По мом мишљењу, то су, наравно, почетни стихови молитве Господње. Наиме, две речи: „Оче наш“. А о њима посебно желим да говорим током једног од најтежих периода у нашој историји и црквеној историји посебно.
Оче наш… Зашто су ове речи драгоцене? Јер их је рекао сам Господ наш Исус Христос. Не пророк, не апостол, већ сам Бог. Подсетимо се светог Јеванђеља: „И када се он мољаше Богу на једном мјесту па престаде, рече му неки од ученика његових: Господе, научи нас молити се, као што и Јован научи ученике своје. А он им рече: Када се молите говорите: и на земљи као на небу. Хљеб наш насушни дај нам сваки дан; И опрости нам гријехе наше, јер и ми опраштамо свакоме дужнику својему; и не уведи нас у искушење; него нас избави од злога.“ (Лк. 11:1-4).
Имајте на уму да је ученик директно питао Христа како да се правилно моли? А Спаситељ му је директно одговорио и дао му текст молитве из уста Божијих. Требало би да будемо испуњени светим страхопоштовањем! Какво је велико благо ова молитва! Небески дар! Небески хлеб! Пут ка спасењу! Срце радосно и побожно дрхти од овог океана милости Господње.
И ево почетка ове молитве.
Да тако кажем, потпуна, коренита и вечна промена у духовном животу. Долази доба Новог завета. У паганском свету богови су доживљавани као недостижна бића, громовници. Треба их се бојати. Морате им се поклонити. Њима су приношене људске жртве.
И ево дође Онај Који рече да је Бог ваш Небески Отац. И Он вас воли као своју децу. И брине се о вама као да сте Његова деца. И још једном ову мисао Спаситељ понови светој равноапостолној Марији Магдалени, а преко ње, у стилу светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, целом човечанству: „..иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему.“ (Јован 20,17).
Недавно сам био у храму. Дошао сам да се помолим између служби. Упалио сам свеће, целивао иконе и мошти. Када сам се окренуо да кренем ка излазу, на зиду наспрам олтара видео сам икону од које ми је срце закуцало од радости. Иконописац је приказао десницу Божију пуну беба. А ове бебе смо ви и ја.
Не будите тужни и немојте се обесхрабрити. Бог нас све носи у свом наручју ка једном једином циљу: ка спасењу, у Царство Небеско.
Наш Отац нас никада неће оставити. Главно је да Га не напустимо и да останемо у крилу Православне Цркве, која је Рука Божија.
Не будите тужни! Наш Отац нас све носи у свом наручју кроз овај тежак живот.
