Пре свега, јединство нам се открива као суштина Самог Бога. Ми верујемо не само у једног Бога, него у Јединог Бога – Бога, кога апостол Јован Богослов дефинише једном, али свеобухватном речју: Бог је љубав (1. Јн. 4: 6). А шта је љубав ако не привлачење, ако не жеђ за потпуним јединством, ако не жеља да се другоме даш и истовремено – да га поседујеш? Иначе, одавде се из ове основне интуиције, основног искуства Бога, једино може разумети потпуно апстрактна догма у схватању савремених хришћана о троједином Богу, тј. о Богу као савршеном јединству у љубави, као о јединству Љубећег, Љубљеног и Саме Љубави.
Али ако је тако, ако се Сам Бог открива као Љубав, а самим тим и као Јединство, онда се суштина живота коју је Он створио и призвао у постојање не може одредити другачије до јединство. И не морате знати ни хришћанске догме ни филозофска учења да бисте схватили и искусили међусобно привлачење свега живог. Али ако вера у овој привлачности види љубав, иако често палу и замућену, онда је филозофи безбожништва своде на непрекидно „дно“. А ипак је љубав, као у самој природи света и човека, инхерентна жеља за јединством које је, без сумње, темељна основа свега што постоји. О жељи за јединством говори древна прехришћанска философија, о томе сведоче мистици и духовидци свих времена, њега оваплоћује и запечаћује уметност. И без ове тежње, или једноставније, без љубави, и свет и живот се одмах претварају у пакао, где влада језива борба свих против свих.
И то је заувек изражено у библијској причи о стварању тим детињастим и истовремено симболичним језиком, који једини може да прича о последњим тајнама, о последњој дубини живота. Шта је тамо речено? Да је све све то што љубављу и за љубав ствара Бог свет, позивајући га из непостојања у своју дивну светлост, јер Он је сама љубав, а љубав има својство да се излива, ствара и да је великодушна. А као круну творевине, човека је створио Бог усред васељене, чије је главно својство да је способан за узајамну љубав – односно неизмерну, свеобухватну љубав Творца, који му говори: „Волим те и зато ти дајем живот“, човек може да се одазове речима „Жедна душа моја Бога Живога“ (уп. Пс. 41,3) и да овом жеђу, овом узајамном љубављу, не испуни само свој живот, већ целокупну творевину.
Људи се често свађају око смисла и сврхе живота. Неки их виде у уређењу човековог земаљског благостања, други – у спасењу његове душе. Али сви поуздано знамо, иако то не можемо увек да изразимо речима, да, ма како да се дефинише ово значење и овај циљ, човек у својој последњој дубини не може да живи без љубави. Лишите све овоземаљске подухвате љубави и они постају пакао принуде, мржње и страха. Избаците љубав из религије и она постаје најмонструознији облик себичности. И колико год циљ био уман, леп и пожељан, без љубави се претвара у бесмислицу, јер је крајњи смисао живота љубав, а крајњи циљ живота јединство. Када заиста волимо, најмање говоримо о смислу живота, јер се он остварује у самој љубави, у којој живот достиже цветање и пуноћу. А шта још да тражимо, око чега још да се свађамо?
