У древној Јудеји, у времену земаљског живота Господа Христа, пољопривредне културе су се садиле тако што би се семе бацало пре него што би земља била узорана, тањирана и сл. Кад сејач изађе да сеје, он семе баца свугде и може да га баци и на тло које није плодно, јер он то не зна док не узоре. На њиви има плодног, мање плодног или потпуно неплодног земљишта, али поред њега пролази пут којим се долази до њиве. Неко семе ће завршити на том путу, а поред пута се нађе и неки камен. Зато, Господ Христос користи управо параболу сејача и њиве како би својим савременицима, навиклим на такав начин приповедања, предочио шта бива са речју Божјом која се на ширење од Господа предаје људима, објаснио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског г. Исихија, тумачећи јеванђељски одломак о сејачу и семену (Лк 8, 5- 15) у емисији „Сведочења“. „Семе је реч Божја. Христос говори, Христос сеје. Он је Бог, сејач и Спаситељ наш. Апостоли су они који су наставили сејање“, навео је протонамесник Филип Јаковљевић. „Христос нас увек позива да будемо делатни, а с тим у вези требало би добро себе да проанализирамо. Најпре колико читамо Свето писмо- реч Божју која је дошла до нас. Да ли га читамо или не, односно да ли то чинимо из искрене потребе или само зато што нам је свештеник то рекао? Колико разумемо оно што смо прочитали?“, запитао је отац Филип Јаковљевић, истакавши да је јако важно да имамо реалан доживљај прича из Светог писма, а не да их прилагођавамо себи.
