Лука, зачало 49. (9,57-62)

Јеванђеље Лука, зачало 49. (9,57-62)
57. А кад они иђаху путем, рече му неко: „Господе, ићи ћу за тобом куд год пођеш.” 58. А Исус му рече: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човјечији нема где главу склонити.” 59. А другоме рече: „Хајде за мном!” А он рече: „Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца свог.” 60. А Исус му рече: „Остави нека мртви сахрањују своје мртваце; а ти хајде те објављуј Царство Божије.” 61. А и други рече: „Господе, ићи ћу за тобом, али прво ми допусти да одем да се опростим са домаћима својим.” 62. А Исус му рече: „Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије.”
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Ниједан који је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,62). Тј. онај ко мисли да се спасе, а осврће се ка оном што је, ради спасења, неопходно напустити – у ствари се не спасава и не иде ка Царству Божијем. Потребно је, међутим, одлучно прекинути са свим што је неспојиво са делом спасења. Они који су мислили о спасењу и сами су свесни тога, али растанак са неким навикама све одлажу за сутра. Изгледа им сувише велика жртва да одједном све напусте. Они би хтели да се од њих одвоје постепено, како другима ништа не би падало у очи. Међутим, та намера се готово увек проигра. Они устројавају спасоносне поретке, а расположења срца остају иста као и раније. У прво време је тај несклад веома упадљив. Међутим, то „сутра“ и обећана промена савести затварају уста. На тај начин, све од „сутра“ до „сутра“, савест се умара да једнако опомиње, и најзад отпочиње са ћутањем. А онда долазе мисли да се може и овако, да је могуће све оставити као што јесте. Та мисао полако јача и најзад се устаљује. Тако се добија лице које је споља исправно, али не и изнутра. То је окречени гроб у очима Божијим. Најгоре је то што је обраћење таквих људи веома тешко, готово колико и оних који су окорели у јавним гресима. А можда и теже… А њима се све чини да то није ништа.