Лука, зачало 19. (5,17-26)

Јеванђеље Лука, зачало 19. (5,17-26)
17. И догоди се једнога дана кад он учаше, сеђаху онде фарисеји и законици који бејаху дошли из свију села галилејских и јудејских и из Јерусалима; и би сила Господња да их исцељује; 18. И гле, људи донесоше на одру човека који беше одузет, и тражаху како да га унесу и положе пред њега. 19. И не нашавши куда би га унели од народа, попеше се на кућу и кроз кров спустише га са одром на средину пред Исуса. 20. И видевши веру њихову рече му: „Човече, опраштају ти се греси твоји.“ 21. И почеше помишљати у себи књижевници и фарисеји говорећи: „Ко је овај што говори хуле? Ко може опраштати грехе осим једини Бог?” 22. А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: „Шта помишљате у срцима својим? 23. Шта је лакше, рећи: ‘Опраштају ти се греси твоји‘, или рећи: ‘Устани и ходи?‘ 24. Али да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе”, – рече узетоме: „Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме.” 25. И одмах устаде пред њима, и узе на чему лежаше, и отиде дому своме славећи Бога. 26. И сви се задивише, и слављаху Бога, и испунивши се страха говораху: „Чуда се нагледасмо данас!”
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Али да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе – рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме (Лк.5,24). Опраштање грехова је унутрашње, духовно чудо, а исцељење од раслабљености – спољашње, физичко чудо. Овим догађајем се оправдава и утврђује прилив силе Божије у поредак наравственог света, као и у ток појава физичког света. Последње се и чини ради првог, у коме је циљ свега. Господ не врши насиље над слободом, већ уразумљује, побуђује, задивљује. Најбоље средство за то је спољашње чудо. Могућност таквог чуда лежи у постојању разумног створења, које поседује слободу. Та веза је суштинска. Они који побијају натприродно Божије дејство на свет, уједно поричу и слободу човека. Јер, последња неопходно захтева оно прво. И обратно, они који исповедају истину дејства Божијег на свет, мимо природног тока појава, могу смело онима да кажу: „Ми осећамо да смо слободни“. Свест о слободи је исто тако силна и неодољива као и свест о постојању. Слобода неопходно захтева непосредна промислитељска дејства Божија. Последица тога је да њихово признање бива исто тако чврсто као и свест о слободи.