„Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јован 6:53).
„Ко једе моје тело и пије моју крв, остаће у мени, и ја у њему“ (Јован 6:56).
Овим речима Господ је указао на савршену неопходност за све хришћане, за учешће у тајној Евхаристији. Саму Тајну је установио Господ на Тајној Вечери. „И кад су јели, Исус узе хлеб, благослови га и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И кад узе чашу, захвали, даде им је и рече: Пијте из ње сви; јер ово је крв Моја Новог Завета, која се пролива за многе, на опроштење грехова“ (Матеј 26:26-28).
Како света Црква учи, хришћанин се, причешћујући се, тајно сједињује са Христом, јер се у свакој честици сломљеног Јагњета налази цео Христос.
Неизмерни смисао тајне Евхаристије је разумевање које превазилази наше схватање. Она распламсава у нама љубав Христову, узводи срце наше ка Богу, подстиче у њему врлине, зауставља насртаје мрачних сила, даје нам снагу против искушења, оживљава душу и тело, исцељује их, даје им снагу, обнавља врлине, утврђује у нама ону чистоту душе, која је била у прворођеном Адаму, све до његовог пада у грех.
У размишљањима о Божанственој Литургији Епископа Серафима Звездинског налази се опис виђења једног подвижничког старца, који јасно карактерише значење причешћивања Светим Тајнама за хришћане. Подвижник је видео: „Бесно море, таласи се дижу и хуче, стварајући страшни призор. На супротној обали је била лепа посуда. Оданде је допирао пјев птица и опојан мирис цвећа.
Подвижник је чуо глас: „Пређите преко овога мора“. Али проћи је било немогуће. Дуго је стајао у недоумици како да пређе, и опет зачу глас: „Узмите два крила, која су дарована божанском Евхаристијом: једно је крило – Божанско тело Христово, а друго крило – Његову Животворну Крв“. Без њих, ма колико велики био подвиг, немогуће је доћи до Царства Небеског“.
Једном је старац Партеније Кијевски , у осећању испуњеном страхопоштовањем (страхом Божијим) и жарком љубављу према Богу, дуго понављао у себи молитву: „Господе Исусе, живи у мени и дај ми да живим у Теби“ , и зачу тихи, слатки глас: „Ко једе моје тело и пије моју крв, остаће у мени и ја у њему“.
У неким духовним болестима тајна Причешћа се јавља као најбољи и истински лек: тако, на пример, када човека нападну такозване „профане помисли“, духовни оци препоручују да се против њих боримо чешћим причешћивањем светим Тајнама.
Свети праведни Јован Кронштатски пише о значају тајне Евхаристије у борби са јаким искушењима: „Ако осетиш тешкоћу у подвигу и осетиш да одједном не можеш да се одупреш злу, трчи код свог духовног оца и замоли га да те сједини са светим Тајнама. То је највеће и најјаче оружје у борби . Душевном болеснику свети Јован је препоручивао, као средство за лечење, да буде код куће и да се чешће причешћује Светим Тајнама.
По пракси Цркве, тајне покајања (исповести) и причешћа следе једна за другом одмах. Преподобни Серафим каже да се препород душе остварује кроз две тајне: „покајањем и савршеним очишћењем од сваке грешне нечистоће Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове “ .
Само покајање није довољно за очување чистоте срца нашег и за јачање духа у побожности и врлини. Господ је рекао: „Када нечисти дух изађе из човека, он ходи по безводним местима и тражи починак; и не нашавши, каже: ‘Вратићу се своме дому одакле сам изашао’. Па кад дође, нађе га пометено и уредно. Затим оде и доведе седам других духова, горих од себе, и када уђу, тамо живе; и последње стање човека тога биће горе од првог“ (Лк. 11, 24-26).
И тако, ако нас покајање чисти од нечистоте душе наше, онда нас причешће Телом и Крвљу Господњом благодаћу храни и спречава повратак злог духа у нашу душу, који је покајањем био прогнан.
У исто време, колико год нам је потребно општење Телом и Крвљу Христовом, оно не може имати места у нама, ако му не претходи покајање.
Апостол Павле пише: „…Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.(1. Кор. 11, 27-30).
Како читамо, по речима светог апостола Павла, тајна причешћа биће делотворна само уз потребну припрему за њу, уз претходно самоиспитивање и покајање за грехе. А ако се ово друго није догодило, онда човек себе осуђује на слабост, болест, па и смрт.
Шта би нам могло послужити као показатељ да ли смо добро припремљени да приступимо тајни Причешћа. Овом приликом указаћемо на мишљење Преподобног Симеона Новог Богослова: „Једном смо читали богонадахнуте речи светог оца нашег Симеона Студијског – ’брате, никад се не причешћуј без суза’. Преподобни Симеон разјашњава особине делатног духовног живота, испуњеног трудом покајања, да ће они који таквим животом живе задобити чулно срце и нежност, тако да ће сузе увек пратити причешће. Они који свој живот проведу у самозадовољству, лењости, беспосличарству, не кајању и несмирењу, они увек остају тврдог, жестоког срца и никада неће сазнати шта представљају сузе причешћа.
Како пише архиепископ Арсеније Чудовској : „Величанствено је дело примити Свете Тајне и плодови тога су велики: обнова нашег срца Духом Светим, блажено расположење духа. А како је тај посао величанствен, толико бриге, савесности и припрема од нас захтева. А ако хоћеш да примиш благодат Божију од Светог Причешћа – труди се на све могуће начине да исправиш своје срце“ . Међутим, овде треба поменути и речи Светог Теофана Затворника: „Деловање тајне Причешћа не одражава се увек у нашим осећањима, али је понекад и скривено од нас“.
