Марко, зачало 15. (4,1-9)

Јеванђеље Марко, зачало 15. (4,1-9)
1. И опет поче учити код мора. И сабра се око њега народ многи, тако да он уђе у лађу на мору и сеђаше, а народ сав беше на земљи крај мора. 2. И учаше их у причама много, и говораше им у поуци својој: 3. Слушајте: „Ево, изaђе сејач да сеје. 4. И кад сејаше догоди се да једно семе паде покрај пута, и дођоше птице и позобаше га. 5. А друго паде на каменито место где не беше много земље и одмах изниче, јер не имађаше дубоке земље; 6. а кад обасја сунце, увену и, будући да немаше корена, усахну. 7. А друго паде у трње; и нарасте трње и угуши га, и не донесе рода. 8. И друго паде на земљу добру; и даваше род који напредоваше и растијаше и доношаше по тридесет и по шездесет и по сто.” 9. И говораше им: „Ко има уши да чује, нека чује!”
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Ево изиђе сејач да сеје (Мк.4,3). Од времена кад је изишао на сетву, сејач не престаје да сеје. У почетку је сам сејао, затим преко апостола, и најзад преко Божанственог Писма и богомудрих учитеља. И до сада се свагде сеје реч истине Божије. Ако си спреман да будеш добра земља, семе ћe неизоставно пасти: и посејано ће Господ да разрасте. Како се, пак, показати добром земљом? Пажњом и изучавањем речи Божије, саосећањем и љубављу према њој и спремношћу да се одмах у дело спроведе што се сазна. При таквом настројењу, ни једна реч не остаје на површини душе, него свака улази унутра. Сјединивши се са сродном грађом духа, она пушта корен и узраста. Хранећи се, затим – одозго духовним наиласцима, а одоздо добрим жељама и трудом – она разраста у дрво, даје цвет и плод. Сам је Бог тако устројио око нас и зато не можемо да се не чудимо нашој бесплодности. А то је све због непажње и нерада.