Лука, зачало 22. (6,1-10)

Јеванђеље Лука, зачало 22. (6,1-10)
1. Догоди се пак у другу суботу по Пасхи да је он ишао кроз усеве, а ученици његови тргали су класје, трли га рукама и јели. 2. А неки од фарисеја рекоше им: „Зашто чините што се не сме чинити у суботу?” 3. И одговоривши Исус рече им: „Зар ни то нисте читали шта учини Давид кад огладње, он и који беху с њим? 4. Како уђе у дом Божији, и узе хлебове предложења, и једе, и даде онима што беху с њим, које никоме није било допуштено јести сем једино свештеницима.” 5. И говораше им: „Син Човечији је господар и од суботе.” 6. А догоди се и у другу суботу да он уђе у синагогу и учаше, и беше онде човек коме десна рука беше суха. 7. Мотраху пак на њега књижевници и фарисеји неће ли у суботу исцелити, да би нашли оптужбу против њега. 8. А он знађаше помисли њихове, и рече човеку који имаше суху руку: „Устани и стани на средину!” А он подигавши се стаде. 9. А Исус им рече: „Запитаћу вас: шта треба у суботу: добро чинити или зло чинити? Душу спасти или погубити?” А они ћутаху. 10. И погледавши на све њих, рече му: „Пружи руку своју.” А он учини тако; и рука му поста здрава као и друга.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Господњи ученици су тргали класје, трли рукама и јели у суботу. Дакле, чињаху дела врло мало важна и по спољашњости и по суштини својој. Међутим, фарисеји нису издржали већ их укорише (Лк.6,1-2). Шта их је навело да поведу реч о томе? По спољашњости – неразумна ревност, а у суштини – дух оговарања. Тај дух се качи за све, и све представља у мрачном виду безакоња и погубности. Та немоћ је у већој или мањој мери, готово општа за људе који не пазе на себе. Речи се још и могу избећи, али од осуђивачких мисли ретко ко ће успети да се уздржи. Неко чучи поред срца и подстиче га на осуђивање. Оно почиње да точи осуђивање. У исто време оговарач је и сам спреман на рђава дела, чим га нико не види. Он непромењиво стоји у рђавом настројењу у сваком погледу. Изгледа да он зато и суди и осуђује да би осећање правде, које је погођено и пригушено у њему самоме, надокнадио нападима на друге, премда и неоправданим. Онај, пак, ко је правдољубив и који стоји у правди, зна како је тешко бити исправан на делу, а још теже у осећањима, те никада неће почети да осуђује. Он је пре готов да снисхођењем покрије не само мале него и велике преступе других. Господ није судио фарисејима који су оговарали, него им је снисходљиво објаснио да су ученици прибегли поступку који свако може лако да оправда, уколико га просуди како треба. И готово увек бива овако: расуди о поступку ближњег и наћи ћеш да он уопште нема онај тежак и ужасан карактер, који се нама приказивао на први поглед.