни вере.
(из књиге “Смрт смрти”)