Умор, презапосленост и невероватна летња врућина одузимају свима снагу. До вечери већина нас изгледа као исцеђени лимун. Како да нађемо снагу да се молимо у свему томе?
Питање је сасвим конкретно, и на њега постоје конкретни одговори. Ако немате снаге да се молите, онда можете скратити правило. Ако немате снаге да стојите, молите се седећи. Aли, колико ове препоруке помажу?
Да, оне ће вам помоћи да се молите, али не решавају увек главни проблем. Чињеница је да не може сваки верник да одговори на питање: да ли је његово стање заиста умор или духовна лењост? Или можда демонско искушење? Како то утврдити? У таквим тренуцима предлажем да не размишљате о величини вашег молитвеног правила или који молитвеник да узмете – то су неважна питања. Предлажем да размишљате о Богу. Молитва је разговор са Њим!
Сетимо се како се опходимо са људима: пре него што некога позовемо, ми подсвесно замишљамо ту особу, а у глави формирамо приближан сценарио за разговор са њим. Исто важи и за разговор са Богом. Наш први задатак је да схватимо да је Он заиста присутан у нашим животима. Ако говоримо о вечерњем правилу – а највероватније је тако, јер се често прескаче због умора – треба да се сетите какав је био протекли дан. Како се Бог открио у њему? Ако је дан био успешан, поставите себи питање: да ли сам захвалан Богу за оно што се данас догодило? Ако је било неуспеха, грешака, негде смо се саплели или у нечему згрешили, онда треба да молимо Бога за опроштај – и да се фокусирамо на ово осећање.
Ако после овога немате снаге да упалите свећу и отворите молитвеник, онда сте највероватније само уморни. У овом случају, молите се као што бисте разговарали са својим оцем или мајком – поделите оно што вам је на срцу. Можда ћете касније желети да прочитате ову или ону молитву. Најважније је пронаћи импулс након којег почиње ваш дијалог. Одсуство овог импулса је највећа препрека у молитви.
Искључује нас наша усредсређеност на правило. Демони то користе. А када помислимо Бога, све се мења. У ствари, обично имамо довољно потребне снаге да се молимо. Замислите само ово: након тешког дана сте дошли кући, отишли у кревет, али одједном се испоставило да се нешто догодило вашим најмилијима, потребна им је помоћ – где иде ваш умор? Учинићете све да им помогнете. Ми осећамо присуство вољених особа у нашим животима и не можемо а да не комуницирамо са њима и не одговоримо на њихов позив. Тако би требало да буде и са Богом. Не ради се о правилу или броју прочитаних молитава. Човек се моли не само када чита молитве из молитвеника. Он се моли када само каже „Господе, помилуј“. Сјајно је ако у исто време чини добра дела и помаже својим ближњима.
Присиљавање себе на молитву је исказивање насиља над самим собом – где је граница?
Самонасиље је опасно. Увек се морамо придржавати правила златне средине. Свака крајност у духовном животу је лоша и штетна. Јасно је да се Царство Божије стиче трудом и морамо се приморати на молитву, пост и добра дела. Међутим, ова принуда за нас мора бити изводљива.
Ако се догоде ситуације када се човек малтене мучи правилом или додатним молитвама, ако није завршио читање правила из молитвеника и прекорева себе до очајања, то су демонска искушења. Кајемо се због своје слабости, кајемо се за лење и лукаве помисли, али ни у ком случају не треба да се концентришемо посебно на правило. Ако размишљамо само о њему, престаћемо да размишљамо о смислу молитава.
Како развити сопствену меру молитве?
У томе ће вам помоћи искусни свештеник. Чињеница је да сама особа можда не види проблеме који јој отежавају молитву. Да ли је у питању умор или лењост, неће свако разумети. Свештеника је Бог поставио на његово место да се помоли за своје стадо и помогне му да духовно живи, а не да умире духовно.
Потпуно одсуство молитве је духовна смрт. Сећање на Бога и Његово присуство у сваком дану вашег живота је веома корисно и помаже да започнете молитву. Зато вас охрабрујем да анализирате свој дан. Наш мозак одмах показује шта треба учинити на крају дана: покајати се или захвалити. Или можда обоје. Из овог импулса рађа се жеља за молитвом, која помаже не само да се започне правило, већ и да се доврши. Ако заиста немате физичке снаге, спава вам се и не можете ништа са собом – ограничите се на најједноставнију молитву: „Господе, помилуј!“ – и нећете бити осуђени.
Мучити се молитвом није корисно.
Многи верници не могу себи да дозволе слабост и читају прописане молитве без обзира на све. По мом мишљењу, аутоматска лектура није ништа боља од скраћивања дневног правила, јер може довести до дубоког пада. Свака крајност у духовном животу је лоша. Можете сваки дан да означите да је правило прочитано – и да се сматрате добрим и исправним, ваљајући у гордости и заблуди. Можете, услед умора, почети да се молите својим речима – а после неког времена заборавите шта је молитва у речима светих отаца.
Морамо тражити средину. Постоји правило, оно је модел за све нас, али није константа која се не може променити. Наш задатак није да читамо све од А до Ш, већ да се молимо, односно да комуницирамо са Богом. Веома је важно запамтити ово. С тим у вези желим да кажем о правилу за Свето Причешће. Колико често људи који га нису прочитали од почетка до краја не иду да приме Свете Христове Тајне! Али, правило нам је дато да бисмо постигли осећај покајања, да бисмо разумели да нам је за спасење потребан Господ, а не правило. Без Христа не можемо да се спасемо.
Наравно, треба се молити, треба се борити против лењости, али мучење молитвом није корисно. Треба имати страх Божији. Не у смислу „ако не прочитам правило, муња ће ме ударити с неба“, већ у смислу „Господ ме је чекао, а ја нисам дошао. Звао ме је, али се ја нисам јавио.“
