Окрутност са становишта световног човека разликује се од суровости верника. Морамо признати: од нецрквених људи има доста притужби на нас у том погледу. Замерке се обично заснивају на текстовима Старог завета: посебна суровост, убиство, крв, освета и тако даље. У Новом завету постоје и епизоде које изазивају збуњеност чак и међу верницима. Једном речју, данас разматрамо једно дискутабилно питање.
Можемо објаснити суровост Старог завета. Да би се сачувала вера бар у једном народу, биле су неопходне овакве мере без преседана о којима читамо. Све је то било неопходно да би се човечанство спасило, да би се након извесног времена појавио Месија. Запазимо да је и само помирење било сурово: оно је постигнуто страшним страдањем Христовим на крсту. С тим у вези, људи такође имају питања: зашто је то морало бити тако страшно? Зар није постојао једноставнији начин? Уосталом, Бог је свемогућ, како би нас иначе спасио! Како одговорити на ова питања? – Да, ове мере су биле неопходне, као што су понекад неопходне хитне и болне хируршке мере. Понекад изгледају и сурове, али доводе до излечења болесника.
Да, било је много сурових страница у историји наше Цркве, али им се понекад додају чињенице и догађаји који немају везе са хришћанством. На пример, сећате се живота свете равноапостолне кнегиње Олге, која је веома сурово осветила смрт свог мужа. Шта да кажем? – ови догађаји су се десили и пре него што је принцеза постала хришћанка. Хришћанство је примила много касније, након чега се доста променила. Да, код нас се дешава да свиреп паганин постане дубоко религиозна особа, па чак и светац.
Шта тек рећи о историји Цркве, ако и у Јеванђељу има двосмислених епизода! На пример, када је Христос бичем истерао трговце из храма, да ли је то суровост? Или је то ревност праведника, о којој се говори у једном од пророчанстава: „А ученици се његови опоменуше да у писму стоји: ревност за кућу твоју изједе ме.“ (Јн. 2,17)? Верујем да то није била суровост, већ правда према онима који су се бунили и чинили непристојност у дому Божијем.
Ако оптужимо Христа за суровост, шта је онда са блудницом коју је требало каменовати, пошто нико у то време није укинуо Мојсијев закон? Да ли је био окрутан према њој? – наравно да не. Или ова епизода: „А кад се навршише дани узећа његова, он намјери да иде право у Јерусалим. И посла гласнике пред лицем својијем; и они отидоше и дођоше у село Самарјанско да му уготове гдје ће ноћити. И не примише га; јер видјеше да иде у Јерусалим. А кад видјеше ученици његови Јаков и Јован, рекоше: Господе! хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби као и Илија што учини? А он окренувши се запријети им и рече: не знате каквога сте ви духа; Јер син човјечиј није дошао да погуби душе човјечије него да сачува. И отидоше у друго село.“ (Лк. 9, 51-56).“
Да, постоји пето поглавље Дела апостолских, које говори о Ананијиној и Сафириној смрти, али опет, да ли је то суровост у ситуацији када људи лажу не човека, већ Бога? При тумачењу текстова Светог писма много тога се мора узети у обзир и правилно тумачити.
Да ли је прихватљиво да хришћанин буде окрутан? Хајде да то схватимо. С једне стране, наравно да не. Насиље у породици, ратови, братоубилачки сукоби, пљачке, убиства су неприхватљиви. То је разумљиво не само хришћанима, већ свим разумним људима.
С друге стране, постоји традиционални пример: рат. Ако говоримо о заштити најмилијих и сродника, а ви идете да положите живот за своје пријатеље, онда показујете највиши степен љубави у хришћанском схватању речи. Али ако хришћанин почне да се свети, ово је пут нигде не води. Освета је страшна ствар, рак душе, слична зависти и поносу.
Живот се много разликује од теорије, није све тако како пише у књигама. Догађају се разне ствари. Да, треба да се трудимо да будемо љубазни, да читамо свете оце, да се учимо смирењу, да праштамо ближњима и тако даље, али понекад треба да реагујемо према ситуацији. Наравно, суровост је психички поремећај. Особа у бесу, иритацији је неадекватна. Али понекад је потребна одређена мера окрутности. Хришћанин мора да схвати да је његов задатак да тражи средину и одржава разум у најтежим околностима. Чак и у рату човек бира: да нападне – или да брани, да мучи – или да заустави мучитеље и мучење.
Још једна важна нијанса: не мешајте окрутност и грубост. Окрутност је психички поремећај, а грубост је или карактерна особина или мера због нужде. Чврста особа може бити лојална, симпатична, пристојна, односно њена чврстина дефинитивно није грех. Што се тиче грубости као неопходне мере у односу на друге људе, верујем да је чак и у нашем толерантном друштву недостаје. Да је више ригидности у неким питањима, било би више реда.
Хришћани често погрешно схватају понизност. Не можете понизно толерисати подлост или прихватити понижење. Понизност није слабост и недостатак воље. Светитељи кажу да је смирење свест о сопственим гресима. Човек разуме да је грешник, да је болестан, да је смртно рањен грехом и потребан му је Спаситељ који ће га исцелити и спасити. Он схвата да свет лежи у злу и да му се догодила трагедија космичких размера. Целокупна творевина Божија је оштећена – и човек такође. Покајани грешник је скромна особа. Али бескичменост и слаб карактер немају никакве везе са понизношћу. Напротив, проблеми менталног здравља и духовног развоја се појављује већ овде.
Ово је веома важно разумети, као и чињеницу да је строгост према неким људима неопходна мера. Штавише: особа која се стално савија под другима може једног дана да се ослободи и постане невероватно сурова према онима којима није могла да узврати. Он се свети за сва своја понижења, издаје онога пред ким се понизио и с њим се понаша на посебно суров начин.
Детињство сам провео у спорту, бавио сам се борилачким вештинама, а тренер нам је увек говорио: „Момци, ваше руке су ваше оружје. Користите их само за самоодбрану. Никада немојте користити своје вештине да бисте их показали или демонстрирали на некоме.”
Често људи, који не показују окрутност према другима, то изливају на своје вољене – своје жене и децу. Ово је ланчана реакција: тата је окрутност добио од свог шефа на послу, дошао кући и напао своју жену, жена се онда обрушила на децу. Истовремено, одрасли не доживљавају своје поступке као окрутност, штавише, насиље у породици код неких православаца сматра се нормом. Има и свештеника који у својим беседама кажу да је прихватљиво савити жену преко колена. Верујем да су сви који то тврде очигледно били трауматизовани као деца.
Чуо сам од једног свештеника: односе у породици треба градити само уз помоћ наклоности и љубави. На овај начин увек можете постићи договор са својом женом. Ако се жена осећа вољеном, она ће се одазвати свим срцем и душом, и то ће створити рајску атмосферу у породици. Исто важи и за децу – али са њима треба бити опрезан у овој ствари како би се спречили фанатизам и идолопоклонство. Важно је не тући децу и не терати их да живе животом који није њихов, али је потребно поставити им границе.
Завршио бих речима апостола Павла: „Не буди побеђен злом, него побеђуј зло добрим.“ Сматрам да некажњивост зла рађа безакоње. Да, морате да балансирате на веома финој линији. Тешко је, али живот вас обавезује на то.
https://gorlovka-eparhia.com.ua
