У савременој пастирској пракси, важно питање које захтијева обухватнији приступ јесте – питање кремације, спаљивања тијела упокојених. Званични став Став Српске православне Цркве по питању опијела кремиранима, јесте следећи: Ако је православни хришћанин кремиран мимо своје воље, свештеник му може одржати опијело прије кремирања, али не у крематоријуму, него или у цркви или капели. Може то учинити и над урном са његовим пепелом, али у оба случаја по благослову Епископа. Међутим, у пракси се често срећу одступања од овог упутства, а разлози томе су различити. Стога је неопходно посветити пажњу овом важном питању и указати на богословске и пастирске принципе који би помогли да се одржи исправна пракса.
Историју и развој идеје и праксе кремирања у Европи, као и у Србији, исцрпно је представила Александра Павићевић у књизи “Пламена тела“. Како ауторка с правом запажа, преломни моменат у прихватању кремације била је Француска револуција. Њена заслуга није била толико у промоцији новог начина сахрањивања, јер то и није био њен циљ, већ у идеолошком наслијеђу које је том приликом у идеју кремације уграђено. Револуција је актуелизовала могућност промјене поретка, не само друштвеног, него и природног. Цивилизацијско “преумљење“ које је револуција донијела најдиректније се одразило у сфери која је традиционално припадала Цркви, као што су смрт и погреб. У европским земљама, покрет који је тежио да афирмише кремацију је у почетку наишао на отпор хришћанских цркава. Међутим, временом је тај отпор попуштао, те је у различитим државама и у различитим тренуцима кремација била прихватана. Најпре су спаљивање мртвих прихватиле протестантске цркве и заједнице, које су већ од краја 19. века почеле да се прилагођавају све већем интересовању за кремирање. Римокатоличка црква је апсолутном нормом сматрала инхумацију, али је 1917. године издала закон којим је дозволила кремацију у изузетним случајевима (углавном када се радило о великим епидемијама заразних болести). Године 1963. инструкцијом Свете столице Piam et constantem укинуте су казне претходно предвиђене за кремционисте, а исте године је издата и инструкција De cadaverum cremationе. Године 1969. постконциларни литургијски комитет је у документу Ordo Exsequarium омогућио да се посмртни ритуал може одржати како на гробљу тако и у крематоријуму.
Идеја модерне кремације и кремирање у претхришћанском контексту никако нису почивале на истим ни културолошким ни теолошким премисама. Зато Црква од 19. вијека долази у ситуацију да се на нов начин изјасни у односу на ову праксу. Православна Црква није никада одобрила кремирање али је током времена успостављена врста прећутног пристајања на обављање хришћанске посмртне службе над покојницима који ће бити кремирани. Ово, међутим, није никада постало општа пракса, те је одлука о одржавању опијела варирала, а и данас варира, од једне до друге епархије, па чак и од једног до другог свештеника. Оваква рјешења карактеришу Румунију и Србију, док, на примјер, у Грчкој, Црква заузима најмање помирљив став. О комплексности ситуације у овој држави свједочи и чињеница да је тамо први и за сада једини креамторијум отворен тек 2019. године.
Иако Православне помјесне цркве до данас нису промијениле свој, раније исказан званични став о питању кремације, ипак се у пракси срећу различити приступи овој проблематици. Најважнији разлози због којих се Црква противила кремацији били су у првом реду догматске природе и односили су се на схватања о светости људског тела, психосоматском јединству људске личности и на вјеру у васкрсење (и) тијела. Теолози су признавали да Васкрсење не може да буде ометено спаљивањем тијела, али су инсистирали на суштинској разлици између природне деградације, уништења материје и оне у којој је одлучујућа интервенција самосталне и од Бога отуђене људске воље. Осим тога, дуга историјска традиција сахрањивања потврђена и примјером сахране Господа Исуса Христа, била је снажан аргумент у борби против нових приступа у третирању мртвог тијела.
Синод РПЦ је 1927. године донио одлуку којом се забрањује вршење опијела над онима који ће бити кремирани. Овој одлуци претходио је вишегодишњи период током кога је преведен зборник црквеног права далматинског епископа Никодима Милаша из 1875. године. На Архијерејском сабору РПЦ 2016. године кремација није прихваћена као форма погребења, али је тада установљено да Црква може да молитвено помиње оне хришћане чија су тијела спаљена. Тада су архијереји примјетили да се у Библији налази само један обавезан услов за погребење – читање молитви над упокојеним, и зато Црква говори да на кремацију, као и на обичну сахрану, треба позвати свештеника да изврши заупокојену службу. При томе, обавеза свештеника је да напомене парохијанима о односу Цркве према том процесу. Сагласно ставу Сабора, послије кремације прах упокојеног по православном предању треба бити сахрањен у земљу.
Током 20. вијека и у Румунији су вођене широке расправе о питању оправданости кремације, у којима су бројни представници Румунске Цркве изнијели низ теолошких аргумената који указују на неприхватљивост спаљивања покојника са аспекта хришћанске вјере и учења. Баде Циресану, професор Теолошког факултета у Букурешту, 1912. године пише и публикује студију о кремацији са литургијског становишта, а свештеници често организују протесте против кремације.
