Као што знате, страх је природно осећање. Сви се плаше, а често страх спречава човека од непромишљених поступака и чак чува здравље и живот.
Страх је, понављам, осећај, и човек га доживљава без обзира на сопствено деловање и вољу. Међутим, када доживи страх, човек сам одлучује шта ће учинити: следити траг страха или не, слушати га или занемарити, обуздати страх или му дати слободу. Одлука коју човек донесе је увек субјективна и особа је у потпуности одговорна за њу.
Закључак је једноставан: ако човек показује страх, онда је дозволио себи да се плаши. Чак и ако вас страх тренутно и потпуно покрије, ипак, у некој фази, особа је дозволила себи да подлегне страху, да дозволи да га запоседне. А онда је страх постао навика и сада лако полаже своја права над кукавицом.
Страх се, наравно, може превазићи. Међутим, то ће захтевати значајан напор и одлучност, као и доследност и упорност. Страх се истерује конфронтацијом. „Ако се плашиш да одеш на нека места дању, иди тамо са молитвом ноћу“ – отприлике ово упутство налази се код Светог Јована Климака.
Другим речима, урадите оно што је страшно и постаћете храбри. Сећам се једног инцидента: мени, који сам се у детињству плашио паса, пси луталице су увек стварали приличну нелагоду. Једног дана, када смо отац и ја шетали, пратио нас је улични мешанац. Није показиво агресију, већ нас је тврдоглаво пратио, што је код мене, младог и плашљивог човека, изазвало приличну напетост. Пожалио сам се оцу, а он ме ухватио за руку и кренули смо ка псу. Пас се, заузврат, такође окренуо и побегао. „Запамти“, рекао ми је тада мој отац, „страх прати оне који показују леђа, а бежи од оних који их гледају у очи“. Више пута сам се уверио у истинитост ове изјаве.
Међутим, о томе је лако писати и причати, али у стварности је све много теже. Одупрети му се много је теже него неком другом искушењу. Ни страст пожуде, па чак ни бес немају способност да паралишу вољу и искључе ум тако брзо као страх.
Овде се вреди присетити наизглед суптилне разлике између уобичајеног светског приступа борби против страха и начина на који православна аскеза предлаже да то чинимо. У суштини, оба приступа предлажу да се ради супротно од страха као средства за борбу против њега. Само аскетско предање предлаже да се то чини уз молитву.
Односно, главна компонента ове борбе је нада у Бога. Страх се побеђује чврстином људске воље, али човек је чврст не сам по себи, већ силом Божијом. Захваљујући свом поверењу у Бога, човек је у стању да обузда страх и победи сваки страх. Заправо, веће су шансе човека да победи плашљивост, што је јаче његово поверење у Бога.
Најупечатљивији пример поверења у Бога је Авраам. Божја заповест Аврааму је била да се са великом породицом, робовима, стадима и имовином пресели у земљу хананску. Било је веома опасно кренути на тако далек пут и ризиковати да налетиш на разбојнике, да постанеш жртва предатора, да умреш од инфекције… Авраам је имао мале шансе да се извуче жив са таквог пута. Али то је управо она заповест коју је Бог дао Аврааму, и Авраам је, у апсолутном поверењу у Бога, прегазивши страхове који су у овом случају били логични, неустрашиво испунио ову заповест, и на крају постао родоначелник читавог једног народа и отац свих верника.
Ко се узда у Бога, не мучи га страх, не подлеже страховима и није малодушан. Чврст је у својој нади и стога храбар. Поверење у Бога чини веру спасоносном и наду делотворном.
Човек само треба да запамти да је све што је послано из руке Божије увек на његову корист. Оно што се човеку дешава је или пројава воље Божије, или Његово допуштење, на овај или онај начин усмерено на спасење човека. Треба да запамтите ово, не дозволите себи да гунђате и не бавите се тако бесмисленим задатком као што је тражење разлога и откривање „зашто“ или „за шта“. Прихватите оно што се дешава са кротошћу, поступајте смирено и без самосажаљења тамо где ситуација захтева акцију од вас, и прихватите ситуације у којима се ништа не може променити.
Поверење у Бога чини душу мирном. И овај духовни мир не напушта човека ни у смиреном стању ни када се плаши. Развијајући се у мирном току живота, поверење у Бога може подржати човека у свакој ситуацији, укључујући и екстремну.