Најпотпуније одређење светосавља дао је свети владика Николај Велимировић, рекавши да је светосавље ништа друго него православно хришћанство српског стила и искуства. У сваком добу наше историје постојала је опасност, а понекад и свесна тежња да се светосавско наслеђе поистовети са одређеном идеологијом те да се – што је нарочито чест случај данас – инструментализује за потребе друштвених, политичких или идеолошких циљева. Зато је увек важно наглашавати да су Свети Сава и светосавље изнад свих идеологија и овосветских модела уређења друштва и државе. То не значи да за Светог Саву држава и друштвено уређење нису имали значај, већ да су били у служби духовног раста и изграђивања Срба као заветног (са Богом) народа. Лепо је примећено да се за Светог Саву држава простире тамо докле се простире народ. Историја је показала да се сваки покушај да српска држава постане нека врста империје (као на пример освајањем других територија за време цара Душана), завршавао трагичним сломом. Иако Свети Сава формира идентитетски основ постојања нације, па и државе, он није сав у томе, па зато савремене десничарске групације које желе да у томе виде целокупне размере Савине личности, не могу да прихвате његову отвореност и благонаклоност према другим народима. С друге стране, левичари „присвајају“ Светог Саву имајући у виду његов социјални рад, организовање просветне делатности, подизање болница итд.
Космополити виде Светог Саву искључиво као „грађанина света“ с обзиром на његове живе контакте и бригу за друге народе, далеке од његове земље. Речју, приступ Савиној личности и његовој мисији углавном је одређен личним светоназором који превиђа свеобухватност равноапостолног дела Саве Немањића. Време у којем живимо, као и изазови пред којима наш народ данас стоји, захтевају велику одговорност, и за речено и за учињено. Видна је национална дезоријентисаност која, уз актуелне компликоване друштвене прилике, не даје разлога за оптимистичко гледање на време које долази. У трагању за начином и моделом националног оздрављења и обновљења, упорно се превиђа да је главни стожер и снага којом би се до оздрављења и преображаја дошло, управо – личност Светог Саве и оно што се назива Светосавље. Међутим, да би Светосавље имало ту улогу, потребно га је најпре ослободити од свих непотребних наноса, од свега онога што оно није. Другим речима, потребно је разумети шта је суштина светосавља.
Иако је сам термин светосавље релативно млад, у суштинском смислу схваћен он подразумева целокупно светосавско наслеђе, почев од времена у којем је Светитељ живио па до наших дана. Напуштањем царског двора и одласком у Свету Гору, Растко постаје Сава и поставља темеље заветне свести српског народа, усмеравајући је ка Христу, ка свему ономе што је саборно, свеобухватно и свето. Од тада па све до данас, пут Светог Саве на који нас је извео показује се, превасходно, као над-световни принцип саборности и заједништва који се остварује кроз Цркву и води ка Есхатону. Градећи непрестано Цркву Божију, Свети Сава је остао путоказ и животна философија Срба која спасава и преображава и која је увек модернија, човечнија и здравија од свих друштвено-политичких идеала.
Сасвим је тачна изрека да се сви Срби могу препознати у Светом Сави. Међутим, нико од нас га не може присвојити и ограничити. Трагични су, зато, покушаји појединаца, који чак врше и одређену црквену службу и називају се православним теолозима да редукују личност Светог Саве до нивоа властитих жеља, циљева и потреба. Још трагичнија је појава када се сасвим антицрквени ставови поткрепљују позивањем на Светог Саву. У том духу је последњих дана често напомињање Савиног одрицања од архиепископског трона. Тај Савин поступак може да представља израз личног смирења, али треба подсетити да се он није одлучио на тај поступак због нечијих неразумно срачунатих жеља, већ опет из бриге за Цркву, уверивши се претходно да га наслеђује истински достојан архијереј, чедо његове пастирске љубави и бриге.
Ава Јустин је Светога Саву назвао непобедивим бесмртником који путује кроз нашу историју са сваким поколењем, увек савремен свему што је вредно у нашој историји. Зато не треба сумњати у то да ће и у нашем времену Свети Сава бити помиритељ и онај чијом ћемо благотворном помоћи васкрснути из посрнућа.
