Прича о богаташу и убогом Лазару (Лк 16, 19- 31) доноси нам представу о двема различитим вредностима према људским мерилима. Али, указао је у свом тумачењу ове приче протонамесник Слободан Алексић, као што новчић има две стране, тако их има и слика двојице људи- једног који ужива у свем овоземаљском благу и другог који дане проводи у патњи. Наиме, гледано људски очима, богаташ је благословен и Господ је на њега излио многобројна блага и благослове, док се за човека који лежи болестан испред његових врата може рећи да је кажњен. То су, дакле, људске норме по питању неких животних ситуација. Међутим, ова два човека стоје насупрот један другоме и гледају се у огледалу. Богаташ гледа у Лазара, који је гнојав, болестан и израњављен и то јесте слика његове душе. Лазар, пак, гледавши у богаташа, види раскош и то јесте слика његовог духовног стања. Симболика и закључак ове приче, објаснио је отац Слободан Алексић, јесте да је Бог, створивши човека по својој слици, дао човеку тело као сасуд душе, али оно што је претежније од тела јесте душа. Када се она стави на прво место, као што је то код Лазара, јасно је да су наши закључци на земљи нелогични и неразумни.
