Захвалност, по правилу, код деце развијају љубазни родитељи. Уче их да буду захвални за оно што имају: за топли кревет, укусну храну, удобну одећу – и да се пре свега захвале Богу. Захвално дете расте као чиста и светла особа. Међутим, многи људи са годинама престају да осећају захвалност, јер се навикну да неограничено користе љубав Бога и својих родитеља, губе способност да туђу жртву и бригу посматрају као дар, за њих је то нешто што узимају здраво за готово. Човек постаје талац ђавоље пропаганде и као резултат тога добија искривљену перцепцију стварности. Чак и добротвори постају дужници у његовим очима. Чини му се да су сви дужни да му служе, да га поштују, и да га обезбеђују. Постаје себичан, мисли само о себи, у центру његовог универзума је он сам. Егоисти престају да примећују оне око себе: сопствени проблеми, неуспеси, несреће и потребе засењују све њих. Наравно, овако живети је страшно, и незахвални људи су веома несрећни.
Увек сам био запањен чињеницом да у периодима економске кризе број самоубистава неминовно расте. Нисам могао да разумем: зар ти људи заиста немају шта да једу и немају где да живе? А онда је дошло разумевање да они једноставно не знају да буду захвални. Размишљају о себи, свом послу, свом богатству, али апсолутно не знају како да захвале Богу.
Сећам се јеванђељске параболе о богаташу. „У једнога богатог човјека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: (та да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“ (Лука 12:16-21).
Ово је парабола о незахвалности, јер богаташ не захваљује Богу за своје богатство. Свети Теофилакт охридски пише: „Мој хлеб и сва моја добра“ је још једно лудило богаташа: он их не сматра даром Божијим, већ их сматра плодом својих трудова. „Ја“, каже, „немам саучесника, нећу ни са ким да делим. Све ово добро није Божије, већ моје, па ћу ја једини уживати у њему и нећу прихватити Бога као учесника у уживању.” Обратите пажњу колико пута реч „мој“ користи у говору богаташ. Пред нама је егоиста који у свему види само себе и не уме да буде захвалан за оно што има.
Живимо у тешким временима: испред наших прозора је рат и пустош. Многи се питају: на чему треба да будемо захвални? Увек кажем: да бисте ово разумели, морате обратити пажњу на то како живе они око вас. Да, сада нам није лако, али већина људи има где да спава, шта да једе и шта да обуче. А у Африци деца немају најобичнију воду, пију прљаву воду, после чега се разболе и чак умиру; Како да не захвалимо Богу што можемо да пијемо, да једемо укусно и да се дивимо природи? Проблем са незахвалницима је што престају да виде свет као Божију творевину и фокусирају се само на себе. Они сами себи загорчавају живот.
Морамо да захвалимо Богу и ближњима за све што имамо. Навикнувши се да прима, човек многе ствари доживљава као дате здраво за готово. Постоји стари виц: један добри хришћанин је желео да помогне просјаку. Сваки дан му је, пролазећи, давао новчић. Ово је трајало дуго, али једног дана овај човек је отишао на одмор са својом женом. По повратку срео је просјака и по навици му дао новчић. „Где си био тако дуго? – упитао га је просјак. „Био сам на одмору са својом женом“, одговорио је човек. „Све разумем“, рече просјак, „али нећу дозволити да се забављаш на мој рачун!“ У почетку су људи захвални на помоћи, али онда им то постаје позната стварност, а захвалност нестаје. Штавише, то се не дешава само са неким апстрактним, већ и са нама блиским људима. На пример, човек почне да помаже сиромашнијем рођаку, који је у почетку је захвалан, а онда се, када та помоћ престане, изненада увреди: „Зашто ми не помогнеш, ја сам сиромашан!“ У човеку се буди гордост, која храни његове тврдње.
Када је хуманитарна помоћ почела да стиже у наш град, људи су у почетку били захвални. А онда, када су се навикли, почео је жамор: „зашто нису дали…“, „зашто нису дали довољно…“, „зашто чорба није она, него ова?“ Али нико вам ништа није дужан браћо – људи помажу од срца. Да, саосећају са вама, купују вам, шаљу вам – а код вас нула од захвалности. Човека савладава размаженост и гордост, мисли да су му сви дужни, а у ствари, нико му ништа не дугује.
Напомињем да многи људи комуницирају са Богом на исти начин. Колико пута сте чули: „Дошао сам у цркву, молио се, али ми Бог није дао оно што сам тражио!“ Немојмо сматрати Бога неком врстом машине за испуњавање жеља. Желим нов ауто, добар посао, велики стан, а Бог је дужан да ми то да – ипак сам отишао и запалио свеће у цркви. Шта је са чињеницом да вам је дао дете, здравље, могућност да живите у овом свету? – Не, људи се не захваљују на овоме. Они су буквално фиксирани на себе и не виде шта се дешава око њих. Захвална особа види тугу и невоље других, спремна је да помогне не због захвалности или похвале, већ од чистог срца. Његов свет је испуњен бојама. За егоисту свет је сив.
Из незахвалности се не развијају само себичност и гордост, него и лењост и завист . Ако су ми сви дужни, зашто се напрезати, савладавати? Нешто ми дугују, па ћу сачекати да ми донесу. Још не доносе? – Па, наравно, кога брига за туђе проблеме… И тако до бесконачности. Као резултат, особа уништава себе. Комуникација са таквим је невероватно тешка, због чега се односи незахвалне особе са другима неминовно погоршавају. Као резултат тога, његов живот се урушава, а само озбиљан рад на себи може га спасити.