Храна, то није само оно што једемо, већ нешто кудикамо више, повезано с нашим битијем. Када новорођенче хоће да једе, њему је потребна не само храна, него пре свега тражи пажњу, гладно је мајчине бриге. Мајка, његова хранитељка, не само да га храни својим млеком, него на њега излива своју љубав, топлоту, старање и заштиту. Чак и само присуство мајке за дете већ постаје храна. Хранити се – не значи просто наситити своје тело, него чувати своје битије, гладно смисла.
Адам добија „погрешну храну“ и сам себе протерује из Раја.
Заправо прича нам говори о томе да он губи везу са Богом. Истовремено, лишава се и везе са својим ближњим, пошто је претходно уништио сопствени образ. Његова погрешка није се састојала у томе што је је да једе, него у томе како је то учинио. У томе да је изабрао погрешну храну, не би ли утолио глад свога битија.
Зар и ми не поступамо тако? Бирамо погрешну храну, која не може да утоли нашу глад. Испоставља се да је Адамова жеља, баш као и наше жеље – саморазарајућа. На погрешан начин је утолио своју глад, услед чега она постаје још силнија, и да би је задовољио он ће после морати да једе храну нижег реда. Не нахранивши своје битије како треба, он ће бити приморан да се храни на много нижи начин.
То и јесте оно што ми свакодневно чинимо у свом животу. Не хранећи се храном вишег реда, која усавршава битије, ми намерно и на силу једемо помије, које не могу да утоле наш дубоки осећај глади, нити да задовоље темељне потребе наше душе.
Преображавајући задовољавање људских потреба и жеља, и преводећи их у нове оквире, Христос на крајње приземни предлог сатане одговара: Не живи човек о самом хлебу. (Мт. 4,4).
То јест, у суштини, Христос открива нове односе према потреби и према жељи, и новог човека који одсуство хране доживљава као општење, везу и плод који га храни целокупног.
За Христа се узимање хране и насићење не ограничава само на „биолошку раван“. Човек живи не само тиме што добија храну за подршку телу, него се храни као целокупно биће: смислом, изражавањем себе, љубављу, стваралаштвом, општењем с Богом и ближњима.
А храна у којој нема љубави, неће бити оно што нам даје везу, однос, општење с Богом, она није у стању да засити човека у његовој свеукупности. Она може да га насити само физиолошки, али никада неће утолити ону глад која прожима језгро његовог битија. Зато храна сама по себи подржава, али никада нас не може, заиста, заситити. Важна је веза коју узимање хране пружа, управо она препорађа, буди и развија. А храно, то је увек само повод. Када те позивам на шољицу кафе, мени није потребна кафа сама по себи, да би ме ободрила, него ми је потребно друштво, општење. Кафа је само изговор. Када те позивам на вечеру, нећу просто да нахраним твоје тело, јер сам то могао постићи и да сам ти послао храну кући. Оно што стоји иза позива, много дубље – то је главна храна битија, жудња за везом. Храна је символ, а стварна глад је – глад за општењем с ближњим.
На тај начин, пост, на који позивамо да се добровољно држи у оквирима хришћанске аскезе, представља могућност да се храна изнова сагледа као веза с Богом, са самим собом, са ближњим и уопште са читавом творевином. И тада ће се узимање хране, опет, испунити смислом.
Ми треба да схватимо да нам је за живот потребно нешто више од хране. Иначе само пунимо своје тело јелима најнижега реда, од којих ће се оно угојити, скривајући на тај начин глад наше душе.
Хајде да осетимо како, постећи, очишћујемо своју жељу од символа и окрећемо је ка лику Другога.
Постећи, ми схватамо да заправо гладујемо за Богом, за смислом живота, за победом над смрћу, за везом са нашим стварним „ја“ и са нашим ближњим.
„Постим“ значи да се учим да храним своје битије, да се подвизавам и да бирам ону храну која може да утоли глад и жеђ мога срца.
