Заборав смрти
Идеја модерне кремације почива на концепту индивидуалности и слободног избора, као и на схватању да човјек и након смрти остаје власник свога тијела. Због тежње ка протјеривању смрти из јавног простора – што је вршено бржим и неосјетнијим уклањањем мртвог тијела – долазило је и до реформи погребних ритуала. Сахрана је остала важан друштвени догађај, не само за породицу, него и за ширу заједницу, али стари ритуали бивају замјењивани новим – поклопац на сандуку све чешће је спуштен, а последњи цјелив покојника замјењује љубљење затвореног ковчега у коме се он налази. Брзим и трајним уклањањем мртвог тијела из простора живих, кремација је омогућавала ефикасну ревитализацију система. У овоме је, како запажа А. Павићевић, као одличног савезника имала и секуларизовано и суштински преиначено хришћанско учење о бесмртности, које се од тога времена, у лаичким интерпретацијама, првенствено односи на схватања о души.
Дуализам који је својствен одређеним теолошким струјањима, кулминирао је у протестантској теологији током 19. и 20. вијека и довео је до спиритуализације догме о Васкрсењу, а у одређеном облику ушао је и у православну теологију. На тај начин, оно што је започето са реформацијом, прерађено и у културу преведено просвјетитељством, и коначно отјелотворено постмодерном јесте заправо губитак вјере у Васкрсење (тијела), односно у коначно обожење и поновно сједињење духа и материје у вјечности. У том контексту, кремација постаје сасвим прихватљива идеја, јер, када физичко тијело престане да живи, остаје дух који не представља никакву препреку да се његово дотадашње станиште (тј. тијело) потпуно уништи.
У новом културном контексту, смрт се све мање посматра као прелазак у вјечни живот, а све више као природни феномен објашњив уз помоћ знања природних наука. Смрт постаје искључиво смрт тијела, док душа (за оне који у њу још вјерују), након тјелесне кончине, наставља своју беспочетну и бесконачну егзистенцију. Овакво схватање свакако ће погодовати ширењу идеје кремације, чији је један од основних аргумената почивао на излишности сахрањивања (чувања) тијела.
Идеја кремације у Србији – став СПЦ
Идеја кремације у Србији се ширила захваљујући онима који су своју бригу усмјерили првенствено ка тијелу – захваљујући љекарима, најпре Јовану Јовановићу Змају, а затим др Војиславу Кујунџићу, који 1904. године у Београду оснива Друштво „Огањ“ за спаљивање мртваца. Изводи из радног материјала овог друштва, које А. Павићевић документује у поменутој студији, садрже понајвише расправе о високој естетичности кремације, насупрот непријатних призора труљења и пропадања, затим прорачуне који указују на прихватљивију цијену кремирања, као и тврдње да се кремацијом, више него класичном сахраном, бришу социјалне и економске разлике међу људима.
У Извјештају са Треће редовне скупштине “Огња“ нашла се и вијест о смрти младог љекара, Марка Марковића, који је умро 13. марта 1907. године у Јени, гдје је извршена и кремација његових посмртних остатака. Урну са пепелом донио је у Београд његов отац, београдски трговац Јоца Марковић, и положио је у породичну гробницу на Новом гробљу. Овоме је присуствовало, како наводи Кујунџић, много свијета, а прије самог чина полагања, урну је благосиљао један београдски прота ,,читајући исте црквене молитве, као да пред собом има тијело у мртвачком сандуку […] послије су сви присутни љубили урну…“. Пепео Видосаве Поповић, супруге Љубомира Поповића, инжењера, која је умрла и кремирана у Женеви 1909. године, такође је испраћен уз вјерски обред обављен над породичном гробницом на Новом гробљу у Београду. Занимљиво је споменути да је покојница изгледа била ћерка архимандрита Арсенија, старјешине манастира Раковица, а да је у опису овог догађаја назначено да су само два београдска свештеника пристала да изврше опијело.
Недефинисаност односа свештеника према кремацији, о чему свједоче и наведени примјери, потиче од тога што СПЦ све до 1934. године није заузела званични став по овом питању. Након јавне полемике у Политици 1929. године, богословска омладина је у тексту у часопису Светосавље, 1932. године, критиковала проту Миливоја Петровића, који је на слави Друштва „Огањ“ пререзао колач и рекао да сматра да ће Црква ускоро озаконити акције кремациониста. Видјећи у Српској Цркви највећег противника за прихватање кремације, Војилсав Кујунџић се трудио да и на предавањима, и у публикацијама “Огња“, нагласи да кремационистичка идеја нема никакве везе ни са религијом ни са Црквом. Чланови друштва су се чак изјашњавали као хришћани, а у прилог томе требало ја да говори и установљавање славе Друштва, при чему је за светитеља-заштитника изабрана Огњена Марија. Њен празник је неколико година обиљежаван по црквено-народним обичајима, уз присуство свештеника који је резао славски колач, хора који је пјесмом пратио службу и великог броја угледних Београђана. Међутим, као што је већ споменуто, 1934. године Свети архијерејски синод доноси рјешење којим се свештеницима Српске православне цркве забрањује да учествују у обиљежавању славе кремационистичког друштва.
Став Српске православне цркве по питању кремирања је и током наредног периода остао готово непромијењен, с тим што није било потребне активности у погледу образлагања неисправности кремације. Ово можда и није било неопходно у вријеме када су се лојалност и поштовање црквене дисциплине подразумевали код највећег дијела њене пастве, али се може рећи да се предратна неактивност Српске православне цркве одразила на схватања каснијих генерација. Тако се важност питања поново наметнула црквеној јавности и у другој половини 20. вијека. Међутим, у периоду између шездесетих и деведесетих година у црквеној публикацији штампано је свега неколико текстова о кремацији. Они су изражавали да је став Цркве остао непромијењен – кремација је сматрана нехришћанским чином, а служба за упокојене била је и остала служба која се врши над ковчегом и над гробом. Неколико текстова које је о проблему кремације написао Патријарх Павле, Црква је наприје штампала као сепарате у Гласнику, а потом су они обједињени и објављени у оквиру тротомне едиције „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Патријарх је сугерисао да свештеници могу вршити опијело над покојницима који нису кремирани по сопственој вољи.
У новије вријеме, тачније 2006. године, часопис Митрополије црногорско-приморске Светигора објавио је краћи текст о спаљивању мртвих, а у међувремену су за ову тематику интересовање повремено показивали и секуларни листови и новине као што су Политика, НИН, Курир и Данас. Мање или више сензационалистички текстови, по правилу су се освртали и на став Српске православне цркве по питању кремације, те су свакако били преносиоци информације са којом, на примјер, нецрквени грађани можда нису били довољно упознати.
