„Изађе сејач да посеје семе своје…“ (Лука 8:5). Парабола о сејачу (видети Лука 8:5-15).
Шта је ово јеванђеоско семе? Сам Господ наш Исус Христос одговара на ово питање у тумачењу параболе ученицима: „семе је реч Божија“ (Лк. 8,11). Вероватно под јеванђељским семеном можемо подразумевати и сву благодат Божију коју нам Бог Отац спушта да бисмо живели и спасавали се, и приближавали Му се. И ова благодат пада на нас непрекидно, као киша за време кишне сезоне у тропским пределима.
Постоје такви стихови у 67. псалму (стихови 16, 17):
- Гора Божија (Васанска), гора богата,
гора бујна, гора хумовита. - Зашто завидите горе богате,
гори на којој изволе Бог да обитава на њој?
Јер ће се Господ настанити (на њој) до краја.
Овде се, посредно, планина, наравно, односи на пророчанство о Богородици. Али, погледаћемо ближе епитете које користи псалмопојац Свети Давид: гора Божја је дебела гора (реч „маст“ са црквенословенског је преведена као „дебео“, што у Старом завету и овде у псалму се користи као слика плодности и изобиља). Натопљена гора је гора коју је Господ великодушно напојио кишом. И спремна је да прими семе да би га изобилно узгајала. А сада ћемо разумети колико је ова кишна „влага“ била важна за старе Јевреје, који су живели углавном у врелим пустињама.
И овако ће нас Господ све нахранити својом благодаћу – богато, обилно и животворно. Постоји још једна јака слика у Псалтиру, у Псалму 132 (ст. 2): „Као миро на главу, које силази на браду, браду Аронову, које силази на крајеве одежде његове;.“ Ова драгоцена Божанска помада, ова материјализована благодат Божија, спушта се на главу, али је има толико да се спушта и на браду, и на цело тело, па чак и до руба одеће, преплављујући човека.
Приближно исто налазимо и у јеванђелском уводу, који се чита на Литургији на Свето Васкрсење Христово: „благодат долази од благодати“. Буквално преведено: „И од пунине Његове ми сви узесмо благодат за благодаћу.
Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде од Исуса Христа.“ (Јован 1:16,17). Господ је у пуноћи Својој дао не само благодат, већ је отворио и извесне капије за ову благодат. И ова милост, као непрекидан процес, као снага Нијагариних водопада, наставља да се спушта на нас непрестано и заувек.
Да ли смо спремни за то? Шта је земља у параболи о сејачу? То смо ми. То је наше срце. Да ли смо спремни ? Благодат пада на све подједнако и долази на све. Али да ли сте спремни да га примите?
Хоћеш ли се потпуно поносно и безбожно одвратити од њега, поставши тврда земља поред пута, згажена долином овога света у скоро мртав камен? Хоћете ли дати предност не благодати Божијој, већ стварима које из ње проистичу – таштини овог века и ропству материјалним добрима? И, без стремљења ка Творцу ових благослова, хоћете ли постати њихов роб и тиме роб страсти и грехова, слуга ђавола?
Бог ствара све за тебе, човече, све што ти треба. А ти, одбацивши Творца и окренувши му леђа, халапљиво постајеш роб творевине. И тако се откидаш од вечног живота, од Извора за живот свих ствари. И тиме се претвараш, као у првом случају, у камениту пустињу. Какво страшно, апсурдно, понижавајуће слепило!
Хоћеш ли отворити своје срце са вером и жеђу за Богом, и пустити у себе јеванђелско семе живота, које ће те променити и спасти, сједињујући те са Богом у векове векова?
Семе је посејано, киша благодати шуми и пада са неба на земљу. Хоће ли твоје срце постати посута планина?
