У древном Израиљу сматрало се проклетством „ако нечије име не остане“, односно ако неко нема децу. О томе нам сведоче примери родитеља Пресвете Богородице и Светог Јована Претече, који су били пресрећни кад су добили децу у позним годинама. Животни усуд удовице из града Наина (Лк 7, 11- 16) посебно је тежак јер јој се супруг упокојио, остао јој је син јединац, којег такође сахрањује. Мноштво народа на сахрани указује да је реч о угледној породици и да са удовицом многи саосећају, јер смрт детета, гашење једне куће се сматрало великом трагедијом, навео је протојереј Бранко Чолић, тумачећи овонедељни јеванђељски одломак у емисији „Сведочења“. Господ Христос се сажалио на удовицу и подигао из мртвих њеног сина и било је то треће чудо васкрсења које је учинио. „Бог зна шта се догађа у сваком човеку. Видео је велику тугу ове жене и знао је каква је трагедија губитак детета у јеврејском народу. Такође, знао је и какав утисак ће чин васкрсења оставити на мноштво људи у погребној поворци. Христос се сажалио на жену из Наина, али се сажалио и на све нас, када је дошао и узео све наше грехе на Себе. На Његову реч, дечак васкрсава, јер Он може да победи смрт“, истакао је отац Бранко Чолић.
