Богословске оцјене питања кремације
Са аспекта православне теологије, тијело игра суштинску улогу у нашем спасењу. Почев од крштења када се помазује „уљем радости“, па све до чина погребења када се такође помазује уљем и вином, човјеково тијело је оно које он „употребљава“ за живот по заповијестима Божијим. У Светом писму налазимо више примјера који потврђују да је кремација страна и противна истинама хришћанског учења. Тако у Првој посланици Коринћанима апостола Павла читамо: „… прослављајте Бога вашим тијелом и духом који су Божији“ (1Кор. 6,20). Ово значи да наша тијела и душе припадају не нама, него Богу и да стога немамо апсолутно право да чинимо с нашим тијелом оно што није у складу са Божијим назначењем. Православни хришћанин који поступа по предсмртној жељи оних чланова родбине који желе да буду кремирани и допушта да њихова тијела буду спаљења, заправо скрнави тајне Крштења, Миропомазања, Брака и Свете Евхаристије тиме што занемарује чињеницу да је тијело покојника, за његовог живота, било прималац и носилац благослова и дарова Духа Светога. Свако насиље над мртвим тијелом представља скрнављење храма Божијег. Према томе, одговорност је не само на клирицима, него на свим православним вјерницима, да учине све што је могуће како би оне који прихватају кремацију увјерили да је тај обичан погрешан и антихришћански.
Будући да је у овом вијеку, у стању „чекања васкрсења мртвих“, тијело хришћанина позвано на спасење, преображење и коначно обожење у Тијелу Васкрслог Христа, оно има не само пролазни, привремени, него превасходно есхатолошки значај и вриједност. Кремација се јавља као насилно уништење Божије творевине и дара, а често и као израз невјеровања у васкрсење, те је тачна оцјена да је кремација „дјело мржње и протест против вјечности.“ (о. Рафаил Карелин). Најважнији аргумент против кремације темељи се на догађају погреба Господа Исуса Христа. Један од најупечатљивијих момената у богослужењу Велике суботе јесте чин изношења Плаштанице који символише погребење Спаситеља. У богослужењу овог дана открива се дубоки смисао тајне новог живота који се рађа из Христове крсне смрти и Његовог животворног Гроба. У химнографији овог светог дана исказан је основни смисао Велике суботе: животворно упокојење Господа Христа тијелом у гробу и побједоносни силазак с душом у Ад. Све то наговјештава прве зраке пахалне зоре и објаве Његовог свечаног васкрсења. Обавијање тијела Спаситељевог чистим платном и помазивање мирисиима потресни су моменти који чине срж црквене празничне химнографије и који снажно наглашавају однос Христових сљедбеника према Његовом тијелу. И бројни други моменти и теме недјеља по Васкрсењу (Томина недјеља, Недјеља Мироносица итд.) управо свједоче о реалности вакрслог тијела Христовог. С тим у вези, једино је традиционални хришћански начин погребења упокојеног хришћанина литургијски потпуно осмишљен.
Имајући све наведено у виду, сложићемо се са ријечима А. Шмемана да „кремација није само техника, већ богословска изјава – она говори да је човјек ствар која се спаљује, не личност која се полаже у наду васкрсења.“
