Јован, зачало 41 (12,1-18)

Јеванђеље Јован, зачало 41 (12,1-18)
1. А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију, где беше Лазар који умре, кога он подиже из мртвих.2. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом.3. А Марија, узевши литру правога нардова скупоценога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.4. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати:5. „Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?”6. А ово не рече што му беше стало до сиромаха, него што беше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу.7. А Исус рече: „Остави је! Она је то сачувала за дан мог погреба;8. јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.”9. Дознаде пак многи народ из Јудеје да је онде и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога он подиже из мртвих.10. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију;11. Јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вероваху у Исуса.12. Сутрадан многи народ који беше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим,13. Узеше гране од палми и изађоше му у сретање и клицаху: „Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев!”14. А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано:15. „Не бој се, кћери Сионова, ево цар твој долази седећи на магарету.”16. Али ово не разумеше испрва ученици његови; него када се прослави Исус, онда се сетише да ово беше за њега писано, и да му ово учинише.17. А сведочаше народ који беше с њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих.18. Због тога му и изађе народ у сретање, јер чу да је он учинио ово знамење.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Много је народа изашло на дочек Господу који је свечано, као цар, улазио у Јерусалим. Ко тада није клицао: Осана Сину Давидовом! Но, прошло је само четири дана и тај исти народ је тим истим језицима викао: „Распни, распни га!“ Какав чудан обрт! Но, зашто се чудити? Зар не чинимо и ми исто када, по примању Светих Тајни Тела и Крви Господње, одмах по изласку из цркве све заборављамо – и своју побожност и Божију милост према нама, предајући се, као и раније, делима самоугађања, најпре малим, а затим и великим. Може бити да још не прође ни четири дана, а ми сами у себи распињемо Господа, премда и не вичемо другима: „Распни га“! И све то Господ види и трпи! Слава дуготрпељивости Твојој, Господе!