Јован, 43. зач. (12,36-47)

Јеванђеље Јован, 43. зач. (12,36-47)
36. „Док светлост имате верујте у светлост, да будете синови светлости.“ Рекавши ово, Исус отиде и сакри се од њих. 37. Јер иако је учинио толика знамења пред њима, не вероваху у њега; 38. да се испуни реч Исаије пророка који рече: „Господе, ко верова проповеди нашој? И рука Господња коме се откри?“ 39. Зато не могаху веровати, јер опет рече Исаија: 40. „Заслепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумеју, и не обрате се да их исцелим.“ 41. Ово рече Исаија када виде славу његову и говораше о њему. 42. Али и од старешина многи вероваше у њега; но због фарисеја не признаваху, да не буду искључени из синагоге; 43. Јер заволеше више славу људску него славу Божију. 44. А Исус повика и рече: „Ко верује у мене, не верује у мене, него у Онога који ме је послао. 45. И ко види мене, види Онога који ме је послао. 46. Ја у свет дођох као светлост, да свако ко верује у мене не остане у тами. 47. И ко чује моје речи и не верује, ја му не судим; јер не дођох да судим свету, него да спасем свет.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Господе, ко верова проповедању нашем?, жали се са чуђењем пророк Исаија (53,1). И сада се може слично узвикнути: „Ко сада искрено верује речи твојој, Господе? Скоро сви су се поколебали“. Додуше, језик многих још ћути о вери, али се ретко које срце није удаљило на нешто друго. Шта је узрок томе? Почео је да се oceћa интерес у неверју. Развила се потреба за неверјем ради прикривања интереса срца, несагласних са вером. Ту је корен зла. Није разум противник вере него – развраћено срце. Разум је само утолико крив што се покорава срцу и што прихвата да мисли по жељама срца, а не по начелима истине. При томе му силни разлози за истину изгледају ништавни, а некаква маленкост против ње му изгледа велика као гора. Уопште, у област ума се уноси смутња која га ослепљује. Он не види, и у тој смутњи и не може да види. Но, кад бар не би ништа објашњавао.