Јеванђеље Лука, зачало 21. (5,33-39)
33. А они му рекоше: „Зашто ученици Јованови посте често и молитве чине, а тако и фарисејски; док твоји једу и пију?” 34. А он им рече: „Зар можете натерати сватове да посте док је женик с њима? 35. Него ће доћи дани кад ће се отети женик од њих, и онда ће постити у оне дане.” 36. Каза им пак и причу: „Нико не меће закрпу од нове хаљине на стару хаљину, иначе ће и нову раздрети, и старој не одговара закрпа од нове. 37. И нико не сипа вино ново у мехове старе, иначе вино ново раздере мехове, и оно се пролије, и мехови пропадну. 38. Него вино ново у мехове нове треба сипати, и обоје ће се сачувати. 39. И нико ко је пио старо неће одмах новога: јер вели: старо је боље.”
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Сватовима не приличи да посте док је женик са њима (Лк.5,34), рекао је Господ, и тиме изрекао закон да међу врлинама и подвизима све треба да има своје место и време. Заиста, неблаговремено и неумесно дело може и да изгуби своју вредност, или у потпуности или делимично. У спољашњој природи Господ је све устројио сразмерно, уравнотежено и складно. Он хоће да и у наравственом поретку све буде благообразно и умесно. Унутрашња благообразност представља везу врлине са скупином свих врлина, или хармонију врлина, при чему се ни једна не истиче без потребе, већ су све у складу, као гласови у хору. Спољашња благообразност сваком делу даје своје место, време, и друге прикладности. Резултат таквог благоустројства биће утисак сличан утиску који одаје лепа особа одевена у прекрасну одећу. Врлина је благообразна, пријатна и унутра и споља. Таквом је чини хришћанска благоразумност. Лепота, пак, стараца јесте расуђивање, стечено искуством и здравим разматрањем житија светих, у светлости речи Божије.
