Јеванђеље Лука, зачало 74. (14,1-11)
1. И догоди се да уђе у суботу у дом једног од старешина фарисејских да једе хлеб; и они мотраху на њега. 2. И гле, беше пред њим неки човек који имаше водену болест. 3. И одговарајући Исус рече законицима и фарисејима говорећи: „Је ли допуштено у суботу лечити?” А они оћуташе. 4. И он га се дохвати, исцели га и отпусти. 5. И одговарајући рече им: „Који од вас не би свог магарца или вола, да упадне у бунар, одмах извадио у дан суботни?” 6. И не могоше му одговорити на то. 7. А званицама каза причу, кад опази како избираху зачеља, и рече им: 8. Кад те ко позове на свадбу, не седај у зачеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе; 9. И да не дође онај који је позвао и тебе и њега, и рекне ти: „Подај место овоме. И онда ћеш са стидом поћи да заузмеш последње место. 10. Него кад будеш позван, дошавши седи на поседње место, да ти онај који те је позвао рече када дође: ‘Пријатељу, помакни се навише.’ Тада ће ти бити част пред онима који седе с тобом за трпезом.” 11. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Када те негде позову, не седај у зачеље (Лк.14,8). Ако уопштимо овај савет, добићемо следеће: увек и свуда се држи последњег места. У том простом правилу је изражена сва богата садржина смирења. Узми га, седи и размотри све могуће случајеве твог живота, те унапред за себе у свима њима изабери последњи удео. Тако ће се стећи пракса смирења која ће од спољашњих дела, мало по мало, прећи унутра, и, као темељ, положити наслагу смирења. Временом ће то семе, потпомагано праксом, да се развије, те ће смирење, најзад, испунити твоју душу и тело, и сва спољашња дела. И шта ће се десити? Наравствена узвишеност ће сијати на твоме челу и привлачити свеопште уважење. На теби ће се испунити оно: Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи, уздигнуће се. Међутим, упражњавајући смирење – имај у виду једино њега самог и ништа друго. Оно само собом у душу уноси блажено настројење ка добру. Где се усели смирење, престају сви унутрашњи немири, и никакве спољашње незгоде не изазивају поразне утиске. Као што се таласи, не сусрећући препреке, без шума и удара разливају по отвореном мору, тако и спољашње и унутрашње жалости не ударају у смирену душу, већ прелазе преко ње, не остављајући трага. То је, да тако кажемо, животна предност смиреног. Каква њега само светлост одозго осењује, какве му се утехе шаљу, каква му се ширина слободних дејстава открива!.. Заиста, смирење све у себе смешта…
