Јован, 15. зач. (5,17-24)

Судите да ли је право пред Богом да слушамо вас више него Бога? Јер ми не можемо да не говоримо оно што видесмо и чусмо (Дап.4,19-20). Тако су говорили властодршцима свети апостоли Петар и Јован када им забрањиваху да говоре о васкрслом Господу Исусу, непосредно пошто су Његовим именом исцелили хромог од утробе материне. Међутим, апостоли се нису бојали претњи, јер им очевидност истине није дозвољавала да ћуте. „Ми смо видели и чули и руке су наше опипале“, касније је додао свети Јован (1.Јн.1,1). Они су очевидци, а очевидци су, по правилима људског сазнања, најверодостојнији сведоци истине. С обзиром на то, ниједна област људског сазнања нема сличних сведока. Иако је од тада прошло осамнаест и по векова[1], снага њиховог сведочења се ниуколико није смањила, а тиме ни очевидност истине коју они сведоче. Ако људи падају у неверје – а данас их је много – падају не због нечег другог, него услед недостатка здравог размишљања. Heћe да расуде и бивају привучени привидима којима лажност срца радо придаје неку вероватност. Јадне душе! Гину, уображавајући да су најзад ступиле на прави пут. Оне се особито радују што су прве ступиле на ту колотечину и постале предводнице другима. Међутим, није велика радост седети у друштву неваљалих људи.